Do sredine 2010-ih godina, Ekvador je imao izuzetno niske stope ubistava. Danas se, međutim, ova mala andska zemlja ubraja među najopasnije zemlje u Južnoj Americi. Ovaj sunovrat ka nasilju koji je ubrzan povratkom konzervativaca na vlast 2017. godine, išao je na ruku njihovom kandidatu tokom drugog kruga predsedničkih izbora u oktobru prošle godine. Kako objasniti ovakav paradoks?
Dvadeseti avgust, 22 sata. Mračna noć nad Gvajakilom ‒ „Biserom Pacifika”, ekonomskom prestonicom Ekvadora. Sa televizijskih ekrana je upravo saopštena vest. Kandidatkinja levice, Luisa Gonsales, iz pokreta Građanska revolucija (RC), osvaja prvi krug predsedničkih izbora (33,61% glasova). Sin multimilionera magnata koji se bavi trgovinom bananama, poslovni čovek Daniel Noboa (Nacionalna demokratska akcija, ADN), suočiće se s njom u drugom krugu (23,47%).
Uzavrela atmosfera, izrazi radosti, vatrometi – uzvikivanje uobičajenih fraza, urlanje slogana? Ništa od svega toga! Ipak, vreme je blago, skoro toplo. Vreme da se defiluje u povorci i slavi ako pripadate pobedničkom taboru. Nigde nikog! Nikog, osim šezdesetak pristalica Noboe okupljenih pod baricom svetlosti ispred hotela na Dvanaestoj aveniji, duž Malekona ‒ šetališta koje ide duž obala reke Guajas. U centru, oko Plaza San Fransisko ili parka Sentenario, miču se samo grupe prosjaka koji pogrbljeni na trotoarima ulica s kolonadama utonulim u mrak izazivaju strah. Nema ni duše oko Palasio Munisipal, gradske uprave kojom ipak rukovodi RC. Mesto na samom kraju sveta, „strah nad gradom”, „luka teskobe”… Nejasna slutnja koja se javlja: možda bi bilo bolje ne zadržavati se. Tu odluku sledećeg dana podržava i jedan od naših sagovornika koji podižući obrve kaže: „Lutati, sam, noću? Nikako! Vrlo je opasno izlaziti iz kuće.”
„Zašto bi trebalo da mi plaćamo Meksikance?”
Pucnjava, obračuni, napadi automobilima-bombama… Ovo više nije Gvajakil, ovo je „Gvajakill”! I drugde, ista situacija. Godina 2022. bila je najnasilnija u istoriji Ekvadora: 4450 ubistava, od kojih je 84% izvršeno vatrenim oružjem. Stopa ubistava: 25,5 na 100.000 stanovnika. Zemlja sada važi za najopasniju u regionu. Međutim, 9. avgusta 2023. godine, taj fenomen je dobio drugu dimenziju. Deset dana pre izbora, ubijen je jedan od kandidata za predsedničke izbore, bivši „istraživački novinar” i bivši poslanik Fernando Vilavisensio. Nedelju dana ranije, otkrio je da mu je prećeno smrću, pominjući ime „Fito” (José Macías Vilamar), ime vođe narko-kriminalne grupe Los Čoneros koji se nalazio u zatvoru. Tri političara su bila pogubljena samo tokom jula, uključujući gradonačelnika luke Manta, Agustína Intriaga. Lider RC-a, Pedro Briones, pao je u Esmeraldasu šest dana nakon Vilavisensija.
U vreme kada je na njenom čelu bio levičar ekonomista Rafael Korea (2007-2017), promoter „građanske revolucije”, zemlja je smatrana oazom mira. Kako smo došli do ovoga?
Algesiras, 25. avgusta 2023. godine: policija presreće transport 9,5 tona kokaina u kontejnerima sa bananama. To je najveća zaplena droge koja je ikada izvršena u Španiji. Poreklo robe: Ekvador. Koka se uzgaja u Boliviji, Kolumbiji i Peruu, a zatim se rafinira u tim zemljama i distribuira širom sveta preko različitih „hubova”: Venecuele, Meksika, Paragvaja, Ekvadora ‒ koji je idealno smešten između Kolumbije i Perua. Ekvador uživa u svojim komparativnim prednostima: koristeći dolar kao valutu, on je privilegovano mesto za to pranje novca. „Između 1% i 5% BDP-a [bruto domaći proizvod], procenjuje Centar za latinoameričku geopolitiku (Celag), što iznosi prosečno 3,5 milijardi dolara godišnje. Iz pacifičkih luka ‒ Gvajakila, Esmeraldasa, Mante ‒ „beli” isplovljava ka Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi. Na vrhu tog prometa su meksički karteli. Sveprisutni širom kontinenta, oni ovde autsoursuju svoj „negocio” lokalnim bandama (pandillas).“
Najstariji od njih: Los Choneros (dvanaest hiljada članova na vrhuncu, sada u opadanju), povezan sa kartelom Sinaloa. Zatim slede Los Tiguerones i Los Lobos čiji se broj ljudi procenjuje na oko osam hiljada ljudi ‒ oba sarađuju sa Kartelom Jalisco nova generacija (CJNG). Pola tuceta manje važnih bandi takođe deluje u obalnim provincijama Guajas, Esmeraldas, Manabi i El Oro, koje izvrše više od polovine ubistava. One ne štede nikoga ‒kolateralne žrtve koje se nalaze na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme, ili nevoljno na prvoj liniji, poput radnika u luci Gvajakila koji je, krajem juna 2023. godine, poverio svoj strah svojim najbližima: neki ljudi žele da ga prisile da unese drogu u luke, i da je zatim prevozi. „Nešto mi se može desiti, pomozite mi da pronađem drugi posao.” Prekasno. Prvog jula, usred grada, pogođen mecima on umire, zajedno sa četvoricom svojih kolega.
Dodajte tome prisustvo Tren de Aragua (poreklom iz Venecuele), pobunjeničkih gerila Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (FARC, koje su potpisale mirovni sporazum 2016. godine) ili drugih kolumbijskih mafijaških grupa duž severne granice, dok duž peruanske granice ulaze municija, eksplozivi i vatreno oružje, i dobićete pravi uvid u situaciju.
Mogli smo završiti tu da 9. januara 2023. godine sajt La Posta nije objavio članak koji je odjeknuo ‒ „El Gran Padrino” („Veliki Kum”) ‒ koji otkriva kriminalne radnje unutar javnih preduzeća i, još ozbiljnije, veze šuraka predsednika Gijerma Lasa sa… albanskom mafijom. To je pokrenulo postupak smene šefa države, koji je izazvao aktivaciju „precrtane smrti”, ustavne procedure koja omogućava istovremenu ostavku predsednika i raspuštanje parlamenta. To je bio razlog zbog kojeg su bili održani prevremeni izbori.
„Albanska mafija”, uzvikuje Samantha Gordiljo, stručnjakinja u okviru opservatorije za sigurnost u opštini Kito… To nam je eksplodiralo u mozgu!„ Iako su prisutni već duže vreme, „Albanci” su se diskretno mešali u sve vrste krijumčarenja ‒ baveći se malo prostitucijom i krađom da bi preživeli. Nikada se nisu suprotstavljali Meksikancima. Međutim, 2020. godine, pandemija Covid-19 je srušila zemlju, unela pometnju čak i u aktivnosti kriminalaca. Albanci su prepoznali priliku. „To nije iznenađujuće”, nastavlja Gordiljo, „jer se glavno tržište kokaina trenutno nalazi u Evropi. Rekli su sebi: ’Možemo upravljati ovim putem sami, zašto bismo plaćali Meksikancima?’”
Choneros, Tiguerones, Lobos i Albanci sada se sukobljavaju oko teritorija koje su prisvojili kada ih je država, tokom pandemije, prepustila samima sebi. Drugorazredne bande se bore kako bi prodale svoje usluge prethodnima. „Da bi pokazao svoju vrednost, moraš izvesti spektakularne akcije, zato ima toliko nasilja!” Posebno zato što radne snage ne nedostaje.
Ekvador se nije oporavio od posledica Covid-19 (skoro 36.000 mrtvih od 17 miliona stanovnika). Usporavanje ekonomske aktivnosti, pad formalnog i neformalnog zaposlenja, osiromašenje, uticaji na obrazovni sistem… Pored prisvajanja teritorija od strane bandi, druga snažna dinamika proizlazi iz pandemije: ubrzano i brutalno uključivanje siromašnih četvrti, posebno na obali, u trgovinu narkoticima. „Nakon karantina i obustave nastave uživo, teško je, na primer, vratiti adolescente u školu”, sumira Gordiljo. „Eksplozija siromaštva stvorila je idealnu situaciju da se ovi mladi regrutuju za 50 dolara nedeljno, što je više od polovine minimalne zarade.”
Sa ovom „malom vojskom”, podzemlje se, u svim svojim oblicima, obrušava na svakodnevni život. Svake nedelje ili svakog meseca, preduzeća, prodavnice i čak porodice moraju da plate „vakuna”. Ko se odupre, izložen je pretećim telefonskim pozivima, pretećim kućnim posetama. „U poslednje dve godine, ta pojava je dostigla vrhunac”, kaže nam jedan stanovnik Kita. „Sve je veći broj otmica sa zahtevom za plaćanje otkupnine. Ne možete ni pivo da popijete na terasi uveče.”
I pored ozbiljnosti situacije, ministar unutrašnjih poslova Juan Zapata pribegava relativizaciji: „Nasilne smrti su lokalizovane. Ekvador ima dvadeset i četiri provincije. Problemi se dešavaju u pet njih, onih koje su rute za drogu.” Ali ta relativizacija će biti relativizovana. U andinskim planinama s strmim padinama, pustim dolinama i niskim oblacima, mali proizvođači, već iscrpljeni niskim cenama koje im nameće tržište, tvrde da su žrtve iznude; prevoznici se suočavaju sa zahtevima da plate 10.000 dolara kako bi povratili kamion koji im je ukraden.
Čak i kad su na prometnim ulicama ili u prepunim autobusima, prolaznici nose svoj mali ranac napred, da bi ga bolje mogli nadgledati. Vlada opšti osećaj nezadovoljstva, četvrti se (…)
Tagovi
