Niko se i nikada nije bavio očevima poznatih hirurga. Da li su najpoznatiji srpski hirurzi možda sinovi ili ćerke obućara? Ili da li su možda očevi najboljih lekara hitne pomoći prodavci u dragstorima i time se objašnjava da su ta deca bila predodređena za rad u noćnoj smeni.
Ali čak i na nekim zabavnim internet stranama navedeno je da je biti sin vojnog lica značilo i biti rokenrol zvezda u Jugoslaviji. I odmah bi bio navođen spisak: Goran Bregović, Džoni Štulić, Bajaga, Milan Mladenović, Boris Bele (Buldožer)… Premijer liga YU rokenrola koju čine deca oficira JNA.
Nikada nisam pitao rokere, decu vojnih lica, o očevima. Jednom mi je na probi Milan Mladenović pokazao sliku svog oca. Bajagu takođe ništa nisam pitao ali znam da je kao klinac uzeo očevu pilotsku kožnu jaknu. Bio je tada fazon imati takvu jaknu.
A ćerke vojnih lica? One nisu bile tada toliko vidljive. Mislim na javnost karijere. Osim Marine Abramović naravno. Gledao sam ćerke vojnih lica koje upisuju medicinu, prava, ekonomiju i postaju establišment društva. Gledao sam ćerke vojnih lica, lepotice, koje su se udale za budale i godinama kasnije priželjkivale reprizu života princeza plesnih podijuma vojnih odmarališta kada je sve već bilo kasno.
Onda se Jugoslavija raspala, JNA se raspala…
I zato u ovom tekstu umesto sinova – ćerke vojnih lica. Tri ćerke oficira. Milica Vučković, slikarka i književnica kojoj je upravo izašao roman „Smrtni ishod atletskih povreda“, Jelena Radivojević, novinarka, i Katarina Mrčela, dizajnerka i ilustratorka, u svoje tri priče dostojne filma objašnjavaju odrastanje uz tatu oficira i da li im je to dalo toliko sjajne „činove“ u privatnom životu i karijeri, da li su ih neke epizode odrastanja i pomalo demobilisale, ali u nekom životnom raportu učinile ih vlasnicama tolike borbene gotovosti da su na crtu mogle svakome, pa i samom životu.
***
Ja sam dete rata, moj otac je bio na ratištu dok sam ja učila da hodam i govorim prve reči. Kada sam bila jako mala, na radiju su objavili da je poginuo vojnik taj i taj, po imenu i prezimenu, i taj vojnik nosio je isto ime i prezime kao moj otac. Familija i komšiluk su čitavog dana dolazili kod majke da joj izjavljuju saučešće. Shvatila sam da je smrt mnogo strašnija onda kada te za dlaku promaši nego kada te pogodi – Milica Vučković, slikarka i književnica
Pitala sam ga, kao vrlo mlada, da li je nekada nekog ubio. Rekao je da nije. Verovala sam mu ali sam ga ipak godinama kasnije proverila po arhivama i dokumentima. Verovala sam mu ali se jedan mali deo mene iskreno plašio mogućeg otkrića. Tata, ispostaviće se, nije lagao – Jelena Radivojević, novinarka
Moj otac je etnički Hrvat a majka Srpkinja, mnogo nacionalno i verski mešovitih JNA parova je emigriralo zbog rastućeg nacionalizma na samom početku devedesetih. Moja porodica je ostala u Srbiji, na početku rata u Hrvatskoj nisu mogli ni da predvide kakvo zlo donose naredne godine, bili su ubeđeni da će se sve već nekako vratiti na staro. Otac je pretrpeo niz profesionalnih i privatnih pritisaka zbog svog porekla i činjenice da nema srpsko prezime – Katarina Mrčela, ilustratorka i dizajnerka
***
CEO TEKST ČITAJTE U LETNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 22. JULA. SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU KNJIGU O DOBRICI ĆOSIĆU I MOND DIPLOMATIK NA POKLON
Tagovi
