U zimu 2004. žene su počele da stižu u japanske bolnice žaleći se na bolove u grudima i kratak dah. Prošlo je mesec dana otkako je veliki zemljotres potresao zemlju, izazvao klizišta u planinama, povređeno je 4.805 ljudi, poginulo 68. U prostorijama za hitan prijem priključili su žene na EKG monitore i videli iste ekstremne promene koje bi očekivali kod srčanog udara. Ali kasniji testovi su pokazali da njihove koronarne arterije nisu blokirane, kao što bi to bilo usled srčanog udara. Umesto toga, njihova srca su promenila oblik. Nije trebalo dugo da se ovi slučajevi dijagnostikuju kao takocubo kardiomiopatija ili „sindrom slomljenog srca“.
Slomljeno srce nije samo metafora.
Danas se do 7% svih iznenadnih prijema u bolnicu u Japanu dijagnostikuje kao takocubo, kada su hormoni stresa nakon traumatskog događaja izazvali slabljenje leve komore, što znači da ona više ne može efikasno da pumpa, da bi posle nekog vremena prestala. To boli. I jasno pokazuje vezu između stresa koji se dešava u životu osobe, bilo da je to zemljotres ili kraj veze, i njenog srca, piše Eva Vajzman za Observer.
Ovo je jedna od stvari koje dovode do toga da se slomljeno srce konačno shvati ozbiljno. Naravno, ima pop pesama o slomljenom srcu. Bilo je i romana i filmova, ali sada, nakon godina koncentrisanja na proces zaljubljivanja, naučnici počinju da gledaju i na kraj ljubavi. Danas postoje knjige koje otkrivaju nauku o slomljenom srcu i memoari koji detaljno opisuju haotičnu istinu o tome i tretman „intenzivne nege“ za žene slomljenog srca koje se leče u hotelu u Pik distriktu (Peak District).
Slomljeno srce Eni Lord desilo se jedne večeri na Juston roudu u Londonu, kada je njen dečko rekao da mu je potrebno „da bude sam“. Njeni memoari Beleške o slomljenom srcu nastali su iz dugog ljubavnog pisma koje mu je kasnije napisala, ali nikada nije poslala. Da bi istražila svoj bol, vraća se sećanjima na vezu, pronalazeći neku vrstu utehe u spoznaji da, kako bi prebolela svog dečka, ne mora u potpunosti da ga zaboravi. Seća se, kaže, kako je gledala kroz prozor i shvatila da je nemoguće prihvatiti da je većina ljudi koje je videla prošla kroz ovu agoniju.
Kako svet uopšte funkcioniše?
Tako je Eni Lord tražila studije, dolazeći do važnih spoznaja. Na primer: „Na koji način se vaše disanje prilagođava nekom drugom kada ste dugo zajedno“, „kako se od tuge srca nekih ljudi zaista lome“, „činjenice o tome da mozak žudi za nekom osobom na isti način kao za kokainom“.
Biološki antropolog Helen Fišer proučavala je ljude koji su bili ostavljeni i otkrila da su delovi mozga koji su aktivirani bili oni povezani sa zavisnošću. Osoba koja je odbačena oseća istu vrstu bola i žudnje kao i uz drogu i alkohol – prolaze kroz apstinenciju i mogu ponovo da se vrate tome mnogo meseci kasnije.
„Sve mi je ovo pomoglo da shvatim da je ono što osećam opravdano. Da sam prolazila kroz nešto klinički užasno.“
Bilo je na stotine studija o počecima ljubavi, ali zašto je naučnicima trebalo toliko vremena da istraže njen kraj, to „klinički grozno“ stanje?
„Nauka je postala sofisticiranija u posmatranju faktora transkripcije u našem genomu“, kaže spisateljica Florens Vilijams. „Navikli smo da slomljeno srce prebacujemo na kulturnu melodramu, poput popularnih pesama i romantične poezije. Ali slomljeno srce nije samo melodrama. To je jedno od najbolnijih životnih iskustava koja imamo i moramo da ga ozbiljno shvatimo zbog našeg mentalnog i fizičkog zdravlja.“
Kada ju je muž napustio posle 25 godina, osećala se „ugroženom“. Gegala se kroz dane, uspevala je da nahrani svoju decu i povremeno ispunjava rokove kao naučni novinar, ali se stalno razbolevala, mršavila, nije mogla da zaspi. Sa 50 godina nikada nije iskusila ništa slično, takvu „dezorijentišuću tugu, sramotu i opasnost“. Ne samo da je htela da shvati šta slomljeno srce čini njenom telu, već je želela da smisli kako da ozdravi.
„Slomljeno srce“, rekao joj je istraživač genomike Stiv Kol, „jedna je od skrivenih mina ljudskog postojanja.“ Skrivena u šumi naših veza, eksplodira u neočekivanom trenutku, za vreme večere, u vreme Božića, na venčanju, u krevetu. Među dokumentovanim efektima, Florens Vilijams otkriva, jesu fragmentirani san, povećana anksioznost, loša kontrola impulsa, depresija, kognitivni pad, izmenjena ekspresija gena i rana smrt. Kada se proučava ovaj neobičan bol, nalazi su često šokantni i poetični kao i umetnost koju inspirišu. Na primer, skenirajte mozak osobe slomljenog srca i isti delovi svetle kao kod nekoga ko je zadobio opekotine.
Ona je bila iznenađena koliko se dramatično bol slomljenog srca registruje u našim telima. Osećanja koja dolaze sa slomljenim srcem – tuga, usamljenost, anksioznost – akutno su praćena našim nervnim sistemom i našim imunološkim ćelijama, koje se prilagođavaju ovim emocijama pripremajući se za sukobe i ishode.
Da bi dalje otkrila kako slomljeno srce utiče na naš mozak, Vilijamsova je intervjuisala bihevioralnu neuronaučnicu Zoe Donaldson, koja proučava prerijske voluharice. Prerijske voluharice su još više posvećene monogamiji od ljudi, a oko 75% ostaje zajedno doživotno. U laboratoriji Donaldsonove za slomljeno srce, voluharice žive u kutijama sa svojim partnerima, sve dok ih jednog dana ne rastavi, i sakrije partnera iza vrata. Nastaje tuga. Koliko je voluharica spremna da radi da bi bila sa svojim partnerom? I koliko će vremena biti potrebno da prihvati da više nije tu? Jedna voluharica je nastavila da pritiska polugu da otvori vrata tri sata, a istraživači su nastavili da prate šta se dešava u njenom mozgu. Preko senzora ugrađenog u nucleus accumbens, deo mozga koji je povezan sa emocionalnim učenjem i zavisnošću, Donaldsonova može da gleda kako pojedinačni neuroni pucaju.
„Ovaj region je sunđer za oksitocin i dopamin koji se oslobađaju tokom parenja… i verovatno kodira pozitivna sećanja, kao i želju da se ta sećanja ponove“, piše Vilijamsova u svojoj knjizi Heartbreak: A Personal and Scientific Journey.
Takođe se ispostavilo da je to jedna od glavnih oblasti razlike između prerijskih voluharica i livadskih voluharica, koje izbegavaju monogamiju, a koje bi ljudi nazvali „droljastim“. Livadske voluharice nemaju mnogo ćelijskih receptora za oksitocin u tom delu svog mozga.
Ljudi slomljenog srca, međutim, imaju mnogo. U ljudskim funkcionalnim MR skeniranjima, nucleus accumbens je posebno aktivan dok gledaju slike izgubljenih voljenih osoba.
„U suštini, ljubav se svodi na ovo“, zaključuje Florens Vilijams, „snažna emocija vezana za sećanja.“ Livadske voluharice uživaju u parenju, ali sećanja na njihove ljubavnike nemaju istu emocionalnu rezonancu. Slomljeno srce ih ne dotiče. Ljude razara.
Zaljubljivanje nas otvara. Trajno menja mozak, čineći nas osetljivijim na načine koji mogu doneti i radost i bedu. Oni koji su u stanju da se uspenju kroz tugu i utrobu slomljenog srca, a zatim iskopaju izlaz, bilo da koriste pop pesme, terapiju, nauku ili strpljive prijatelje, postaju mudriji, bolja verzija sebe.
Njihovi ulozi su porasli.
