Milutin Obradović je rođeni Bjelopoljac, ali sanja o moru i Morinju u Boki. Po zanimanju je slikar, a po zvanju profesor, iako su njegovi želeli da postane lekar.
Otkako je u sedmom razredu osnovne škole naslikao prvi pejzaž, znao je da je slikarstvo njegov poziv: sa 22 godine diplomirao je na cetinjskoj Akademiji, u klasi profesora Karaila.
Obradović je i sportista, strastveni biciklista, koji je 13 dana jednom prilikom putovao do Hilandara.
Ovog oktobra, Obradović se četvrti put predstavlja beogradskoj publici, ali prvi put u dosadašnjoj karijeri izložbom crteža „Zagubljena pisma“. Učestovaće, ovih dana, i na 12. bijenalu u Firenci, gde će se predstaviti platnima iz ciklusa „Običan malecki san“.
Zašto su konji motiv?
Konj je simbol i moći i slabosti. Ta životinja je večita reka koja teče kada hoda, uranja kada trči i presijava se. On postoji i u mistici i u stvarnosti. Zbog toga teče mojim čulima i emocijama.
A ko je po vama najbolje prikazao konje na filmu, u muzici, knjigama?
Mnogo volim rusko slikarstvo i pozorište i francuski film, ali ovog puta odgovor usmeravam ka rimskim mozaicima i persijskim tragačima legendi i mitova koji su konje u svojoj idealnoj likovnosti toliko dobro predstavljali da su takvi primeri mogli poslužiti i kao božanstva.
Šta za vas znači izlaganje u prostoru kao što je paviljon „Cvijeta Zuzorić“?
Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“ je pre svega privilegija, san i želja svakog predanog likovnog stvaraoca. Moje slikarstvo je u duhu njegovih zidova i njegovog istorijata ispisalo moje ime i na taj način me presvuklo-obuklo iz dečačkih snova u slikarevu javu.
Ističete kako je ova izložba vaša najintimnija ispovest. Ipak, da li mislite da deo ličnog, privatnog, intimnog, kao umetnik, treba da zadržite i za sebe? Šta je intimno na vašim slikama?
Svaka ispovest čuva tajnu koja se kazuje svemu osim samoj sebi. Moja intima jesu moje boje i moji tonovi. Sluh posmatrača koji ih posmatra lutaće za njihovim tragovima kroz njihova prostranstva i njihove skučenosti. Zbog toga je intimnost na mojim delima skrivena u karakteru i zvučnosti svih proteklih i budućih tajni.
Posle Beograda, izlagaćete platna iz ciklusa „Običan malecki san“ na Bijenalu u Firenci. Šta je nekada bio vaš običan malecki san, a šta je danas? Da li živite neki od svojih snova?
Nikad se san ne sastoji od jednog sna. San je poseban instrument koji gura želju u ostvarenje. Moj san je nekada bio da život dovoljno ubedim da i on može živeti u snu. Danas moj san je zaista moj život, koji me čini srećnim i tužnim, ispunjenim ili praznim, ali uistinu da je korak mog sna korak mog života onog ostvarenog isto koliko i poraženog života.
Učestvujete i u humanitarnim akcijama. Etika i estetika bi trebalo da budu nerazdvojive kategorije u umetnikovom životu. Kako biste ocenili savremeni odnos umetnika prema svetu i obratno?
Odnos emocija i realnosti nikada i ni u jednom vremenu nije bio ravnopravan. Umetnost je uvek nudila davanje prošlosti da bi ga neka budućnost shvatila i prihvatila baš iz te trenutne sadašnjosti. Zato sadašnjost ima svoje bitno i vrlo racionalno rastojanje koje gradi odnos umetnika prema svetu i njegovom shvatanju sveta. Tu je umetnik slično naučniku samo most — provodnik između prošlog, nađenog i nuđenog. I iz tog načina umetnik jedino gradi svoji postojanost.
Tagovi
