Smrt Žaka Delora, socijaliste koji je neimar liberalne Evrope

Katkad milosrđe nalaže da o osobi prosuđujemo prema njenim namerama a ne prema njenim postignućima. Tako se Žak Delor, hrišćanski humanista i član Socijalističke partije, našao na mestu neimara tržišne Evrope koja upražnjava socijalni damping. Priča se da ga je zbog toga grizla savest. Drugi učesnici u toj velikoj promeni, pak, nisu ni za čim žalili: Evropa koju su izgradili udovoljila je skoro svim njihovim željama.

„Veliki Evropljanin“ za Lorana Fabijusa, „Div Evrope“ za Gabrijela Atala, „Veliki trudbenik Francuske i Evrope“ za Žerala Darmanena, „Busola Evrope“ za An Idalgo, „Najnadahnutiji, najkreativniji i najodlučniji neimar evropske izgradnje“ za Žana Luja Burlanžea… Odmah nakon njegove smrti, politička klasa je skoro jednoglasno odala počast uspomeni na Žaka Delora, nekadašnjeg predsednika Evropske komisije (1985-1995). I to s pravom. On je „obeležio svoje doba“ (Lionel Žospen) kao malo njih. Naime, „zaveštao nam je neizmernu baštinu“ (Olivije For). I baš zato što je ta baština „neizmerna“ moramo je ispitati. Zbog Evrope, zbog Francuske i zbog levice.

U hvalospevima se ponavlja jedna reč koja pomalo zbunjuje: „ideal“. „Neumorni tvorac jednog ideala“, odao mu je počast Emanuel Makron tokom zvaničnog ispraćaja na Invalidima. „Njegovi ideal, zalaganje i čestitost nas još uvek nadahnjuju“, dodao je šef države. „Bio je nosilac ideala“, rekao je nekadašnji predsednik Fransoa Oland. „Socijalista jedne generacije koja je imala ideal“, smatra Žan Lik Melanšon. Fransoa Bajru se, najzad, divi „usklađenosti između vizije društva, ideala i Evropske unije“. Kao da su Delorovi postupci, odluke i izbori manje vredni hvale od njegovih ideja, pa i „evropskog sna“. A upravo na te konkretne postupke treba da se osvrnemo.

„Iz ove kancelarije Palate Luvr Žak Delor je tokom trideset i sedam meseci vodio francusku ekonomiju i finansije.“ I dok on u januaru 1985. priprema prtljag za Brisel, reportaža državnog televizijskog kanala Antenne 2 svodi račune njegovog prolaska kroz vladu: „Ovde je 1982. godine, u dogovoru sa premijerom Pjerom Moroaom, odlučio o promeni ekonomske politike i o uvođenju politike štednje 1983. Žak Delor, koji je u maju 1981. odbio da Francuska izađe iz Evropskog monetarnog sistema [EMS], uvek je ispoljavao duboku veru u Evropu.“

Čak i pre izbora 1981, budući evropski komesar je pre davao prednost finansijskoj nego socijalističkoj pravovernosti. „Da, pobediće Fransoa Miteran. I šta će raditi?, pitao se Žan Ribo, generalni direktor multinacionalnog preduzeća Šlimberže i pristalica ’raskida’. Ako će slušati Delora i ponašati se kao i Bar, onda će Francuska izgubiti poslednju priliku da se modernizuje, nestaće sa scene velikih zemalja i utopiti se u evropsku liberalnu masu.“

Tek što je Miteran izabran, Delor je pozvao na „odbranu valute“: „Politika štednje znači raditi u skladu sa raspoloživim prostorom u ekonomiji i nasleđem koje nam je ostavljeno. To su načela koja će nas voditi“ (25. maj 1981). Održao je pohvalni govor liberalu Remonu Baru: „Prethodni premijer je ostao pedeset i šest meseci na vlasti i uprkos doslednoj i hrabroj politici nije uspeo da smanji stopu francuske inflacije“ (30. maj 1981), i zacrtao je čudne ciljeve levici: „Želimo da Francuska može da doprinese povećanju trgovinskih i finansijskih razmena tako da se za tri do četiri godine može reći ’Francuska je dobar radnik u međunarodnoj zajednici’“ (30. maj 1981). U jesen 1981, suprotstavio se budžetu koji je pripremao njegov zamenik ministra, zahtevao rezanje troškova za 25 milijardi franaka (oko 4 milijarde evra), dobio je zamrzavanje 15 milijardi i istovremeno je tražio „pauzu u najavi reformi“.

On i ostali, Žak Atali i Pjer Moroa, će prevladati: tada će biti otvoreno „liberalno poglavlje“ koje se od tada neće nikada zatvoriti. Dosegavši prekretnicu, Delor će se pohvaliti trima postignućima: „ukidanjem indeksacije plata“, što nijednoj desničarskoj vladi nije uspelo; što je, bez socijalnih nemira, nametnuo stroži „plan štednje“ od svojih prethodnika i što je svoje saborce uverio da daju „prvenstvo tržištu“.

Posmatrajući te uspehe, nemački demohrišćanski kancelar Helmut Kol prihvata da jedan francuski socijalista postane predsednik Evropske komisije. Pod jednim uslovom, saznaće se kasnije: da njegovi inicijali budu „Ž. D.“. Kako će on tada ponovo pokrenuti Evropu u zastoju?

Stigavši skoro do kraja mandata i ispunivši misiju, Delor pred kamerama (Antenne 2, 7. jul 1993) poverava: „Čelnici ERT-a su bili u prvim redovima podrške mojoj zamisli.“ ERT je European Round Table, Okrugli sto industrijalaca, koji je tad okupljao četrdeset i pet „predvodnika industrije“, generalne direktore firmi Total, Nestle, Reno, Simens, itd. Predsednik Komisije nastavlja: „Dakle, ono što sam 1984. godine učinio, bilo je da nezavisno od vlada koje su odbijale sve osim ideje velikog tržišta potražim konsenzus i da ga preko oduševljenja industrijalaca postignem“. Tako je „pokrenuta Evropa“: ne oslanjajući se na „evropske sindikate“ ili na „evropske narode“, koji se nikada ne spominju, već na ERT. Glavni lobi poslodavaca…

U januaru 1985, ERT je objavio dokument „Evropa 1990: akcioni plan“. U njemu je ta organizacija predložila rušenje trgovinskih barijera i poreskih granica. Delor preuzima dužnosti u Briselu i pred Evropskim parlamentom izlaže ono što naziva „svojom idejom“: rušenje trgovinskih barijera i poreskih granica. Jasno nam je „oduševljenje“ ERT-a…

„Od 1985, priča u svojim Memoarima, išao sam da razgovaram sa engleskom organizacijom poslodavaca CBI [Confederation of British Industry] i branim ideju jedinstvenog tržišta koja im se, uostalom, dopadala. No, potom, sam morao da se suočim sa protivljenjem pa i neprijateljstvom britanskih sindikata .“ Možda ne iz pogrešnih razloga… „Do kraja je, zaključuje Delor, Margaret Tačer prihvatila Jedinstveni evropski akt. Objasnili su joj da su zadržani njen pristup i ekonomska filozofija.“

Krupnim koracima poslodavaca

Pređena je prva etapa. Uprkos jedinstvenom tržištu, nekoliko godina kasnije „Evropa, ne ide dovoljno brzo“, kaže Žan Mari Kavada, voditelj emisije „Vek u pokretu“ (FR3, 18. septembar 1991). „Taj osećaj sporosti koji dele mnogi ljudi, uznemirava četrdeset i pet evropskih industrijalaca, koji predstavljaju tri miliona zaposlenih, i oni zvone na uzbunu. Traže više od Evrope.“ Bez ikakvog skrivanja, voditelj objašnjava: „Emisija je pokrenuta radom Evropskog okruglog stola, čija su tri predstavnika ovde prisutna. Tu su, pre svega, Žerom Mono (predsednik preduzeća Lyonnaise des eaux), Per Gilenhamar (predsednik Volva, koji je, kao što znate, partner Renou, a koji je, što takođe znate, partner Micubišiju) i Ambert Anjeli (predsednik ogromne grupe Fijat).“ Pozvan je, takođe, i jedan bankar, svakako da bi uspostavio ravnotežu u studiju: „Bernar Ezamber, predsednik kompanije Finacière Rotschild“.

U jesen 1991, Evropa je bila na prekretnici u svojoj istoriji. Srušen je Berlinski zid. Dosegnuti su ciljevi koje je 1986. godine postavio Jedinstveni evropski akt. U decembru u Mastrihtu treba da se održi samit šefova država. Tom prilikom, poslodavci računaju da će navesti vodu na svoju vodenicu i krupnim koracima krenuti napred. Mono jasno predstavlja program: preuzeti (…)

PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.

ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.

ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.