Vest da je preminuo Radomir Antić, koja znači da je i deo fudbala zauvek otišao, potresla je kako njegovu Srbiju, tako i njegovu Španiju i ceo (njegov) fudbalski svet.
Da je samo trenirao tri najveća španska tima bilo bi dovoljno za mesto u fudbalskom panteonu, ali to je samo delić velike biografije Mistera, velikog fudbalera nekada i svakako jednog od najvećih trenera koje je ova zemlja dala.
Koliko je bio veliki Radomir Antić mogli smo da se pdosetimo onih meseci, ima tome već decenija, kada je iz pepela podizao srpski fudbal i za jedno makar vreme nas uverio da fudbal u ovoj zemlji ima budućnost. Onda kada se vratio, preuzeo reprezentaciju i odveo je na Svetsko prvenstvo 2010. godine.
I baš na tom putu, našao se i zanimljivi intervju, razgovor sa Veljkom Lalićem, uoči jedne od utakmica u tadašnjim kvalifikacijama – u leto 2009. godine – u kom fudbal nije bio ono što je Antiću inače bio – sve, već ilustracija sveta i Srbije u kojoj živimo. I gde se vidi kako je veliki Mister gledao na život i svet oko sebe.
A prvo pitanje bilo je, da li selektor ima neku taktiku za Srbiju.
„Da se vratimo sebi, da ne kopiramo nikoga, da zaboravimo na slogan „Ovo je Srbija“ koji nam služi kao opravdanje za sve gluposti. I da svako krene od sebe, da prvo počisti u svom dvorištu“, počeo je Antić.
„Ovo je Srbija„
„Ovo je Srbija“. Tu je sve dozvoljeno. Kad neko to kaže, kao da sleže ramenima. Moja generacija je sve gluposti opravdavala činjenicom da smo bili 500 godina pod Turcima i da smo zato zatupeli. Eto, sad je novo vreme i novi slogan koji opravdava sve gluposti koje nam se dešavaju…
Ne znam šta se promenilo, osim tog novog slogana. Ne želim nikome da popujem, ali to je realnost u kojoj se nalazi Srbija. Kao ona naša praksa da kad nećeš nešto da uradiš, formiraš komisiju i odložiš sve odluke. Znači, mi sve ostavljamo za sutra.
O srpskom mentalitetu koji u sportu nekad dobro dođe
Moramo da kanališemo svoje osobine. Da bismo imali koncentraciju, moramo da imamo kontinuitet, da tu našu emotivnost podredimo našim interesima. Znači, neka loše odigrana akcija ne znači da odmah treba da padnemo. Mislim da smo u fudbalu blizu tog cilja. Valjda ćemo uskoro i u državi.
O fudbalu, politici državi…
Da li je, ipak, najveća promena što konačno imamo trenera ozbiljne biografije? I da li nam to isto treba i u državi, tj. zar nije najvažnije ko nas vodi?
Mislim da je vrlo važno da za početak svako počisti ispred svoje kuće. Da se ne bavimo poređenjima, kako bismo opravdavali neke naše odluke. Da i država i svi mi koji se bavimo javnim poslom prepoznamo realnu situaciju u kojoj se nalazimo i da rešavamo problem za problemom. I da prestanemo da se bavimo irealnim stvarima.
Kad pred utakmicu s Litvanijom izjavite da ćete imati i politički motiv jer su tih dana Crna Gora i Makedonija priznale Kosovo, onda prestajete da budete samo sportista. Šta ste rekli igračima?
Upravo da je fudbal socijalna delatnost. Rekao sam im da oni reprezentuju narod koji ima velikih problema. Da ima problem da preživi mesec pred njim, ali da niko ne može da mu oduzme ponos koji ima. Srbin je ponosan čovek i u skladu s tim moramo i mi da se ponašamo na terenu.
Kako su reagovali na te reči?
Svakome sam ostavio da reaguje na svoj način.
Kako ste vi reagovali?
Nije mi bilo prijatno.
O nacionalizmu…
Da li ste nacionalista?
Nisam nacionalista, ali volim svoj narod. Ne želim da nacionalisti svojom ideologijom dovedu narod do toga da živi lošije.
Lako je uspešnim i materijalno obezbeđenim ljudima da budu patriote. Treba li Srbin, koji je jedva preživeo devedesete, da se opet igra patriotizma?
Prolazio sam i ja kroz to. Meni su govorili da nisam patriota zato što nisam preuzeo reprezentaciju. Sve su to fraze koje nisu u skladu sa realnom situacijom. Patriotizam je teška reč i zato je izbegavam. To je lična opcija.
O politici, izborima, glasanju…
Koja je vaša politička opcija?
Nemam političku opciju. Sportski sam čovek, nisam političar.
Da li glasate u Srbiji?
Glasao sam, više ne.
A u Španiji?
Glasam.
Za koga glasate u Španiji? Levicu ili desnicu?
To je privatna stvar i to ostavljam za mene i za moju familiju. U Španiju sam došao dok je Franko bio na vlasti i nije mi smetalo da budem uspešan kao čovek koji je do tada izučavao marksizam. Znači, nije do marksizma, nego do čoveka.
Znate li šta biste tačno promenili u Srbiji da imate vlast?
Znam. Vrlo jasno, okrenuli bismo se nama, da se bavimo nama. Volim ljude koji znaju da počiste ispred svoje kuće.
Da li biste mogli neko špansko iskustvo da nam prenesete? Kod nas su aktuelni razni irski, rumunski, američki modeli…
Ne. Nikad, ni u mojoj profesiji, ni u bilo čemu, ne tražim argument u poređenju. Smeta mi kad jedan Saki priča o presingu svog Milana 1982. Posle vidiš da čovek ima igrače koji se nikad nisu ponovili. Poređenja su uvek lažna.
Život Srbina u Španiji
Da li vam je kao Radomiru Antiću lakše u Španiji? Ta zemlja je iznenada postala naš glavni saveznik u odbrani Kosova?
Lično sam uvek osećao izuzetnu podršku. Nikada nisam bio individualac i iza mog ponašanja uvek je bio moj narod, moji prijatelji, moja familija. Kad je Španija u pitanju, nisam realan, jer volim tu zemlju.
SVAĐA SA NOVINAROM EL PAISA
Svojevremeno je Radomir Antić posle svađe sa novinarom Hermanom Tercom iz „El paisa“ morao da plati 12.000 evra jer ga je nazvao fašistom
Za mene nikada nije bio neki problem. Da se sto puta ponovi, sto puta bih se isto ponašao. Ne znam koliko ste upućeni, ali taj čovek je godinama napadao Srbe, a otac mu je bio austrijski poslanik u NDH. Samo sam to rekao. Meni je zadovoljstvo što sam bio u situaciji da branim ono što mislim da je ispravno.
Ispalo je da ste branili Radovana Karadžića?
Ne samo Radovana Karadžića, branio sam srpski narod od jednog nacionaliste koji je pokušavao, s obzirom na to da je imao medije, da nametne jedno mišljenje. Da se sutra to isto desi, bio bih još oštriji prema njemu.
I onda, posle svega, na utakmici Atletika protiv Kroacije 30 srpskih zastava. Kako se oseća čovek u tim trenucima?
Dobro, oni vole svog Radomira. Kad je fudbal u pitanju, treba izabrati način igre koji je u skladu sa kulturom navijača koje reprezentuješ. Moja najveća pobeda u Atletiku je što sam njihovoj srednjoj klasi dao mogućnost da se ne osećaju inferiorno.
To je otprilike moje sadašnje opredeljenje, kada je srpski fudbal u pitanju. Jer Srbija ne treba da bude inferiorna ni prema kome…
„PROJEKAT ANTIĆ“
Posle rata u Bosni, španska vojska pokrenula je u Nevesinju „projekat Antić“, u kojem ste i vi učestvovali. Pomagali ste u raznim humanitarnim akcijama, ali to retko ističete?
Ponosan sam na sve to. Vojska Španije je tada rekla: „Ako je Antić od mrtvog Atletika napravio šampiona, mi ćemo to isto da napravimo u ovom kraju“. I onda su uložili, doneli škole, finansije…
Svi misle da ste Užičanin, iako ste poreklom iz Bosne?
Jeste. Moja majka je s Grmeča, a otac je iz Janja. Rodio sam se u Žitištu, a odrastao u Užicu.
Kako se osećate onda?
Svakako kao Užičanin i svakako kao čovek koji voli svoj narod. Što sam stariji, sve više vrednujem tradicije. Mislim da svi ovi novopečeni, što hoće da izbrišu prošlost, greše jer narod bez korena gubi na identitetu i to je poslednje što bi nam danas bilo potrebno.
O REPREZENTACIJI
Zašto ste tek sada pristali da vodite reprezentaciju?
Ovoga puta sam prepoznao svoju šansu, možda i potrebu srpskog fudbala. Imalo je uticaja kada sam video prošlog leta ambijent u Nišu, u Novom Sadu i Beogradu na Svetskog ligi u odbojci…
Da li vam je i taj grb Srbije, koji nosite na trenerci, sada pomogao?
Definitivno.
Ipak bi vam bilo lakše 1998, sa Piksijem, Dejom, Mijatovićem…
Nijedan problem nisam rešavao suzama. Kada smo počeli, pričali su da pola reprezentacije ne igra u klubovima, a završili su sezonu sa deset trofeja u najzahtevnijim ligama.
ŠTA PRVO POMISLITE KADA ČUJETE…
Partizan? Ideologija.
Bombardovanje? Tragedija.
Slobodan Milošević? Vreme.
Novak Đoković? Genije.
Vlade Divac? Genije.
Amerika? Nisam popio pet „koka-kola“ u životu.
Četnici ili partizani? Partizani. Moj Jovo mi ne bi oprostio da kažem drugačije.
Kosovo? Realnost.
Arkan? Vreme.
Zvezda? Petokraka.
Srbija? – Opsesija.
Tagovi
