Trampovo suđenje pred federalnim sudom u Majamiju označiće početak nove etape njegove neprestane podstrekivačke kampanje, piše Atlantik. Otkada je protiv njega podignuta optužnica zbog nezakonitog zadržavanja i prikrivanja poverljivih državnih dokumenata u svojoj vikendici na Floridi, Tramp i njegovi saveznici obrušili su se na javnog tužioca, njegovu suprugu, Ministarstvo pravde, Džoa Bajdena, Hilari Klinton, i ko zna koga sve još. Retorika je uobičajena, “trampovska”, prepuna agresije i pritajene mržnje, pa stručnjaci sve više strepe od novog “Kapitola”.
Pretnje od novih izliva nasilja Trampovih neobuzdanih pristalica i dalje su prisutne, pa iako scenario nalik onom iz 6. januara 2021. deluje malo verovatno, postavlja se pitanje šta bi ovoga puta mogle da urade i mogu li ih vlasti u tome sprečiti.
Podstrekivanje na nasilje nije prekidač, pa da tek tako može da se isključi i uključi, a puka upotreba reči ne mora nužno dovesti do nasilja. U idealnom slučaju, politički lideri trebalo bi da izbegavaju takve podstrekivačke i nasiljem obojene narative, jer bi morali da budu svesni njihovih posledica. Posmatrajući Trampovo biračko telo i uticaj koji njegova retorika na njih vrši, akcenat nije na tome koliko ona njih ohrabruje, već koliko utiče na porast broja pristalica sklonih nasilju.
Praćenje veb lokacija od strane organa za sprovođenje zakona zasad ne ukazuju ni na kakve pretnje. Atmosfera je i dalje veoma napeta, ali činjenica je da Tramp nema resurse koje je nekada imao. On više nije zadužen ni za jednu vojnu grupaciju ili agenciju za sprovođenje zakona koje bi mogao da iskoristi, i za razliku od 6. januara, kada je Tramp odbio da uguši nerede, ovoga puta nikoga neće moći da spreči da povodom potencijalne pobune nešto preduzme. Iako je guverner Floride i Trampov glavni predsednički protivkandidat Ron Desantis dugo oklevao da otvoreno ospori svog rivala, mali su izgledi da bi zauzeo Trampovu stranu ukoliko do nereda dođe.
Takođe, za razliku od januarskog napada na Kapitol, Trampove pristalice ovoga puta su svesne svoje krivične odgovornosti. Tramp jeste obećao da će pomilovati sve pobunjenike ukoliko ponovo postane predsednik, ali ta obećanja dosad nisu mnogo vredela. Stotine pobunjenika već je optuženo i uhapšeno, a mnogi od njih ni ne pokušavaju da prikriju svoj bes i razočaranje zbog načina na koji se Trampova vlada prema njima ponela.
Čak i ako se nivo nezadovoljstva među Trampovim pristalicama nije promenio, ljudima je generalno potrebno vođstvo da bi se okrenuli koordinisanom nasilju. Tramp jeste nepredvidiv i razjaren, ali takođe deluje i poprilično izolovano. Glavni organizatori napada na Kapitol, uključujući grupe poput Proud Boys-a i Oath Keepers-a, izgubile su veliki deo svoje moći, a njihove vođe su ili u zatvoru ili u međusobnoj zavadi. Pristalice mogu da budu jake na rečima, ali bez organizacije i koordinacije od nasilja nema ništa. U suštini, broj Amerikanaca koji su spremni da zbog Trampa krenu u “rat” značajno se smanjio. Ili tako barem deluje.
Potencijalne pobune ili revolucije deluju malo verovatno, i najveće opasnosti prete od pojedinaca sklonih nasilju. Podsticanje ne mora da uključuje poseban plan za usmeravanje imenovanih pojedinaca da počine određeni teroristički čin. Raspirujući gnev i paranoju među svojim sledbenicima, Tramp i njegovi saveznici ohrabruju ih na nasilne činove.
Na svu sreću, krivično gonjenje kom je većina protagonista sa Kapitola na kraju podvrgnuta, snažno je uticala na Trampovo najveće dostignuće – pretvaranje nasilja u prirodnu i logični posledicu političkih razmimoilaženja. Međutim, Trampova istrajnost u nasilničkoj retorici upozoravajući je podsetnik da je sve moguće.
Tagovi
