Slavimo uspeh ili tražimo manu?

Kao i uvek, na kraju prvog kvartala tekuće godine analiziramo sve što smo postigli u godini za nama i sve što se dešavalo na tržištu, sagledavamo kontekste i kalkulišemo sa prošlogodišnjim učinkom kako bismo u nastupajućem periodu bili još pametniji i uspešniji. Na svim razvijenim berzama kapitala se objavljivanje izveštaja čeka sa najvećim nestrpljenjem, jer to je jedino merilo vrednosti na tržištu. U složenom poslovnom ambijentu koji su oblikovali intenziviranje geopolitičkih sukoba, usporavanje privrednog rasta i nastavak monetarnog zaoštravanja, a koji je dodatno opterećen daljom konsolidacijom bankarskog tržišta, Banca Intesa je još jednom potvrdila i dodatno učvrstila svoju lidersku tržišnu poziciju utemeljenu isključivo na organskom rastu. No, rangiranja, brojevi, poređenja uvek me asociraju na generalnu priču o uspehu na Balkanu.

Slične osvrte i procene dajem mnogo godina unazad, i ne mogu a da ne primetim da su neki od najneprihvaćenijih narativa upravo priče o uspehu, napretku i boljitku, ma kako biznis bio uspešan ili inovativan. Ceo region žudi za uspesima i dobrim pričama i pogledom na iste sa pozitivne strane. To nam je svima potrebno kako bismo uspešnima dali još vetra u leđa, a sa druge strane motivisali ostale da se rad i trud isplate i da je dobro biti uspešan. No, često su narativi drugačiji, bilo da se traže skrivena objašnjenja i iznuđene istine, i čuju se floskule kako pak „nije to baš tako“, bez obzira na to da li pričamo o pojedincima, kompanijama, timovima, pa na kraju krajeva i državama. Zapravo, svaka priča o uspehu je neminovno praćena kritikom mnogo češće nego pohvalom i promocijom, te motivisanjem drugih da se opredele za sličan put kako bi se ovenčali istim ishodom.

Nesporno je da je period četvrte industrijske revolucije zaista period neslućenih prilika, period sticanja i deljenja kumulativnog znanja, oslanjanja na brzinu informacije koja čini da ideje dobiju na svom globalizmu i da se nižu kao pečurke u različitim oblicima. Međutim, istina je da je pokretačka snaga današnje eksplozije znanja i rastuće tehnološke ekspanzije zapravo kultura takmičarskog duha. Svedoci smo nemilosrdnog konkurentnog okruženja, a da bi se zadržala klijentska baza u bilo kojoj industriji, neophodno je da kompanija poseduje ili akvizira neku jedinstvenu veštinu ili vrednost koja će je izvesti iz mediokriteta i dovesti do vrtoglavog uspeha. Često su dovoljne vrlo male razlike u procesima kako bi se napravili veliki iskoraci u rezultatima.

Dakle, važno je biti bolji od ostalih, ali je važno imati i dobru konkurenciju u svemu. S obzirom na to da, prema teoriji socijalne komparacije, ljudi imaju nagonsku potrebu da valorizuju sebe i svoju okolinu, postoji prirodna potreba poređenja sa ostalim učesnicima po ustanovljenim normama i na taj način procenjivanja svog mesta u zajednici. U biznisu i sportu postoji i ta olakšavajuća okolnost da se mesto na tržištu može na objektivan način neupitno utvrditi, bilo da se radi o (finansijskim) rezultatima ili o tržišnom udelu. Uprkos tome, vidimo da je kultura regiona iznedrila fenomen unižavanja uspeha koji nije naš. Uspeh se teško prašta i neretko obezvređuje.

Ukoliko se rukovodimo stavom stručnjaka prestižnog časopisa Forbs, izgleda da je neuvažavanje tuđeg uspeha strah od gubljenja sopstvene pozicije, bojazan od gubitka onoga što nam pripada, te smanjenja raspodele resursa. Preporuka je da prevaziđemo ovakve prakse i da prkosimo nagonu samoprocene, da se ne poredimo sa drugima na destruktivan način, da uvek imamo širu sliku i izgradimo sopstvenu formulu uspeha. Ne samo da nečiji uspeh ne može da umanji naš, naprotiv, on može da doprinese da, koristeći akumulirano znanje i iskustvo, budemo kreativniji u izrazu, smeliji u realizaciji, sledimo dobre primere i dođemo do boljih rezultata od predviđanih.

Uostalom, šta je uspeh ukoliko je samo usamljena tačka na životnom horizontu pojedinca ili kompanije, i to samo zarad rangiranja? Ne puno, osim ako uspemo da ga stavimo u službu višeg dobra i pokušamo da stresemo malo zlatne prašine na svoju okolinu, pomažući onima kojima je pomoć potrebna, radujući one kojima je radost nedostižna, približavajući znanje onima koji za to nemaju vremena, osnažujući slabe. Možda baš ovakav koncept pravi razliku i u percepciji uspeha, istovremeno doprinoseći izgradnji zdravog, kolaborativnog i podsticajnog poslovnog i društvenog okruženja u kojem učimo iz ostvarenja konkurencije, kreiranju inkluzivne kulture u kojoj se uspeh drugih uvažava i motiviše na produktivnost i kreativnost.