Posmatrajući dve ekipe košarke.
Prva ekipa.
Mladići koji igraju igru ,nastojeći da postignu što više i čineći sve da njihov protivnik postigne što manje. Pri tom cela ekipa i svaki pojedinac u njoj ostaju za celo vreme igre ono što su ; ljudi i ličnosti. I ma koliko da su se predali igri, oni u svakom trenutku postoje kao ljudi, odvojeni od uspeha i neuspeha.
Druga ekipa.
Sve se gubi u razgranatoj i dobro izgrađenoj specijalizaciji. A svaki pojedinac teži da se ceo pretvori ne u igri, ne u košarku , nego u koš , u pogodak, u bezobziran , go uspeh koji na kraju krajeva gubi svaki smisao , jer proguta čoveka i sve što je ljudsko u njemu i oko njega.
Ovo važi za svaki sport, pa i za svako ljudsko delanje uopšte.
Ovo su reči koje su izašle iz pera našeg jedinog nobelovca, Iva Andrića, koje je ostavio u delu „Znakovi pored puta“. Možda je ovo jedini put da je „pisao o sportu„, uzeći ga pre svega kao životnu metaforu, ali nije mu svet sporta bio baš toliko stran. I ta naklonost našeg pisca malo je kome poznata.
Postoji podatak da je naš pisac bio član Velsačkog kluba (danas Crvena zvezda), i da je pred odlazak u Nemačku, na dužnost amabasadora Jugoslavije, zamolio upravu da „njegov čamac koji je na čuvanju u klubu ustupi na upotrebu gđi Veri Stojić ili onome koga ona odredi“.
Nakon povratka u posleratni Beograd, Andrić je itekako učestvovao u sportskom životu. „Bio je član košarkaškog i fudbalskog kluba Crvene zvezde. U Arhivu SANU, u Ličnom fondu Ive Andrića, pronašli smo Andrićeve članske knjižice ova dva Zvezdina kluba, pozive za sastanke i utakmice košarkaša, pisma, novogodišnje čestitke Sportskog društva. Sačuvane su dve ulaznice za utakmicu košarkašica protiv Spartaka iz Praga u polufinalu Kupa evropskih šampiona„, piše portal stranac.net.
Vladimir Cvetković, tadašnja košarkaška crveno-bela zvezda, prisetio se tih utikamica na koje naš nobelovac dolazio:
„Neverovatno je da su dva košarkaška terena Zvezde i Partizana bila jedan pored drugog na Kalemegdanu. To su bile utakmice za pamćenje, pod vedrim nebom, pune tribine na svakom meču. Samo mi nije jasno kako niko nije pao sa onih zidina, ono je bilo opasno, pa smo morali da imamo i čuvare da sklanjaju ljude. Ali mogao je neko sa onih zidina da padne baš na Ivu Andrića, jer podno zida, kraj terena, bila je loža gde je sedeo nobelovac Ivo Andrić“.
Nakon što je objavljeno da je Ivo Andrić dobitnik Nobelove nagrade, 1. novembra 1961. godine, u „Zvezdinoj reviji“, našao se članak, posvećen piscu, sa naslovom „Čestitka od srca dobrom prijatelju“.
„Od osnivanja Crvene zvezde Ivo Andrić nije propustio nijednu utakmicu naših košarkaša na igralištu stešnjenom između drevnih kalemegdanskih zidina“, piše u tekstu, čiji je pisac do danas ostao anoniman.
Tagovi
