Džordž Fridman, predsednik Geopolitical Futures, smatra da se ne događa ništa što se već nije dogodilo Sjedinjenim Američkim Državama (SAD). Moglo bi se reći da svakih 40-50 godina SAD prolaze kroz krize iz kojih izlaze jače i renovirane. Tokom dvadesetih godina 19. veka predsednik Endru Džekson je otvorio vrata ekspanziji na Zapad koja je promenila u potpunosti tok istorije najstarije žive demokratije na svetu. Od 1861. do 1865. godine se vodio građanski rat. Zatim je 50 i kusur godina kasnije usledila Velika depresija i „New Deal“. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina došlo je do epohalne promene u borbi za građanska prava Afroamerikanaca i tektonskih promena u društvu. U toku je nova ciklična kriza u kojoj Amerika redefiniše unutrašnje odnose i svoju ulogu na planeti.
Od kraja Hladnog rata SAD su u potrazi za novim ciljem i smislom postojanja njihove neformalne imperije. Nedostaje im rival dovoljno jak da bi bio kredibilna pretnja opstanku SAD. Za američku unutrašnju koheziju je potrebno postojanje neprijatelja. Bez spoljnog neprijatelja, Amerika neizbežno počinje da se bavi sobom i unutrašnjim neprijateljima što je mnogo opasnije po budućnost SAD. Zato je Amerikancima potrebno da ponovo imaju strah od nekoga ili nečega što bi ih iznova ujedinilo.
Amerika je već duže vreme umorna od zadatka da bude svetski policajac. Ali, imperije kao što je američka, nemaju pravo na umor a još manje na odmor od imperijalne uloge, između ostalog zato što bi njeno mesto vrlo brzo zauzeo neko drugi. Tramp je iza parole „Make America Great Again“ u suštini želeo da američku imperijalnu planetarnu dimenziju svede na jeftini nacionalizam „America First“ što je u direktnoj suprotnosti sa ulogom koju je imao i još uvek ima Vašington. Džo Bajden je takođe identifikovao imperijalni „zamor“ američkog biračkog tela, ali je umesto na kartu vulgarnog suverenizma i populizma zaigrao na kartu najvećeg programa oporavka posle Ruzveltovog „New Deala“. U suštini Bajdenova poruka je da su SAD i dalje imperija, ali da će njeni građani u budućnosti plaćati nižu cenu te uloge.
Pokazalo se da Pax Americana Universalis ne može da pokrije celu planetu i da je za Vašington bila idealna bipolarna podela sveta u kojoj su oni imali odgovornost za samo jedan deo. Gotovo pola veka američka spoljna politika se bazirala na blokovskoj podeli sveta i od kraha SSSR-a nije uspela da pronađe novi „raison d’etre“. Invazije na Irak i Avganistan, u ime rata protiv islamskog terorizma, pokazale su se kao krajnje kontraproduktivne. Osim što su imale basnoslovne troškove, odvratile su pažnju Vašingtona od glavne strateške pretnje, Kine.
Alarm za uzbunu je bio gubitak moći SAD da deluju odvraćajuće na planetarne takmace od avanturističkih poteza. Američka konfuzija na spoljnom i unutrašnjem planu u proteklih par godina je indukovala Kinu da ukine autonomiju Hongkonga, Rusiju da lansira agresiju na Ukrajinu, i ohrabrila revizionističke i revanšističke snage na seriju ratova u Africi i Aziji.
Amerika je izgubila moć da utiče na jedan deo planete, sami Amerikanci su počeli da sumnjaju u mantru da su oni najbolji narod na svetu. Te dve premise su bile podloga za seriju pogrešnih koraka, samih Amerikanaca ali i njihovih rivala. Međutim, izolacionizam sa pečatom Donalda Trampa nije opcija. U Vašingtonu rade na definisanju nove američke misije koja neće više biti univerzalna već limitirana. Klasična greška imperija je da se prošire na više teritorija nego što mogu da svare i kontrolišu i u Vašingtonu imaju nameru da je koriguju u hodu. Amerikanizacija zemaljske kugle nije više na agendi, već odbrana onoga što kolokvijalno nazivamo „Zapad“.
Postoji unutrašnji konsenzus da SAD ostanu na Evroazijskom kontinentu i da ojačaju savezništva sa EU kroz NATO i sa azijskim zemljama kroz različite programe (Aukus, Kvad), pogotovo onima koje izlaze na indo-pacifički okean. Prva u funkciji kontrolisanja Rusije, druga Kine, to jest da se onemogući da rivali Vašingtona ojačaju svoje pozicije u Evroaziji. Američka imperija nema smisla bez Evrope kao njenog pivota, bez Starog kontinenta Amerika je samo izolovani kontinent.
Amerika će biti mnogo selektivnija nego ranije u upotrebi vojne sile. Prioritet je da deluje dovoljno ubedljivo i odlučno prema Kini kako bi u Pekingu stavili ad akta invaziju na Tajvan, zato će SAD samo u krajnjoj nuždi povećati kontingent vojnika u Evropi dok će na Srednjem i Bliskom istoku pokušati da ostanu po strani u potpunosti.
Vašington neće biti više sponzor globalizacije i slobodne trgovine u celom svetu, ali će nastaviti da stimuliše slobodnu navigaciju okeanima i morima jer je tu i dalje neprikosnoveni hegemon i na taj način preventivno deluje u zaštiti svoje teritorije, budući da Amerika može da bude napadnuta samo preko okeana i iz svemira. Amerika ne sme da dozvoli uzdizanje nijednog potencijalno opasnog takmaca na Pacifiku i Atlantiku, bez obzira da li je on rival ili saveznik.
Zaštićene od dva okeana, sa miroljubivom i pacifikovanom Kanadom na severu i slabim i haotičnim Meksikom na jugu SAD imaju geostratešku prednost koju je Vinston Čerčil definisao kao privilegiju da naprave mnogo više grešaka, pre nego što ubodu pravi potez, za razliku od svih planetarnih takmaca. Tako je bilo u prošlom veku, tako je i danas.
Mnogi su pokušali da imitiraju Rimsku imperiju, ali su samo SAD uspele u tome. Po vojnoj, ekonomskoj, naučnoj, kulturnoj (u širem smislu) nadmoći u planetarnim istorijskim okvirima američka imperija jedina može da stane uz rame sa rimskom. Kao što je Oktavijan Avgust maskirao svoju imperiju plaštom republike, tako i SAD nisu nikada formalno prihvatile zvanje imperije. Motiv se nalazi u klici nastajanja SAD jer su „očevi osnivači“ bazirali novu državu na pojedincu. Američka posebnost je u njenoj inkluzivnost koja se ogleda u mitu o „američkom snu“ raširenom na svakom meridijanu. Niko ne sanja da živi u Rusiji ili Kini.
Međutim, prvi put od uspostavljanja američke imperije sva tri njena postulata su pod znakom pitanja: unutrašnja kohezija, Zapad koji SAD personifikuju i misija demokratizacije sveta koju je pre više od sto godina lansirao Vudro Vilson uvođenjem Amerike u Prvi svetski rat.
Odnos između država i centralne vlasti u Vašingtonu je senzibilan od samog nastajanja SAD, to jest od odluke 13 bivših britanskih kolonija da se ujedine. Građanski rat vođen od 1861. do 1865. godine bio je direktna posledica, po svedočanstvu potpredsednika Konfederacije Aleksandera H. Stivensa, da li će SAD biti federalna ili savez nezavisnih država.
Marku Tvenu je, kao i mnoge druge mudre izreke, pripisana definicija građanskog rata kao sukoba koji je trebalo da definiše da li su Sjedinjene Američke Države jednina ili množina. Filolog Bazil Lano Gildersliv koji se borio na strani konfederalista razradio je Tvenovu opasku: „U srži građanskog rata je bio spor oko toga da li je pravilno reći „SAD je“ (USA is), ili „SAD su“ (USA are). Drugim rečima, građanski rat se vodio oko ispravnosti motoa SAD koji se nalazi na grbu „E pluribus unum“.
Građanski rat se nije završio pobedom „Jenkija“ 1865. godine, samo se nastavio drugim sredstvima. Rezultat sukoba federalista i konfederalista bio je preinačen kompromisom iz 1877. godine posle predsedničkih izbora na kojima nije bilo moguće utvrditi ko je pobedio između kandidata republikanaca Raderforda Hejza i demokrate Samjuela Tildena. Hejz je osvojio manje glasova od Tildena (47,9 prema 50,9), ali je zahvaljujući izbornom delegatskom sistemu postao predsednik. Međutim, cena te pobede je bio tzv. Home Rule koji je omogućio južnim državama SAD da primenjuju aparthejd u sledećih sto godina i da „legalno“ krše Ustav SAD koji je davao jednaka prava svim građanima.
Često se zaboravlja da SAD, po svojoj konfiguraciji, više liče na konfederaciju nego na federaciju i da su države u permanentnoj borbi za više vlasti u odnosu na Vašington i za svođenje administrativnog aparata na federalnom nivou na minimum. Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja više od trećine ispitanika se zalaže za „Konfederalne Američke Države“. U južnim državama taj procenat među republikanskim glasačima prelazi dve trećine podrške.
Veoma je indikativan i potencijalno opasan fenomen da poverenje u federalne institucije – od predsednika do Kongresa – pada, dok popularnost i poverenje u lokalne guvernere država raste kao i njihov ugled u biračkom telu. U takvoj konstelaciji neminovno je slabljenje federalne izvršne vlasti u Vašingtonu.
U Americi ne postoje ozbiljni separatistički pokreti. Izjave pojedinih političara poput Džona Podeste da će se Kalifornija otcepiti u slučaju pobede Donalda Trampa deo su političkog folklora bez ozbiljnog zaleđa. Razlika u snazi centralne vlasti u Vašingtonu i pojedinačnih država je ogromna, tako da u startu osujećuje bilo kakvu pomisao na secesionističke težnje, tim pre što ne postoje ni ozbiljni spoljni sponzori.
Kriza identiteta ne znači automatski i početak kraja američke imperije. SAD imaju i dalje privilegovanu i znatno bolju poziciju u odnosu na sve svoje potencijalne takmace: od geografskog položaja i ekonomske snage, preko vojne i tehnološke supremacije, do demografske slike. Zahvaljujući, između ostalog, i imigracionoj politici, Amerika će imati 2050. godine ubedljivo mlađe stanovništvo i od Kine, i od Rusije, i od Evrope. Prosečni Amerikanac će biti mlađi od 40 godina dok će Evropljani, Rusi i Kinezi biti blizu proseka od 50 godina.
Američko društvo se dramatično raslojava po brojnim pitanjima i te podele ne reflektuju nužno deljenje na republikance i demokrate, ali jasno ukazuju na razliku između velikih gradova i provincije, kao i na razliku između severoistoka zemlje i juga i srednjeg zapada. Amerika se nepomirljivo svrstava po pitanju abortusa, nativizma i multikulturalizma, slobodne prodaje oružja, poreskog sistema, rasnoj osnovi između belaca, Afroamerikanaca, Azijaca i Latinoamerikanaca.
Sociolog Džejms Dejvison Hanter je početkom devedesetih godina prošlog veka napisao esej u kojem je upotrebio kovanicu „kulturni ratovi“ (culture wars) kao sredstvo za određivanje ko je „dobar“ Amerikanac, navodeći taj fenomen kao najopasniji za opstanak SAD. Hanter je još pre tri decenije objasnio da fundamentalni rascep u američkom društvu ne ide preko etničke, klasne, političke ili ideološke osnove već preko oprečnih pogleda na svet, odnosno takmičarskih sistema moralnog razumevanja. Budući da Amerika sebe doživljava kao moralni projekat, ne postoji način da se taj rascep izbegne.
Sledeći logiku da problem za koji ne postoji rešenje prestaje da bude problem i prerasta u strukturalnu karakteristiku, potrebno je naučiti živeti sa njom. Tri decenije posle Hanterovog „proročanstva“, američko društvo je sve više podeljeno na grupe koje sve manje komuniciraju međusobno.
Do pre 20 godina broj okruga u kojima su predstavnici republikanaca i demokrata pobeđivali sa 80 odsto ili više glasova bio je zanemarljiv, danas prebacuje 20 posto. Potvrda da Amerikanci glasaju stopalima, odnosno sele se da žive u mestima gde su njihovi stavovi i pogledi na svet prihvaćeni od velike većine. Na predsedničkim izborima 2020. godine, Džo Bajden je pobedio u 477 kookruga u kojim se koncentriše 70 odsto ekonomske snage SAD, Donald Tramp je pobedio u 2.497 okruga u kojima se nalazi samo 29 odsto privrednog potencijala. Broj glasača koji se izjašnjavaju kao nezavisni, odnosno oni koji ne glasaju uvek samo za demokrate i republikance smanjio se u poslednje četiri decenije za gotovo trećinu, sa 56 odsto na 39 odsto.
Majkl Valcer, jedan od najuticajnijih liberalnih mislilaca u SAD, smatra da je Bil Klinton među najodgovornijim za jačanje populizma i ekstremizma u SAD jer je otvorio vrata proždrljivom kapitalizmu omogućivši fuziju komercijalnih i investicionih banaka i deregulaciju u korist Volstrita i raznoraznih prodavaca magle. Posledica tih pogubnih odluka je radikalno rastakanje društva i podrivanje temelja na kojim počivaju SAD.
Donald Tramp nije generator krize i društvenog raspolućivanja SAD, on je posledica, istorijski incident, fenomena razgradnje društva koje svoje korene ima po pomenutoj Valcerovoj teoriji, u poslednjoj deceniji 20. veka.
U maju ove godine će izaći knjiga Majlsa Tejlora koji je 15 minuta slave stekao objavljivanjem teksta u „Njujork tajmsu“ (tada je pušten u anonimnoj formi) u kojem je obznanjivao da unutar administracije Donalda Trampa postoji veoma snažna grupa birokrata i funkcionera koja zdušno radi na tome da sabotira realizaciju Trampove agende. Tejlor je službovao u kabinetu Kirstjena Nilsena koji je rukovodio „Homeland Security“ i u pomenutom tekstu je upotrebio izraz „Steady State“ (stabilna država) kao glavnu branu Trampovim avanturističkim i štetnim potezima a ne „Deep State“ protiv koje svi populisti i suverenisti na svim meridijanima sipaju drvlje i kamenje godinama.
U par rečenica Tejlor je objasnio da se „Steady State“ aktivira svaki put kada je potrebno sprečiti cepanje američkog društva, kreiranje preduslova za novi građanski rat ili prouzrokovanje negativnih posledica za američke interese. Generalno problem SAD je u tome što su njihove institucije konstruisane tako da štite pojedinca od izvršne vlasti, a ne za imperiju koja upravlja svetom ili njegovim dobrim delom.
Postojanje „Steady State“ objašnjava kako je bilo moguće da Ronald Regan, najveća neznalica među predsednicima, provede osam godina u Beloj kući i praktično pobedi SSSR. Henriju Kisindžeru se na jednom sastanku sa istoričarima omakla epizoda totalne iskrenosti u poslednjoj godini Ronaldovog mandata: „Kad pričaš sa Reganom, ne možeš a da se ne zapitaš kako je moglo da se dogodi da neko pomisli da on može da bude guverner Kalifornije a kamoli predsednik. Vi istoričari treba da objasnite kako je moguće da je jedna tako antiintelektualna osoba mogla da upravlja osam godina Kalifornijom i sada već sedam godina Vašingtonom.“
Kisindžer se u datom trenutku nije setio čuvene opaske najmudrijeg rimskog imperatora Marka Aurelija, „Začudili biste se koliko malo pameti je potrebno za upravljanje svetom“, a nije mogao da zna da je Džordž H. Buš, potpredsednik, praktično upravljao Amerikom (to će biti otkriveno tek pre par godina). Svestan Reganovih limita, Buš je kreirao paralelni sistem uz pomoć „Steady State“. Buš je pre nego što će ući u Belu kuću sa Reganom bio šef CIA i to mu je pomoglo da formira grupu ljudi koja je delovala nezavisno od ostalih obaveštajnih službi i van kontrole Kongresa i upravljala je američkom spoljnom i bezbednosnom politikom.
Zahvaljujući Bušu i njegovim saradnicima u Beloj kući su izašli iz narativa o nepobedivom SSSR-u koji su širili CIA i Pentagon kako bi opravdali ogromne sume novca koje su dobijali. Ideja o „Star Wars“ nije potekla ni iz CIA, ni iz Pentagona, već iz Bušovog kabineta i presudno je doprinela krahu sovjetske imperije. Ironija sudbine je da je Bušov sin Džordž, uz Regana, bio među najmanje inteligentnim predsednicima SAD dok je potpredsednik Dik Čejni, poput Buša starijeg, formirao paralelne strukture preko kojih je vodio spoljnu i bezbednosnu politiku SAD u prvoj deceniji 21. veka napravivši seriju grešaka koje su podrile poziciju Amerike i njen kredibilitet gurajući je u dugogodišnje besmislene, beskorisne i skupe ratove.
Rusija je potrebna SAD, kao neprijatelj u Evropi, ali i kao saveznik u obračunu sa Kinom koji je, pre ili kasnije, neizbežan. NATO je nastao kao odgovor na pretnju SSSR-a dok se američko vojno prisustvo na Starom kontinentu pravdalo i pravda postojanjem ruske pretnje.
Teodor Ruzvelt je dobio Nobelovu nagradu za Portsmutski mir kojim je okončan rat Rusije i Japana. Ruzvelt je bio dovoljno dalekovid da shvati da bi za SAD Japan postao velika opasnost ako bi zauzeo Sibir što je bio krajnji cilj Tokija u rusko-japanskom ratu. Nije teško zamisliti šta bi Japan postao sa prirodnim bogatstvima Sibira i kako bi se završio Drugi svetski rat u kome je Zemlja izlazećeg sunca bila saveznik nacističke Nemačke i fašističke Italije.
Drugi Ruzvelt, Frenklin, nije dobio Nobelovu nagradu za mir, ali je dobio rat zahvaljujući pragmatičnoj politici prema SSSR-u i Staljinu. Po dolasku na vlast Ruzvelt je u prvoj godini mandata 1933. godine uspostavio diplomatske odnose sa Moskvom. Uprkos jasnim ideološkim i svetonazornim razlikama između SAD i SSSR-a, Vašington nije reagovao na Staljinove čistke, kao ni na rasparčavanje Poljske, ostali su nemi i tokom invazije SSSR-a na Finsku. Jedinu protestnu diplomatsku notu Vašington je uputio Moskvi zbog okupacije Estonije, Letonije i Litvanije. Međutim samo dva dana posle početka operacije „Barbarosa“ Frenklin je stavio SSSR na listu korisnika Zakona o zajmu i najmu na osnovu koga su Amerikanci, pre nego što su ušli u Drugi svetski rat, snabdevali ratnim materijalom države koje su pružale otpor Hitlerovoj Nemačkoj.
Koliko je u američkoj spoljnoj politici ostalo dalekovidosti dva Ruzvelta? Da li Teodorovi i Frenklinovi naslednici shvataju značaj Rusije za konačnu pobedu protiv mnogo moćnijeg i smrtonosnijeg neprijatelja za slobodni svet? Današnja rusko-kineska bliskost nije mnogo različita, po iskrenosti, od one između nacista u Berlinu i komunista u Moskvi: spaja ih samo animozitet prema slobodnim društvima i pravnim državama.
Tagovi
