Žičane ograde o kojoj je pisala Hilda Dajč, devetnaestogodišnja studentkinja arhitekture, krajem 1941. godine u pismima zbog kojih je nazivaju i srpskom Anom Frank, nema na Starom sajmištu još od okončanja Drugog svetskog rata. Ograda koja je delila dva sveta: onaj koji će možda preživeti i onaj koji sigurno neće, zbog svog jevrejskog, romskog, srpskog ili drugog porekla ili „zlodela“, bila je postavljena u decembru 1941. godine, kada je formiran prvo Logor za Jevreje „Zemun“, a kasnije preimenovan u Prihvatni logor „Zemun“, a u kojem su do kraja jula 1944. godine prema nekim podacima, bile zatočene 38.972 osobe.
Teretana, restoran, kancelarije, u jednom trenutku diskoteka – sve samo ne memorijalni centar postala je ta kula, zgrada Spasićevog paviljona, zamaskirana reklamama i objavama, ne bi li vozačima, putnicima, na Brankovom mostu nekako bio zaklonjen pogled. Nije to glavni razlog zbog kojeg su one tu, već čist profit, i ko zna šta još zbog čega nas odatle ne gleda memorijalni centar.
Starim sajmištem danas se ne prolazi, osim bez preke potrebe, onih koji žive oko tmurnih ruševina, i onih koji na prostranoj livadi, kod spomenika, obeležavaju Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, 27. aprila, i Dan sećanja na žrtve Holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu 22. aprila. Ljudi koji tu žive, nimalo nisu krivi. Za njih život mora da teče, a ne sećanje na žrtve, ionako je to sve arhivirano u nekim papirima.
Izgradnja memorijalnog centra planira se već, neko kaže, decenijama. Kako objasniti višedecenijski odnos i, shvatimo, nemar, prema mestima stradanja? Je li društvo, ili tadašnja vlast, mislila da je vreme za zaborav, i da se zlo neće povampiriti ako ga ignorišemo?
Ceo tekst o Starom sajmištu i drugim mestima koja smo zaboravili i čijim se žrtvama nismo odužili čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 18. aprila. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici
Tagovi
