A onda je došla ona jedna rečenica koja je promenila sve. Često sada kažete da mi sada nemamo predstavu o tome šta se danas dešava na Kosovu. Koliko ste vi bili svesni šta se dešava kada je Milošević izgovorio „Niko ne sme da vas bije“ u Kosovu Polju?
To je bio moj prvi radni dan u Tanjugu. Sve se dešavalo u Domu kulture preko puta zgrade u kojoj sam živeo. Taj incident je bio isprovociran. Srbi su znali da će biti incidenta. Milošević je bio u sali, prišao mu je moj komšija Mitar Balević i rekao: „Predsedniče, napolju je incident.“ Milošević je izašao, mi smo svi istrčali za njim napolje i njemu je prišao železničar koji je živeo u mojoj zgradi i rekao mu: „Predsedniče, nas biju.“ A Milošević mu je odgovorio: „Niko ne sme da vas bije.“ On to nije rekao sa govornice, već usput.
Kada se sve završilo, toliki je haos bio da nije moglo da se prođe da se stigne do telefona, pa sam ja uzeo ključ od kancelarije Sportskog društva Kosovo Polje, da odatle telefoniram i pošaljem izveštaj. Sa mnom je bio Slavko Ćuruvija. Poslao sam za Tanjug prvu vest. Bila je onako, malo modernije napisana, dinamično, o sukobu policije i lokalnih Srba…
Ali stenografkinja mi kaže: „Dajte naslov.“
Nisam radio u agenciji pre toga, nisam nikada tako davao naslov. Pogledam Slavka, pitam – koji naslov. I kaže, nadnaslov: Sukob policije i lokalnih Srba u Kosovu Polju. A naslov – „Milošević: Niko ne sme da vas bije“. Ja stavim ruku na slušalicu i kažem mu: „Ali to je on rekao jednom čoveku.“ A Slavko kaže: „Ne, ne, to je fantastičan naslov.“
On je posle toga izdiktirao izveštaj za „Borbu“.
Dakle, Slavko Ćuruvija je plasirao u etar tu rečenicu?
On je to objavio u „Borbi“, imali su vanredno izdanje, a ja u Tanjugu. Nije to prvog dana baš tako odjeknulo. Možda je kasnije neki Miloševićev PR tim to uzeo pa iskoristio. Ujutru kada je sve to završeno, Milošević je održao govor koji je zaista bio fenomenalan o odnosu Srba i Albanaca. Govorio je: „poštujte svoje komšije“, „ne možete jedni bez drugih“, „istorija nas uči šta nam donose sukobi“ i slično. To niko nije objavio. Verovatno zato što je govorio u pola sedam ujutru.
Ipak to jeste bila ključna tačka posle koje nije bilo povratka. Da li tada počinje da se stvara paralelni život na Kosovu i dve realnosti?
Jeste, tada je krenuo suštinski jaz. Posle je formirana partija kosovskih Albanaca. Sećam se kada je formiran UJDI, gde je bila većina Albanaca, da su osnivačku skupštinu vodili Škeljzen Malići i Veton Suroi. I kada su čitali pristupnice, pročitali su i ime Ibrahima Rugove. A on je sa svog mesta rekao samo: „Nemojte, nemojte…“
Sedeo sam iza njega i pitao sam ga zašto, a on je odgovorio: „Napraviću ja svoju partiju.“
On je formirao Demokratski savez Kosova koji je imao nekoliko ozbiljnih ljudi u vrhu. Među njima i Fehmi Agani, stari praksisovac. Oni su bili organizovani kao Savez komunista, ili kao SPS, i dan-danas liče na nju.
Nije bio ekstremista. Na početku rata u Hrvatskoj, Franjo Tuđman izjavio je da ne zna „šta čekaju naša braća, Albanci sa Kosova“. Rugovu sam na konferenciji za štampu pitao za tu Tuđmanovu izjavu, a on je odgovorio „neka oni gledaju sebe, mi rat nećemo“.
On je definitivno bio najpopularniji među Albancima. I on je bio protiv rata. Rugovu je tokom bombardovanja policija čuvala da ga ne ubiju ovi iz OVK. On je bio simbol neke druge vrste otpora.
Kada je tražio da Albanci napuste institucije – i da budemo pošteni, neki Srbi su to jedva dočekali – ja sam ga pitao zbog čega to radi, jer je time jaz postajao kanjon između Srba i Albanaca – škole već podeljene, čak su i domovi zdravlja podeljeni – on mi je rekao: „To će trajati nedelju dana, to je vrsta pritiska, nećemo neprijateljstvo.“
Naravno, to je trajalo 10 godina…
CEO TEKST VELIKOG INTERVJUA SA MIKIJEM MIHAJLOVIĆEM ČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA, DIGITALNO IZDANJE POTRAŽINENA NA NSTORE
