Slaven Bilić je jedan od retkih Splićana kojeg ne može „u’vatit fjaka“. To je ono stanje uzvišenije od lenjosti, za koje na dalekim istocima rade i meditiraju godinama, a koje je u biseru Dalmacije božji dar. On nema vremena da mu se prepusti jer dok je raspakivao kofere pokisle u Birmingemu, već je bukirao karte i sređivao vizu za Peking.
Valjda je to usud trenerskog posla. „Da ti put postane nevesta, pod zvezdama lutalicama, pod kojima si odrastao“, rekao bi Džejms Hetfild i odsvirao bi Bilić kada ostane nasamo sa gitarom. Tako smo i počeli da se dogovaramo o ovom intervjuu, na tragu stihova Metalike, a kada god bismo razgovarali o razgovoru koji će tek uslediti, postojala je mogućnost da se neki važan deo priče potroši. Jer Slaven retko daje intervjue. Naročito medijima iz svog susjedstva.
„Napravićemo to, ne razgovaram sa novinom ili pozivnim brojem, nego sa čovikom. Da me pozove jedan ti iz Tunguzije, Kinšase ili iz Splita, uvijek ću pristati. I nema to veze sa Metalikom, iako nije zanemarljivo. Kod mene je uvijek stvar u energiji.“
Finalni razgovor smo počeli negde kod uključenja na auto-put A1 kad se krene iz Splita, a završili smo ga kod isključenja za Zagreb. Iako je na tablama pisalo malo manje od 442, vratili smo se i do Beograda, do Jugoslavije i vremena „kojima svi nadodaju ono što žele i teško je prisjetiti se šta je u stvari istina o sopstvenom životu“.
„Nekad sebi nešto dodaš, nekad ne voliš sebe samoga, pa ponešto oduzmeš, uvek promašim akord kad sviram po sećanju.“
U mojoj kući je mržnja bila nepoznat pojam i zabranjena rič, ali se znalo kako se identifikuješ
Sjećam se da nam je Špaco Poklepović pred utakmicu citirao onaj deo iz Biblije – ako vas udare po jednom, vi im okrenite drugi obraz. Počinje utakmica, sijeva na sve strane, vidim ja, dobri moj Špaco, ništa od tvoje Biblije. I kad se zakuvalo, Binić misleći da je nama trener i dalje Skoblar, u želji da vrati neki „dug“ iz Kupa, nokautira Špacu, valjda najmirnijeg čoveka na stadionu…
Meni kažu kad sam vodio Lokomotivu, vidjećeš ti Samaru kakva je, a ono kao Niš. Isto, samo malo veće. Ili u Turskoj, kažu vidjećeš kakav je Gazijantep, na granici sa Sirijom, ludilo, ono kao bilo koji grad u Bosni. Šta, pokrivene žene, ili to što mlađi bespogovorno poštuju starije ili neizmalterisane kuće? Već sam se nagledao svega toga
***
Ceo intervju objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 28. januara
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju Mond diplomatik na srpskom jeziku.
Tagovi
