Slučaj Apu: Odavno ne gledam „Simpsonove“, ali…

Odavno ne gledam „Simpsonove“. Nisu mi nikada imali onaj trenutak koji će industrija televizijskih serija nazvati Jumping the shark, po Fonziju koji u jednoj epizodi „Happy Days“ stvarno preskoči ajkulu na vodenim skijama i od tada ni „Happy Days“ ni Fonzi više nisu isti; preskakanje ajkule je momenat u kojem je neka serija postala suluda, praznoglava i bezvredna, i ako traje, traje samo na račun stare slave.

Nisam nikada imao taj anti-Eureka sekund sa „Simpsonovima“, samo sam prestao da ih gledam; ali kao što sam nekada davno morao slušati Offspring da bih došao do Fugazi, a Blur da bi mi se ukazao Morisi, tako sam preko „Simpsonovih“ stigao, prirodno, prvo do „Futurame“, a posle i do „Dr. Katza“ i Rika i Mortija, naravno.

Odavno ne gledam „Simpsonove“, ali sam ubeđen da je to jedna od onih stvari na televiziji koje, kad prevrćeš kanale, moraš da ostaviš. Nema ih mnogo: „Mućke“, „Blackadder“, „Alo Alo“, „Fawlty Towers“…

Odavno ne gledam „Simpsonove“, ali nisam mislio da su se morali završiti makar deceniju ranije, pre nego što se ispostavilo da ih je vreme zaista pregazilo. No ne onako kako bi to obično trebalo da znači. „Simpsonovi“ su poslednja u nizu žrtava raspojasanih ratnika za društvenu pravdu.

Ako živimo u svetu post-istine, onda mora postojati i druga krajnost tog zlosrećnog sveta? Post-politička korektnost i njen teror.

Kao i mnoge druge stvari potekle s liberalne levice – borba za javne prostore, zaštita životinja, politika svih nijansi zelene, alter-globalizacija, pobuna u Sijetlu, komitet za dobrodošlicu G7, treći, četvrti, šesti i sedmi album Modena City Ramblers – i ova sintagma je u svom prvobitnom značenju imala pretežno, pa i isključivo progresivne konotacije, pre nego što se prometnula u naporno graktanje posetilaca raznih tvitera i ine blogerske pasdarane, a zbog čega će, u novom poglavlju pre svega američkog građanskog rata, doći do uzleta svih onih alt-right bandoglavaca što su se osetili potčinjenima i pogubljenima.

Ti bandoglavci i konzervativci – kojih zapravo uvek ima više, iako nisu nužno glasniji – izabraće Trampa, izglasati Brexit, osnažiti postkomunističke orbanovučiće u ovom delu Evrope, i gurnuti ovu planetu, pa i ovo društvo, na rub održivosti i smisla.

Kako se tu uklapaju „Simpsonovi“? Prošle godine, komičar Hari Kondabolu napravio je dokumentarac o jednom od omiljenih sporednih likova u seriji (a nisu li svi sporedni likovi tu omiljeni?) i prvih azijskih protagonista, Apuu Nahasapimapetilonu, poznatom po frazi „Thank you, come again!“. Kondabolu je sazvao kolege Aziza Ansarija, Sakinu Džafri i Vupi Goldberg, e da bi podelili frustracije zbog načina na koji je Apu naslikan.

Za njih, kako je objašnjeno, Apu je svaki stereotip kojeg žele da se otrse: ilegalno je u Americi, ima akcenat koji ne menja, radi u prodavnici, dere mušterije, ima prezime koje nije lako izgovoriti, živi u dogovorenom braku; a povrh svega, što im pada još teže, glas mu ne daje pravi Indijac, već (beli) glumac Henk Azarija.

„Simpsonovi su kao onaj vaš deda rasista. Ako ne može da se promeni, možda je vreme da umre, pa da ga se sećamo po lepom“, zaključuje Kondabolu.

Nisam nikada bio Indijac, a još manje Indijac u Americi – ne kažem da ne bih bio; bih, kao što bih bio bilo šta bilo gde, a u Americi posebno – pa im kanda ne mogu zameriti na poslednjem argumentu, ali sve ostalo mi deluje nategnuto i preterano.

Reći da je Apu (kao i ostatak bratije sa četvoro prstiju) stereotip znači promašiti čitavu suštinu „Simpsonovih“, ali i humora uopšte: svi su u njemu stereotip, od debelguzog tipa iz prodavnice stripova, preko italijanskog mafijaša Fet Tonija, redneck familije sa milion dece, do glupog policajca. O naslovnoj porodici da ne pričamo… Upravo zbog tih stereotipa i pojednostavljivanja „Simpsonovi“ su već tri decenije satirični pogled na Ameriku današnjice.

Neko bez agende bi mogao da vidi u Apuu i priču o američkom uspehu, napornom radu, trijumfu imigranata i njegovoj više puta dokazanoj inteligenciji – zar ne nadgornja, u svakoj sceni, tupavog Homera, podučavajući ga pritom i o lekcijama iz američke istorije?

Met Grejning i kompanija pokušali su da odgovore na lavinu nezadovoljstva i baklji što već odavno liže plamen, i samo su pogoršali stanje svojih deonica po tviterima: u epizodi od 8. aprila, Mardž shvata da je knjiga za decu koju čita Lisi vrlo neprikladna za 21. vek, pa pokušava da je očisti od svih nepodopština. Knjiga, naravno, ispada prazna i sterilna, na šta Lisa – najvažniji glas liberalne Amerike, ne? – s tugom govori: „Nešto što je započeto pre nekoliko decenija, što su ljudi voleli i što nikoga nije vređalo, sada je politički nekorektno. I šta možeš da uradiš?“

Šta možeš da uradiš, stvarno?