Kada je Džefri Epstajn pao, postojala je teorija da se to dogodilo zato što se zamerio nekom velikom i važnom i zato što zna mnogo toga o, npr. Klintonovima. Ili o, ispostaviće se, vojvodi od Jorka, tj. princu Endruu. Kada je pao Harvi Vajnstin, ta količina bahatosti nije se mnogo razlikovala od one koju je pokazao Epstajn. Ili O Džej Simpson ili R. Keli, koji deluje kao da ni mrava ne bi zgazio. A zapravo se radi o ljudima koji su zloupotrebili svoje ime i prezime, to što im ljudi, tj. devojčice i žene veruju, ili nasedaju na njihove slatkorečive priče do trenutka kada se pretvaraju u zveri kojima je stalo samo do sopstvenih ciljeva. Ti i takvi poznati, iz pozicije moći koju im daje novac, ili slava, ili kontakti, ili uspesi u životu, stiču premoć nad slabijim od sebe.
Nekad fini momci s tim osećajem moći, penjanjem na lestvici vrlo visoko ponekad se pretvaraju u sasvim druge osobe, tvrdi psiholog Dačer Keltner, vrlo kontroverzno. Po njemu postoji nešto što se zove „paradoks moći“. U svojoj knjizi o ovoj teoriji, potvrđuje da postoje istraživanja da će se ljudi ponašati agresivnije, sebičnije i impulsivnije kada zauzmu pozicije moći. Upravo one fine, najvažnije osobine za sticanje te pozicije jesu one veštine koje se prve „pokvare“ kada dobijemo moć.
Ta reč „moć“ ne mora da se odnosi na silu i prisilu ili na one koji vladaju. To je i bogatstvo, snaga glasa i fizička moć. To može da bude bilo ko ko ima premoć u odnosu na drugog. To ne znači da treba izbegavati moć, već preispitivati sebe. Jer moć, kakva god da je, ima tendenciju da nas pokvari. Naravno, neće svako promeniti ćud sa uspehom, postoji mnogo više onih drugih, boljih primera. Ali nije ta rečenica o kvarljivoj moći baš totalni mit.
Dr Aleksandra Bubera, specijalista psihijatrije, kaže da pozicija moći, slave ili novca obično ne može tako drastično da promeni ljude. Obično se radi o tome da su već i odranije postojale crte ličnosti ili karakterne osobine koje predisponiraju osobu za ovakav način ponašanja, dodaje. „Ono što pokazuju istraživanja, na primer jedno koje je rađeno na uzorku najuspešnijih ljudi sa Volstrita, jeste da često osobe koje su najuspešnije imaju narcisoidne i/ili antisocijalne crte, adaptaciju ili organizaciju ličnosti, što su različite gradacije izraženosti ovih karakteristika. To zapravo znači da su za ekstremnu slavu, uspeh i moć često predisponirane iste one osobe koje kao karakteristiku imaju smanjenu ili čak potpuni nedostatak empatije, što im omogućava da se beskompromisno, pa i surovo bore i obračunavaju sa svima za koje procene da su im se našli kao prepreka na putu za ostvarivanje njihovih ciljeva. Bilo da je ta procena tačna ili ne.“
Znači, pozicija moći i slave samo pogoršava odranije postojeće karakterne osobine, kaže dr Bubera, i dodaje da ne treba zaboraviti da postoje i poznati, i slavni, i moćni ljudi koji se trude i uspevaju da ostanu skromni, altruistični, da pomažu drugima koji su u lošijoj poziciji od njih. „Samo se o njima manje piše.“
Naravno, odmah nam na pamet padaju Jutka ili predsednik opštine Grocka, ili svako ko se ponašao bahato u javnosti, praktično bez kazne. Koliko ih ono beše u poslednje vreme?
Za mnoge građane časniji od pomenutih, bar do trenutka kada su mediji objavili da je pretukao suprugu i maloletnu ćerku, Milan Gurović naneo je sebi popriličnu štetu nečasnim načinom na koji se branio: svaljujući krivicu na suprugu, uz tvrdnje da mu se sve to dešava jer je „Milan Gurović i ima para“. Premijerka je rekla da bez obzira na to što je „naš poznati sportista“, praktično junak nacije, „neće biti zaštićenih“. Kada neko ko treba da bude primer, postaje bahat, ili nasilan, ili samoubeđen i agresivan, ili nešto iz tog spektra?
Keltner poredi osećaj moći sa oštećenjem mozga, primećujući da ljudi sa mnogo autoriteta imaju tendenciju da se ponašaju kao neurološki pacijenti sa oštećenjem frontalnog orbitalnog područja, u čeonom režnju, delu mozga važnom kod empatije i donošenja odluka. Čak i oni najpošteniji mogu da se promene zbog „kancelarije u uglu“ (koja najčešće podrazumeva moć).
Psihoterapeut dr Marina Paunović kaže da nečiji uspesi i novac ili slava stvaraju instituciju moći koja je kod mnogih opasnost jer se onda uz pomoć mnogih događaja iz svakodnevice ona demonstrira i ne dovodi u pitanje. Čak i kad se radi o sili ili nasilju.
„Kako osoba lako pređe granicu uz pomoć moći, novca, slave, iz uspešne, velike i značajne zvezde u surovu i hladno brutalnu osobu koja tuče i plaši svojom snagom slabije od sebe? Takvih osoba bismo se nekada stideli. Nažalost, danas u izmenjenim vrednostima, u situacijama neprekidne demonstracije moći i straha, posebno kada se radi o poznatima, sila se podržava i podstiče.“
Ona kaže da to kako osoba postane nasilna, uzroke možemo tražiti u mnogim objašnjenjima: bilo u naučenom obrascu ponašanja iz svojih primarnih ili bliskih porodica, bilo u zamenjenoj tezi o moći koju je osoba tokom vremena izgradila zahvaljujući novcu, slavi, poziciji, pod parolom „mogu sve i niko mi ništa ne može“.
„Neka objašnjenja su u već formiranim strukturama ličnosti kod kojih je od rane mladosti bila ispoljena agresivnost koja je proticala nekažnjeno. Sa vremenom ona je postajala sve veća i jača. Sigurno da je važan i kontekst života, to kako živimo, pod kojim okolnostima i na koji način.“ Marina Paunović dodaje da ne treba tražiti razloge samo u dijagnozama i strukturama ličnosti već i u uverenjima i vrednosnim stavovima koje dobijamo vaspitanjem i odrastanjem o tome ko je glava kuće ili kako se sprovodi pravda; u izvrnutoj slici sebe kao moćnika koji je stekao slavu, ime, novac…
„Odgovore možemo tražiti u agresiji kao obrascu u društvu… Moć je opasna i svi oni koji se nalaze na granici da je u nekom trenutku demonstriraju, ali kao kreativnu i konstruktivnu, u nekom drugom trenutku može da se izvrne i pretvori u demonstraciju sile bez pardona. Treba praviti razliku između te konstruktivne agresivnosti koja podstiče ambiciju kod ljudi do one moći koju zloupotrebljavamo zarad svojih ciljeva i povređujemo druge. To su primeri sportista, političara, direktora po mnogim firmama.“
To šta su okidači da osoba uđe u stanje nasilničkog ponašanja, prilično je različit spektar, kaže Marina Paunović.
„Od stresa… već postojećeg nasilničkog ponašanja koje je prošlo nekažnjeno, do demonstracije sile i straha u cilju sprovođenja svoje odluke i rešavanja za njega nepodnošljive situacije u kojoj jedino o čemu misli jeste da je rešenje da bude po njegovom… Mogu biti i tragični događaji, gubici… Mislim da sve okidače ne možemo opravdati jer iza svakog od njih postoje načini kako se rešavaju. Pre treba misliti o tome zašto osoba radije pribegne i odabere silu kao način rešavanja situacije. A uzroke treba tražiti u gorenavedenom.“
Tagovi
