Slobin politički rijaliti. Dan kada je mogla da se spasi Srbija, a nije… Još jedna godišnjica Osme sednice

Braćo Srbi, ajd zdravo! – Ovo su reči koje će ostati prilepljene uz lik i delo Slobodana Miloševića – najmanje je važna pouzdanost tvrdnji da se tim rečima oprostio od države i poleteo u Haški tribunal – kao sažetak njegove političke karijere i njegove zaostavštine koju proživljavamo i danas.

„Braćo Srbi, ajd zdravo.“ U te četiri reči stalo je sve. Njegovo mesto u savremenoj srpskoj istoriji, njegov odnos prema naciji (braći Srbima), čak i kroz pitanje koliko mu je do nacije bilo stalo (ajd zdravo). I naposletku to koliko je pitanje dolaska Slobodana Miloševića na vlast, sada kada su svi ti procesi završeni, važno, ne zbog njega, koliko zbog nas koji živimo posledice.

Milošević je tada, na Vidovdan, poslat u Hag, čime je i simbolično izvršen udar na mit o novom srpskom voždu, baš kao što je na Vidovdan 1989. na Gazimestanu taj mit i kreiran. Milošević je formalno srušen sa vlasti nešto ranije, 24. septembra 2000. godine na izborima koji su bili uvod u „petooktobarsku revoluciju“, a baš istog datuma 24. septembra, 13 godina ranije odigrala se čuvena Osma sednica, simbol prelaska Srbije u novo političko doba.

Osma sednica je počela dan ranije, 23. septembra, i bio je to istinski početak vladavine Slobodana Miloševića.

Jedan „običan unutarpartijski obračun“ na kom je Milošević srušio i u političku istoriju poslao svog kuma i dotadašnjeg zaštitnika Ivana Stambolića ubrzo je u istoriji zauzeo mesto prekretnice za ružna vremena koja će doći. Posebno se apostrofiralo da je taj Miloševićev poslednji korak u dolasku na vlast, bio ujedno i prvi korak u raspadu Jugoslavije. I često se postavljalo pitanje da li je mogla da se sačuva Jugoslavija da je Osma sednica imala drugačiji ishod. U to vreme dok se Milošević Srbima još uvek obraćao sa „drugarice i drugovi“…

Više od tri decenije posle mitske Osme sednice, sve je očiglednije da je to bio dan kada je mogla da se sačuva – Srbija.

Prvi srpski politički rijaliti

„Osma sednica je savremenicima ličila na još jedan unutarpartijski obračun u komunističkom vrhu, kakvih je do tada bilo mnogo“, kaže za Nedeljnik istoričar Kosta Nikolić iz Instituta za savremenu istoriju. „Ali Milošević je tada povukao jedan neočekivani potez, uveo je televizijske kamere. Žestoki obračun u državnom vrhu Srbije, a on je pustio da građani Srbije mogu da gledaju. Sednica je počela 23. septembra u kasnim poslepodnevnim časovima, a završena je 25. septembra u ranim jutarnjim satima. I sve je to bilo na televiziji. Milošević je to uradio zato što je u tipičnom komunističkom maniru pre toga ‘završio posao’ i pripremio ishod te sednice. Kao što je to i bio običaj u dotadašnjim unutarpartijskim razračunavanjima, prelomne sednice uvek su počinjale pre nego što se ulazilo u salu, a neretko bi se i završile pre nego što bi stvarno počele. Na njima se uglavnom ritualno govorilo i glasalo uz pun privid demokratske borbe mišljenja, a zapravo se obavljao čin egzekucije.“

Kada se danas govori o Osmoj sednici, često će istoričari, kao što će i sagovornici Nedeljnika, istaći značaj televizijskog prenosa te sednice, u kom su pred milionima zainteresovanih gledalaca, u unapred režiranoj predstavi, „padale glave“ funkcionerima – poput televizijskog rijalitija – što pokazuje kako je Slobodan Milošević na vreme uočio značaj medija u (političkim, a i drugim) ratovima koji dolaze.

„Osma sednica ima prekretni karakter jer je bila poslednja kockica u mozaiku Miloševićevog osvajanja apsolutne vlasti. Važno je sagledati u kojoj istorijskoj situaciji se on pojavio na toj sednici koja je ušla u mitologiju i jugoslovenskog komunizma i kasnije srpskog nacionalizma, u zavisnosti ko i kako tumači njen ishod i posledice koje je proizvela.

Najvažniji događaj bila je poseta Slobodana Miloševića Kosovu Polju 24. i 25. aprila 1987. Milošević tada menja svoj politički diskurs. Pre toga je on bio običan partijski aparatčik, besprekorno utemeljen u ideologiju SKJ. Tada je prvi put shvatio dubinu tragedije srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ali je istovremeno shvatio kojim stepenicima može da se popne do vrha apsolutne vlasti – odbranom ‘srpskog Jerusalima’, ‘zavetnog mesta srpskog pamćenja’ i ključnog traumatičnog simbola istorije srpskog naroda u komunističkoj Jugoslaviji.“

Prema rečima našeg sagovornika, paradoks istorije ogleda se u tome da je to isto radio i Ivan Stambolić, ali na drugačiji način.

„Stambolić nije želeo da izađe iz institucija sistema jer se plašio razorne snage srpskog nacionalizma. On je pokrenuo proces ustavnih promena u Srbiji. I sve što je Stambolić napisao, Milošević je sproveo, nijedan zarez u amandmanima nije dodao. Samo što je promene izveo na drugi način – silom. On je uspeo da stvori lažnu dilemu: podržavanjem institucionalnog modela rešavanja problema, Stambolić je izgledao kao zagovornik zadržavanja postojećeg stanja, uprkos njegovim velikim naporima da se promeni Ustav. Pod pritiskom sa svih strana, u atmosferi straha i radikalnih zahteva, revolucionarnost je bila opcija koja je mogla da privuče daleko veći broj ljudi. Povratak revoluciji i njenim metodama, značio je povratak u razdoblje slično onome u prvim posleratnim godinama, koje je Milošević smatrao zlatnim dobom jugoslovenskog komunizma. Stambolić je predvodio ljude koji su želeli uspostavljanje države kao centralne institucije sistema, a Milošević one koji su smatrali da je to partija“, kaže Nikolić.

Gde počinje Miloševićeva vlast, tamo će se, naposletku, i završiti. A upravo u događajima oko Osme sednice iscrtaće se linija Miloševićeve politike koja nas i danas do krajnjih granica (kako državnih, tako i metaforičnih) opterećuje.

„A imate Stambolića i Dragišu Pavlovića koji su govorili da promene mogu da se izvrše samo kroz institucije sistema. I Stambolić uspeva u tome. Hteo je da problem Kosova reši preko jugoslovenskog nivoa, da obezbedi podršku federacije. Međutim, istorijski tok koji je izneo Miloševića govorio je da Kosovo treba da bude srpsko pitanje, a ne jugoslovensko. I tu za Miloševića nije bilo diskusije, on ni sa kim nije hteo da o Kosovu razgovara van sopstvene političke matrice koja je godinama ponavljala da je Kosovo unutrašnje pitanje Srbije. On se toga držao do 1999. godine. I zato je uostalom Kosovo i izgubljeno“, kaže Kosta Nikolić.

Drugi bitan događaj koji je odredio istoriju Srbije s kraja 20. veka jeste pokretanje antialbanske histerije u Srbiji, a ključni je zločin u paraćinskoj kasarni 3. septembra 1987, kada je Albanac Aziz Keljmendi ubio četiri, a ranio šest pripadnika JNA.

„I srpski mediji, najuticajniji tada, TV Beograd i Politika prelaze na Miloševićevu stranu. Traži se radikalna promena stanja na KiM i ljudi u vlasti koji to mogu da sprovedu. Milošević se nudi, a ustalasalo javno mnjenje ga prihvata“, kaže Nikolić.

Danas sam za Bucu, sutra sam za Slobu

Dragiša Buca Pavlović, šef beogradske partijske organizacije, bio je glavna Miloševićeva meta na Osmoj sednici. On je na tom mestu nasledio upravo Slobodana Miloševića. Pavlović je 11. septembra osudio srpski nacionalizam kada je izgovorio čuvenu rečenicu o „olako obećanoj brzini“ i rekao da zapaljive reči ne donose ništa osim požara.

„Već 14. septembra usledio je napad na njega u tekstu ‘Olake ocene Dragiše Pavlovića’ objavljenom u Politici ekspres. A napao ga je isti čovek koji je 1999. potpisao sličan tekst i protiv Slavka Ćuruvije – Dragoljub Milanović. Istoga dana Ivan Stambolić je pred delegatima srpske Skupštine obrazlagao predlog Predsedništva da se pristupi promeni republičkog Ustava. Milošević je sedeo u prvom redu, u društvu generala Nikole Ljubičića.“

Dragiša Pavlović i Ivan Stambolić pokušavaju da se odbrane. Pavlović 17. septembra održava sednicu Gradskog komiteta u proširenom sastavu, gde je dobio podršku. Većina ljudi je na njegovoj strani, ali mnogi se kolebaju.

„Ostaje upamćen primer Aleksandra Bakočevića i Dragana Tomića koji su 17. septembra podržali Pavlovića, a na Osmoj sednici Miloševića. Za razliku od njih, Radoš Smiljković, Jagoš Purić, Slobodanka Gruden, Dušan Mitević, Slobodan Jovanović, Zoran Todorović Kundak i Snežana Aleksić odmah su podržali Miloševića“, podseća Kosta Nikolić.

Šta je potom uradio Milošević?

Nikolić navodi da je 18. i 19. septembra održao zatvorenu sednicu Predsedništva CK SKS. „To je bio prošireni sastav Predsedništva, sa predsednicima regionalnih komiteta, vodećim funkcionerima republike, predstavnicima pokrajina, predsednicima komisija Centralnog komiteta i predstavnicima federalnog vrha (Ljubičić, Dušan Čkrebić, Radiša Gačić i Dobrivoje Vidić). Sastanak je trajao 23 sata, a u debati je učestvovalo 49 govornika. U radu ove sednice učestvovali su, iako nisu bili članovi Predsedništva, Ratomir Vico i Živorad Minović. ‘Najratoborniji’ je bio Borisav Jović koji je vrlo brzo postao druga politička ličnost u Srbiji po rangu i uticaju.

Milošević postavlja stvar na sledeći način: ko je protiv nove politike SK Srbije, taj je protiv srpskog naroda na KiM. Rekao je kako SK više nema moralno pravo da govori kako hladne glave treba rešavati krizu na Kosovu, kao i da se problem ne može minimizirati svođenjem na jedan personalan sukob ‘kao da se deca međusobno dure’. Postavio je tu simetriju koja se može tumačiti – ko je protiv mene, taj je protiv srpskog naroda, i dobio je odlučujuću podršku u najužem rukovodstvu. Predsedništvo je odlučilo da predloži Centralnom komitetu da se Dragiša Pavlović razreši dužnosti člana Predsedništva CK zbog ‘pružanja otpora sprovođenju utvrđene politike Saveza komunista’. Za taj predlog glasalo je 11 članova, a četvoro je bilo protiv, uz petoro uzdržanih.“

Da li je moglo da bude drugačije

Na toj zatvorenoj sednici stvari nisu bile toliko izgledne za Miloševića. Zato se i navodi da je to zapravo ključna tačka njegovog dolaska na vlast, kada je istorija možda mogla da ode u drugom smeru.

To je i zaključak sociologa Slobodana Antonića koji je pre deset godina, kada se obeležavalo 20 godina od Osme sednice, postavio pitanje da li bi bilo drugačije da je „samo jedan čovek drugačije glasao“.

I posle deset godina, kaže nam, i dalje stoji to pitanje. Antonić navodi da je trenutak od kog možemo da zamislimo drugačiji tok istorije upravo ta zatvorena sednica Predsedništva CK SK Srbije.

„U nekim tadašnjim organima, kao u Predsedništvu RK SSO Srbije, za odluku bilo je potrebno da glasova ‘za’ bude više nego onih koji su ‘uzdržani’ i ‘protiv’. Ako se to pravilo primenjivalo i u Predsedništvu CK SKS, onda je praktično Milošević na toj sednici pobedio za samo jedan glas“, navodi Antonić.

Prema njemu, nova većina koja je uspostavljena u Predsedništvu, bila je prelomna za odluku kolebljivih članova CK. U vreme komunizma, ostati u manjini značilo je ubrzo naći se van vlasti, zbog čega su, metaforično, kolebljivci u toku Osme sednice cepali pripremljene govore u korist Buce Pavlovića (i Stambolića), i vadili one za Miloševića.

„Stambolić je, zapravo, bio ‘bos’ komunističke klijentelističke strukture. On je trebalo da pobedi, ne Milošević – da se igralo po uobičajenim pravilima komunističkog sistema. Sva veština Miloševića i sastojala se u tome da postavi nova pravila – poput direktnog TV prenosa frakcijskog obračuna. Može se zamisliti čitava jedna paralelna istorija koja od te tačke ide drugim tokom“, navodi Antonić.

Redom: ne bi bilo Miloševićevih mitinga, koji su doveli do pseudoopozicionog pražnjenja demokratske energije u Srbiji. Bez tih mitinga i bez jednog sveže uspostavljenog nacionalnog vođe, istrošen režim pod Stambolićem pao bi ili na ulici ili na izborima, jedna je od opcija koju je izneo Antonić. Dalje: bez Osme sednice i Miloševića, Srbija ne bi bila poslednja republika u SFRJ u kojoj su održani višestranački izbori.

„Šta bi bilo sa Srbima u ostalim jugoslovenskim republikama teško je reći. Drašković i Mićunović – ili već neki drugi vođi – verovatno bi bili daleko kooperativniji sa SAD nego što je bio Milošević. Možda bi to učinilo da Srbi bolje prođu prilikom raspada SFRJ? Možda bi u Krajini još bilo Srba – istina, bez svoje države i bez svih prava, ali bi ih možda ipak bilo? Možda Srbija ne bi bila ni bombardovana? Možda Srbi danas ne bi bili u položaju evropskog parije? I možda bismo već bili u EU“, naveo je Antonić, dajući i drugu perspektivu: a opet, možda bi sve bilo još gore?

Koliko je teško predvideti kakav bi bio razvoj Srbije sa Stambolićem na čelu, pokazuje se u knjizi Alternativna istorija Srbije (u izdanju Nedeljnika) autora istoričara Čedomira Antića i Predraga Markovića, u tekstu o Srbiji sa Stambolićem sa najrazličitijim scenarijima – od opstanka Jugoslavije kao funkcionalne federacije (uz uslov da Stambolić učini niz ustupaka drugim republikama), pa do scenarija sa okupacijom ili nestankom Srbije.

„Mi nismo u stanju da predvidimo buduće događaje. Peđa i ja smo razmišljali u skladu sa analogijama. Raspad Jugoslavije i rat svakako bi se dogodili i bez Miloševića. Jugoslavija kakva je uspostavljena 1946, a posebno 1971. i 1974, nije mogla istovremeno da bude mirno demokratizovana i sačuvana“, kaže za Nedeljnik Čedomir Antić.

On navodi da „oni koji tvrde da je Milošević jedini ili dominantni krivac za propast države zaboravljaju današnji odnos Slovenije prema Piranskom zalivu ili Hrvatske prema nenaseljenoj Prevlaci i pitanju teritorijalnog kontinuiteta i mostu ka Pelješcu“.

„Danas mnogi zaboravljaju da je srpsko komunističko rukovodstvo od ‘Plave knjige’ do Stambolićevog ‘programa reformi’ tražilo umanjenje samostalnosti pokrajina. Toga nije moglo biti a da ne posluži kao povod za raspad SFRJ i rat decenijama spremnim nacionalizmima u Zagrebu i Ljubljani i njihovim zaštitnicima među velikim silama. Razmišljanja da je Srbija isto što i Rusija i da će prihvatiti bezuslovni raspad države bila su potpuno nerazumna i neznalačka. Pitanje je bilo samo kako bi se držala Srbija u slučaju raspada. Izvesno je da je najveću unutrašnju stabilnost mogla imati sa najrigidnijom i u najvećoj meri autoritarnom opcijom (tako je bilo). Stambolićev režim, da je u kojem slučaju uspostavljen, imao bi teškoće da vodi bilo kakvu aktivnu politiku u vreme raspada zato što bi imao neprijatelje kako u opoziciji, tako i u republičkim i saveznim (armijskim) ‘konzervativcima'“, objašnjava Čedomir Antić.

Kako su se posvađali Milošević i Stambolić

Osmoj sednici su neposredno prethodile afere – Memorandum SANU i čuvena humoreska „Vojko i Savle“, za koju su na koncu optuženi Buca Pavlović i Stambolić.

Živorad Žika Minović, koji je u to vreme bio „na Miloševićevoj liniji“, na kojoj neće ostati sve vreme trajanja Miloševićeve vlasti, rekao je za Nedeljnik da čuvena humoreska „Vojko i Savle“ nije direktno bila povezana sa Osmom sednicom (na kojoj je o njoj bilo dosta reči), već da je suštinski reč o različitom viđenju nacionalnog pitanja između Stambolića i Miloševića.

Minović nam kaže da je Dragiša Buca Pavlović, kao prvi čovek beogradskih komunista, zapravo „posvađao Miloševića i Stambolića“.

„Pavlović je znao po kuloarima da ogovara Miloševića, da se ruga s njegovim znanjem. Jednom prilikom je išao okolo i pričao: ‘Milošević misli da je Oktobarska revolucija izbila u Lenjingradu, a izbila je u Petrogradu.’ Naravno, to je stizalo do Miloševića. Nikada nisu Ivan i Slobodan bili u direktnom sukobu. Oni su normalno razgovarali. Milošević je imao nameru da skine Dragišu, i ostao bi u dobrim odnosima sa Stambolićem. Ali Ivan nije imao snage da se odrekne Dragiše. Duboko sam uveren da je Pavlović bio ‘zao duh’ koji je presudno uticao na sukob Stambolića i Miloševića“, kaže Minović.

Kao učesnik pomenute „zatvorene sednice“ Predsedništva koja je prethodila samoj Osmoj sednici, on kaže i da se u Miloševića razočarao odmah posle tih događaja i da je Milošević bio čovek koji nije mogao da zaspi dok ne smisli nešto što će da izazove veliko interesovanje, ako ne i da zaprepasti javnost. Zato će danas reći da nije Politika proizvodila populizam i nacionalizam, jer su i jedno i drugo „došli spolja i zapljusnuli je“.

„Osma sednica se uzima kao važan datum u obračunu dveju struja, ali to je bio običan partijski puč. Ne samo ja nego i mnogi drugi ljudi su mislili da će posle te Osme sednice nastati demokratska evolucija. To je bilo u vreme kada je Istok počeo da se otvara, a nažalost, u Srbiji, sa Osmom sednicom sve je otišlo u drugom smeru.“

S druge strane, prema svedočenju Radmila Kljajića, u to vreme gradskog sekretara za informisanje i dugogodišnjeg novinara i urednika Politike, koga su apostrofirali kao jednog od vinovnika afere „Vojko i Savle“ i koji je potom na Osmoj sednici „pao“ zajedno sa Stambolićem i Pavlovićem, to je sve bilo nameštaljka, u kojoj je iskorišćeno ime njegovog rođaka. Kao i da su Politikini „Odjeci“ postali jedno od glavnih Miloševićevih oružja. Prema Kljajiću, glavna greška Ivana Stambolića bila je u tome što se nije spremao za obračun.

Kako su generali JNA ustoličili Slobu

Kada je Milošević došao na vlast, nije se na njega gledalo iz današnje perspektive. Sa ove istorijske distance, ipak, nije tako jednostavno spoznati i ući u „duh vremena“ u kom je Slobodan Milošević bio za neke oličenje modernosti i neko ko je svojim kasnijim neprijateljima iz drugih republika bio prihvatljiv.

„Milošević je vlast preuzeo na partijskom forumu. On je pet meseci pre toga rekao ‘Niko ne sme da vas bije’, ali je činjenica da bi, da nije prethodno privukao čvrstorukaše u partiji, staru gardu i službe bezbednosti, na sednici pre bio uhapšen nego što bi došao na čelo režima. Da, on je govorio jezikom naroda i primetio je šta se dešava, da – on je dozvolio televizijski prenos sednice, i da – on je rođen 1941. a protiv njega je najoštrije istupao Draža Marković koji je bio borac od 1941. godine. Mnogima se tada činilo da je Milošević novo, mlado i demokratsko lice Srbije. Njima to ne treba previše zameriti. Setimo se Gandija i Čerčila, pa oni su takvo lice videli u Hitleru“, kaže Čedomir Antić.

Ivan Stambolić je 16. septembra razgovarao sa Miloševićem i u tom trenutku je i dalje verovao da su prijatelji i da je to personalni sukob koji će se lako rešiti. A Milošević je to, u skladu sa svojom političkom filozofijom, koristio za napade: ne, ovde se ne radi o ličnim odnosima, oni nisu bitni, već je reč o visokim državnim pitanjima i principima.

Ipak, dva čoveka su imala ključnu ulogu u Miloševićevoj pobedi. Reč je o generalima Nikoli Ljubičiću i Branku Mamuli.

„Ljubičić je bio stara garda i čovek za koga se verovalo da je (i jeste bio) veoma blizak Titu. Ako napadaš Ljubičića, zapravo napadaš Tita. I on je bio taj Miloševićev most ka veteranima revolucije. Prividno, Milošević je u svojoj arhitekturi vlasti otvarao prostor i za nešto novo, ne samo za rešavanje problema na KiM već i teških privrednih problema, a drugom, jačom rukom držao se za okoštale komuniste jer su oni još uvek imali snage da ga zaustave. Tu je Nikola Ljubičić dao glavnu podršku“, kaže Nikolić i podseća na jedan pomalo zaboravljen događaj koji do kraja osvetljava vertikalu koja se uspostavlja između starih Titovih generala i novih srpskih vlasti sa Miloševićem na čelu.

„U sredu 23. septembra 1987. održan je sastanak partijske organizacije JNA, gde Branko Mamula daje podršku Miloševiću. Uz veliki publicitet, njegovo izlaganje objavljeno je tokom Osme sednice, a iz njega su izvlačene poruke koje su u javnosti shvaćene kao komentar sukoba u Srbiji. Novinari koji su pratili sednicu, uočili su da svi čitaju šta je rekao Mamula, a neki su ga čak i citirali, posebno njegovu izjavu da je ‘nastupio trenutak da svako u svojoj sredini smelo i kritički preispita svoju odgovornost’. Ne treba zaboraviti da je to epoha u kojoj je još uvek na snazi mit da je JNA temelj države i ‘poslednja odbrana’ Jugoslavije. Možete misliti kako su se učesnici Osme sednice odnosili prema tome. Uostalom, na Stambolićevo mesto je posle njegove formalne smene u decembru te godine došao general Petar Gračanin. Dakle, stara garda“, priča Kosta Nikolić.

Milošević bez podrške „stare garniture“ nikako ne bi mogao da se izdigne kao vodeći političar u Srbiji.

„Njemu je bila neophodna podrška te garniture, jer on je ipak bio politički homo novus. U tom aparatu je morao da se drži poluga tog sistema i trebala mu je pomoć starog sveta. On je na čelnu funkciju u SK Srbije došao maja 1986. godine i bio je tek bledi aparatčik koji je svaku konferenciju počinjao sa ‘drugarice i drugovi’, izgovarao je fraze o socijalističkom samoupravnom poretku, oštro napadao nacionaliste i liberale. Ne treba zaboraviti da je 1985, kao šef beogradskih komunista, zabranio objavljivanje dela Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića. Ostala je upamćena njegova izjava da ‘Slobodan Jovanović, kao ratni zločinac, nikada neće proći u Beogradu, neka u to budu svi sigurni. Ko želi da pročita Jovanovića, neka ide u antikvarnicu’. Međutim, 1987. godine dolazi poseta Kosovu Polju i sve se menja“, kaže Nikolić.

Stambolić kao „srpski nacionalista“

Osma sednica je formalno bila posvećena obeležavanju „Titovog jubileja“ – pet decenija od njegovog dolaska na čelo KPJ. O tome za Nedeljnik govori Kosta Nikolić:

„Taj jubilej bio je potreban zbog legitimisanja pred najvišim partijskim forumom (CK SKJ) i javnošću. Trebalo je pokazati da Titova politika ostaje na snazi. Mada je svečanost povodom Titovog jubileja bila ranije planirana, ona je vešto iskorišćena i povezana sa onim što će se događati na Osmoj sednici. Svi su 24. septembra bili u Beogradu, na akademiji povodom Titovog jubileja. Milošević im je kratko rekao: ‘Raspravljali smo svoje stvari, pa šta!’ Lazar Mojsov, Vidoje Žarković, Marko Orlandić, Boško Krunić, aktuelni predsednik Predsedništva CK SKJ (Azem Vlasi tvrdi da mu je Krunić rekao: ‘To je njihova unutrašnja borba za vlast i mi se nećemo mešati’), Stipe Šuvar, budući predsednik Predsedništva CK SKJ (on je Miloševićev trijumf video kao pobedu snaga koje su obećavale obračun s ‘čaršijskim nacionalizmom’) – svi su podržali Miloševića. On ih je uveče odveo u Skadarliju, na večeru. Jedino je iz Slovenije traženo da im se u pisanoj formi dostavi šire objašnjenje suštine sukoba u Srbiji.

Federalni vrh je smatrao da je sa Miloševićevom pobedom u Srbiji pobedila pravoverna, tvrda komunistička linija. Verovalo se i da će nova srpska garnitura manje insistirati na korenitim društvenim reformama, što bi bilo pogubno za okoštalu partijsku birokratiju. Posebno je kadrovima iz Bosne i Hercegovine bila bliska Miloševićeva titoistička odanost, hrvatsko vođstvo je čak imalo predstavu o Miloševiću kao ‘komunističkom kozmopolitu’, nasuprot ‘nacionalnom komunisti’ Ivanu Stamboliću. U političkoj oligarhiji van ‘uže Srbije’ Stambolić je doživljavan kao opasan protivnik i na pitanju međunacionalnih odnosa i na pitanju ideologije. Osim što je doživljavan kao srpski nacionalista, smatralo se i da je popustljiv prema antikomunističkoj ideologiji. Tretiran je kao težak protivnik, sklon radikalnim promenama ekonomskog i političkog sistema. Na drugoj strani, Miloševića nisu smatrali opasnim čak ni posle prvih praktičnih rezultata njegove politike (čistke u Srbiji i prvi pokreti masa). Konzervativizam federalnog vrha, strah od za njih nerazumljivih promena u Sovjetskom Savezu i osećaj da je Milošević ‘njihov čovek’ presudno su uticali na Miloševićevo preuzimanje vlasti u Srbiji.“

Da li je Milošević bio naša neminovnost

Istoričar Čedomir Antić kaže za Nedeljnik da je na Osmoj sednici Savez komunista dobio novo vođstvo, ali ne i politiku, program ili ideologiju koja bi dugoročno uticala na Srbiju ili SFRJ.

„Kulise raspada SFRJ postavljene su već 1974, 1981. i nizom pogrešnih odluka jugoslovenske komunističke oligarhije na polju politike i ekonomije donesenih i sprovedenih u prvoj polovini osamdesetih godina. Pobeda Miloševićevog krila u SKS bila je prirodna posledica istorijskog odnosa jugoslovenskog komunizma prema Srbima i posebno Srbiji. Nemoguće je sedamdeset godina vršiti negativnu selekciju, odnositi se loše prema čitavom jednom narodu kao prema istorijskoj reakciji i hegemonu, a onda očekivati da će na vlast doći umerena i reformska opcija. Miloševićev režim je privremeno prihvatio nacionalističku politiku ali on nikada, posle promena iz 1989. nije bio motor ni krize ni rata. On se borio za opstanak na vlasti i očuvanje postojećeg stanja“, kaže Čedomir Antić.

Zato se iz jedne perspektive događaji na Osmoj sednici posmatraju i kao „porodična svađa“ među komunistima, svađa koja je došla u najgore vreme po društvo. Čedomir Antić smatra da je dolazak takve političke figure kao što je Milošević bio neka vrsta „istorijske neminovnosti“.

„To je bila ‘porodična svađa’ koja je pokazala da je komunistički režim uspeo da u Srbiji, u mnogo većoj meri nego u Hrvatskoj i Sloveniji, svede državu i politiku na jednu partiju. Decenije zatiranja svake alternative i nedostatak strane pomoći legitimnim nacionalnim pravima srpskog naroda i njegovoj ravnopravnosti sa drugim narodima, neminovno su jačali autoritarne tendencije i davali prostor partiji sa takvim položajem u društvu da se revitalizuje i opstane u novoj ulozi. Mnogo pre raspada Jugoslavije američki sociolog hrvatskog porekla Kris Cviić (Chris Cviich) pisao je o tome da prilikom raspada Jugoslavije Srbija treba da bude svedena na granice iz 19. veka i kažnjena zbog istorijskih grehova. Slično je napisao od nekih u Srbiji slavljeni Holm Zundhausen u Istoriji Srbije čije je objavljivanje kod nas pre nekoliko godina finansirala zvanična Nemačka. Takve ideje sledile su velike sile posle 1989. godine. Dodajmo tome moćni komunistički režim u Srbiji koji se upravo uoči promena bio podmladio.

Kako u takvim unutrašnjim i međunarodnim uslovima očekivati drugačiju politiku“, kaže Antić.

Idealizacija Stambolića

Koliko Osma sednica, zapravo, u datom trenutku nije bila percipirana kao značajan istorijski događaj, Nebojša Vladisavljević, profesor FPN-a, ilustruje time što se septembarska sednica Saveza komunista Srbije na kojoj je u potpunosti razotkriven sukob između Miloševića i njegovih rivala nije ni pominjala kao događaj za pamćenje te godine.

Sagovornik Nedeljnika daje nešto drugačiji pogled na Osmu sednicu od ustaljenog.

„Ono što se zaboravlja jeste da je Stambolićeva politika idealizovana. Stambolić je u političkim stavovima bio sličan Miloševiću, na kraju krajeva, on ga je i izabrao. Stambolić jeste bio smireniji u odnosu na Miloševića koji je bio agresivan, njihova taktika kad je reč o kosovskom pitanju jeste bila drugačija. Ali ne sme se zaboraviti da je strategija bila ista. Oni su se slagali po svim bitnim pitanjima.

Pitanje je kako bi se Stambolić ponašao da je bio na mestu Miloševića kada je došlo do ozbiljnih lomova 1988. i 1989. godine. Mi to ne možemo da znamo. Ali teza da je Stambolić bio više okrenut Evropi i ostale idealizacije su posledica događaja na Osmoj sednici“, kaže Vladisavljević.

Zašto je Stambolić zaćutao?

U istorijskoj vertikali koja pokušava da nađe mesto Osme sednice često se navode različiti događaji, od prve pobune na Kosovu 1981, preko Rankovićeve sahrane 1983. godine, i svakako Memorandum SANU.

Istoričarka Latinka Perović u svom radu o Stamboliću navodi njegove reči: „To je tačka našeg definitivnog razlaza u Srbiji i uvod u politički obračun. Ja sam vodio borbu protiv Memoranduma i srpskog nacionalizma. Milošević se iz te borbe povukao. On nije hteo da učestvuje od tada dalje na političkoj sceni javno, potpuno je jasno svakom političkom čoveku bilo u čemu je sukob i oko čega je sukob.“

„Ivan Stambolić je bio zatečen, i izgubio se u kovitlacu. Ono što on tada, pa ni do kraja, nije razumeo, jeste ponašanje jugoslovenskog rukovodstva prema Osmoj sednici. Ono je priznalo Slobodana Miloševića“, navodi Latinka Perović.

Ponekad se u toj istorijskoj vertikali zanemaruje i uticaj „pada liberala“ Marka Nikezića i Latinke Perović, posle čega dolazi do „hermetizacije društva“ i gušenja svake ideje kritičke misli, s koje god strane političkog (tada vrlo suženog) spektra ona dolazila. U atmosferi ključalog lonca, eksplozija je samo čekala da se dogodi. I to je krenulo preko Kosova…

„Dogmatska struja u Savezu komunista Jugoslavije ostvarila je jedinstvo u izvođenju političkog zaokreta u Srbiji 1972. godine. Ali ni pobednička struja, čiji je ‘izabranik’ kasnije postao Ivan Stambolić, nije uživala poverenje drugih jugoslovenskih republika. Smatrana ideološki ortodoksnom, ona je sumnjičena za nacionalizam i centralizam. Na Ivana Stambolića prešao je automatski deo odijuma prema njoj. Osim toga, već u sporovima oko položaja pokrajina, Ivan Stambolić je i sam izazvao podozrenje: načeo je Ustav od 1974″, navodi Latinka Perović.

U poslednjem intervjuu neposredno uoči ubistva, Ivan Stambolić je rekao: „Dok god budemo odbijali da sebi postavimo istinska pitanja, uočimo zlo, pogledamo u oči svojoj ne tako davnoj prošlosti, nećemo se moći izvući. Nije dovoljno lišiti vlasti Slobodana Miloševića. Pitanje odgovornosti nije akademsko i pravno pitanje, naša budućnost je stavljena na kocku. Potrebno je da razumemo kako smo dovde došli…“

Posle Osme sednice Ivan Stambolić je zaćutao.

„Više razloga objašnjava ćutanje Ivana Stambolića. Razlozi koje on navodi nisu isti kao oni koje otkrivaju hroničari ili istoričari. Ali se, bar sa ovog vremenskog odstojanja, i ne razlikuju mnogo. Kao i svi izopšteni komunisti, Ivan Stambolić je još dugo zadržao izvesnu lojalnost prema pokretu kome je pripadao od rane mladosti. To ne potiče toliko iz nepoljuljanosti ideoloških uverenja koliko iz pristojnosti. Osim toga, Ivana Stambolića je paralisala i lična tragedija: smrt najstarije ćerke u saobraćajnoj nesreći pod nerazjašnjenim okolnostima. Strah za porodicu, za drugo dvoje dece, bio je duboko ljudski“, navodi Latinka Perović.

Zašto i danas živimo Osmu sednicu?

Milošević se izdigao kao nacionalni vožd na kosovskom pitanju. Na kosovskom pitanju je Srbija najviše i poražena. Ne samo gubitkom rata i teritorije, već i činjenicom da je to bitka koju i danas vodimo. Najčešće sami sa sobom.

Upravo na Osmoj sednici je iscrtana Miloševićeva politika koja će biti glavna nit njegove vladavine.

Istoričar Kosta Nikolić kaže da svi ključni elementi političke filozofije i političkog narativa koji je postavio Slobodan Milošević sa kratkim prekidom od 2001. do 2003. žive i danas.

„Milošević je pokrenuo revoluciju u vreme kada su se dešavale revolucije na istoku Evrope, kada se rušila čitava epoha. Te revolucije težile su ka liberalnom modelu demokratije, gledale su u budućnost, u neko novo, do tada nepoznato društvo. Revolucija Slobodana Miloševića gledala je ‘unazad’, ona je put u budućnost projektovala kao povratak u prošlost. Ta revolucija podrazumevala je i upotrebu nasilja. To nasilje kasnije je kulminiralo – najpre je bilo primenjeno unutar SK Srbije, pa unutar srpskog društva, da bi se na kraju pretvorilo u opšti konflikt i rat u Jugoslaviji. Zbog toga je to bila retrogradna, konzervativna revolucija koja je istoriju vratila unazad, s nesagledivim negativnim posledicama. Slobodan Milošević je postao njen simbol, a mi i danas živimo u političkom i društvenom modelu koji je on kreirao.“