Školski čas naučenih lekcija, ali nikome neće biti žao ako je ovo Krstajićev kraj: Šta smo videli na praznom stadionu?

Fudbalska reprezentacija Srbije savladala je Litvaniju pred praznim tribinama stadiona „Rajko Mitić“ rezultatom 4:1, prikazavši dva potpuno različita lica u dva poluvremena.

U prvom poluvremenu Srbija je ličila na tim koji je trenirao Slavoljub Muslin, sa nešto više napadačkih aspiracija. Poređenje sa igrama reprezentacije iz kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Rusiji predstavlja dovoljno veliki kompliment u ovom trenutku. Da li zbog (ne)kvaliteta protivnika ili kompaktne igre „Orlova“, Srbija je u prvom delu igre postigla tri gola, pogodila prečku, imala Jovićev zicer u situaciji 1 na 1 sa golmanom i jedan vrlo opasan šut Aleksandra Kolarova.

To je veća napadačka produkcija nego od početka Lige nacija zaključno sa debaklom u Ljvovu.

Ono što je još važnije, Srbija se pitala.

Drugo poluvreme donelo je pad. Možda su „Orlovi“ odlučili da lete bliže tlu zbog rezultata, ali je više izgledalo da je u pitanju fizički pad. Nivo kvaliteta litvanske reprezentacije doprineo je da rezultat ne bude doveden u pitanje, ali je Srbija mogla da primi i više od jednog gola, koji je usledio posle greške Aleksandra Mitrovića i jedanaesterca za goste.

Pogodak Adema Ljajića za konačnih 4:1 sprečio je da „Orlovi“ izgube još jedno poluvreme u ovom kvalifikacionom prozoru. Sada, kada je prozor završen, vreme je da se podvuče crta.

Dva ubedljivo izgubljena poluvremena, umalo i treće, šest primljenih golova i tri osvojena boda u dva meča, čine ovaj prozor neuspešnim, makar kada se pogleda samopouzdanje sa kojim je selektor Mladen Krstajić govorio o duelima sa Ukrajinom i Litvanijom.

Pobeda protiv autsajdera na papiru, posle poraza od pet golova razlike i pred praznim tribinama, može se smatrati melemom za ranu iz Ukrajine.

Više od pukog rezultata i tri osvojena boda, ovaj je prozor važan u smislu lekcije koja je stigla na surov način, ali je makar na 45 minuta izgledalo da je naučena.

Mladen Krstajić po prvi put od utakmice sa Kostarikom na Mundijalu nije eksperimentisao.

Izveo je najjaču postavu (vodeći računa i o ličnom dostojanstvu – ne odričući se lako svojih prvobitnih izbora), postavio je u najlogičniju moguću formaciju i nijednom tokom utakmice nije isprobavao bilo šta.

Sa četiri igrača pozadi formacija se kretala od 4-4-2 sa veznim redom u rombu, do 4-2-3-1 kada bi se Luka Jović vratio na krilo. Bilo je mnogo odgovornije i daleko pametnije.

Izmene koje je Krstajić napravio – svaki igrač koji je ušao u igri bio je postavljen na svoju poziciju i zamenio je igrača koji igra na toj poziciji, gle čuda – bile su pravovremene i nisu, kako je to znalo da bude, ekipu uvele u kontra ritam, već su omogućile da se pobeda obezbeđena do poluvremena i zvanično upiše.

Ipak, osim što je test za Orlove i Krstajića bio prelak, čini se da su neke lekcije naučene prekasno.

Ostaće misterija kako selektor Srbije posle Mundijala nije shvatio neke stvari i kako, ako već nije mogao na ličnom primeru, nije obratio pažnju na bivše selektore koji su takođe prolazili loše kada eksperimentišu.

Siniša Mihajlović je posle ciklusa kvalifikacija koji je bio veoma turbulentan dobio otkaz, a danas mnogi smatraju da je trebalo da mu se da više vremena i žale zbog toga što Miha nije odradio još neki ciklus na klupi reprezentacije.

Kada je u pitanju Mladen Krstajić, vremena više nema od kada je Veljković startovao protiv Brazila, nema ga od trenutka kada je stadion u Ljvovu počeo da skandira „Ševa, Ševa“, a po svoj prilici, neće biti nikoga kome bi za tri godine moglo biti žao ako ovo bude poslednja utakmica Krstajića na mestu selektora.

Ukrajina deluje nedostižno na prvom mestu, ali šest bodova sa utakmicom više ne deluju nenadoknadivo.

Srbiji su potrebne pobede, a one će doći kao posledica naučenih lekcija.

Srbiji je potrebna i sreća, a ona mora da se zasluži.

O svemu tome više ćemo znati u sredu, nakon konferencije za štampu Fudbalskog saveza Srbije.