Nema mnogo zemalja u svetu u kojima sportisti imaju veći „rejting“ nego u Srbiji. Svako od njih ko svoje dvadesete godine provede na postoljima za medalje širom sveta, u svojoj zemlji stiče status heroja nacije. Međutim, šta se dešava kada te dvadesete prođu, kada telo počne da izdaje i kada dođe vreme da se surovi vojnički život zameni mirnom penzijom?
Različiti su načini na koje sportisti tada započinju svoj novi život – neki se odluče da ostanu u sportu, samo u drugom svojstvu, neki da u miru troše zarađeno bogatstvo, pojedini novac ulažu u nove poslove, a treći osvoje još 12 grend slemova. Oni nešto „mudriji“, opredele se da stečenu popularnost, nekad i iz najboljih namera, ulože tamo gde se ona može najbolje primiti – u politiku.
„Odlučio sam. Igram za svoj grad!“, objavio je na X-u dugogodišnji reprezentativac Srbije u košarci Vladimir Štimac, čime je ozvaničio svoje učešće na beogradskim izborima ovog decembra. Kako je najavio, na izborima će nastupiti kao nestranačka ličnost na listi koalicije NADA koju čine Novi DSS i POKS, a razmišlja čak i o kandidaturi za gradonačelnika.
„Ako budem ušao u politiku to neće biti zbog novca, jer ja imam od čega da živim. Ja ne želim da ljudi budu uplašeni, želim da mogu da kažu šta oni žele“, rekao je Štimac za N1 komentarišući svoju odluku.
On nije pionir ovog trenda, naročito u danima kada se predizborna kampanja zahuktava. Mnogi sportisti su se u prethodnim godinama, iz različitih pobuda i sa različitim ambicijama oprobali u ulozi političara. Neki od njih su svoje biografije već napunili bogatim političkim stažom, tako da nas njihova imena danas više asociraju na funkciju nego na olimpijsku medalju.
Da li zbog toga što im u bazenu, na svetskom nivou nema ravnih ili zbog sposobnosti da se dobro snalaze i na suvom, „najuspešniji“ srpski sportisti-političari dolaze iz sveta vaterpola.
Aleksandar Šapić, gradonačelnik u ostavci i potpredsednik Srpske napredne stranke, sinonim je za ovaj fenomen. Najbolji strelac u istoriji najbolje reprezentacije na svetu, svoju političku karijeru započeo neposredno nakon što je otišao u sportsku penziju. Godinu dana nakon igara u Pekingu, postao je pomoćnik gradonačelnika Dragana Đilasa i na toj funkciji proveo je naredne 3 godine. Usledila je potom cela decenija koju je Šapič proveo na mestu predsednika opštine Novi Beograd, sve dok 2022. godine nije izabran za gradonačelnika Beograda.
Njegov dugogodišnji saigrač u bazenu Vanja Udovičić, za čijeg je mandata (kapitenskog) vaterpolo reprezentacija Srbije osvjala najveće medalje u tom sportu, u politiku je ušao 2013. godine. Odmah mu je ponuđeno Ministarstvo omladine i sporta, na čijem je čelu kasnije proveo 9 godina.
Ako malo zagrebemo po istoriji, u nekim ranijim vladama neretko su sedeli sportski velikani. Daragan Kićanović bio je ministar sporta od 1991. do 1992, a njega je odmah zatim na mnistarskom mestu nasledio Vladimir Cvetković koji je ostao na funkciji do 1998. godine.
U izborne trke su se s vremena na vreme uključivali mnogi drugi sportisti koji možda nisu imali toliko uspeha, ali su u različitim aranžmanima bili uključeni u politički život. Danilo Ikodinović (opet vaterpolista) je, nakon što je prodžao listu SNS na beogradskim izborima 2018. godine, zajedno sa Ognjenom Koromanom nekoliko godina kasnije pristupio Narodnoj stranci. Na prošlogodišnjim izborima, nosilac liste „Ajmo ljudi“ za beogradske izbore bio je Duško Vujošević, koji nije uspeo da uđe u gradski parlament. Bogdan Obradović, osvajač Dejvis kupa, bio je narodni poslanik na listi SNS-a u periodu od 2016. do 2020. godine. Listi nema kraja.
U letnjem političkom prelaznom roku, pred početak nove sezone koja će vrhunac dostići 17. decembra, u vladajuću partiju stigla su nova pojačanja. U jako kratkom periodu, SNS-u su prišli Dejan Tomašević, Željko Rebrača, Raša Radovanović i Janko Tipsarević.
U delatnosti u kojoj rejtinzi imaju ključnu ulogu, svaka saradnja ove vrste donosi samo benefite.
Jer niko u toj delatnosti nema veći rejting od onih koji su proveli svoje dvadesete na najvišim postoljima za medalje širom sveta.
Tagovi
