„Smrtnost većine vrsta raka je u opadanju“: Tijana Jovanović-Talisman, jedna od naših najuspešnijih naučnica u inostranstvu o novim dometima u lečenju kancera

Jedna od naših najuspešnijih naučnica u inostranstvu, zaposlena u Nacionalnom medicinskom centru City of Hope koji je prošle nedelje najavio prvo kliničko ispitivanje eksperimentalnog virusa koji ubija ćelije raka i gde je prvi pacijent primio eksperimentalnu vakcinu, govorila je nedavno za Nedeljnik o novim dometima u lečenju raka, o prekretnicama u svojoj karijeri, o odlasku iz Srbije, o (ne)poverenju u nauku…

Jedna od „Srpkinja u nauci“ Tijana Jovanović-Talisman, asistentkinja na Nacionalnom medicinskom centru City of Hope pokraj Los Anđelesa, je nakon završenog Fakulteta za fizičku hemiju u Beogradu, na Univerzitetu Kolumbija doktorirala, a potom završila i postdoktorske studije na Nacionalnom institutu za zdravlje u Betesdi. Članica je Američkog hemijskog društva, Američkog društva za biologiju ćelija, Američkog društva za vezikule i egzozome, jedna od vodećih svetskih ekspertkinja u oblasti raka pankreasa.

Bavite se istraživanjima u oblasti raka pankreasa, jedne od najsmrtonosnijih bolesti koja se obično dijagnostikuje u kasnoj fazi. Zašto je važno istraživanje dijagnostičkih testova na kojem sada radite?

Rak pankreasa (konkretno, duktalni adenokarcinom pankreasa) nažalost uglavnom se dijagnozira u kasnom stadijumu kada su terapije lekovima manje efikasne, a hirurška intervencija često nije moguća. Simptomi raka pankreasa često nisu specifični i mogu da se poklapaju sa drugim oboljenjima. Na primer, autoimuni pankreatitis može da uzrokuje slične simptome. Pošto su trenutne opcije za ranu dijagnostiku marginalno efikasne, nove metodologije bi mogle da pomognu mnogim pacijentima. Rak pankreasa koji se rano dijagnozira ima značajno bolju prognozu. Dr Singh je izuzetan lekar i hirurg za rak pankreasa sa kojim sarađujem u poslednjih osam godina. Mislim da je kolaboracija između medicine i nauke neophodna da bi ovakva istraživanja bila uspešna u budućnosti. Jako mi je drago što radim u instituciji gde je ovo moguće. Naš pristup je da u krvi pacijenta pronađemo male vezikule koje ćelije raka pankreasa luče (one mogu biti oko 100 puta manje od samih ćelija) i da ih analiziramo specijalnim mikroskopom koji može da vidi individualne molekule. Ova metoda je minimalno invazivna i nadam se da će u budućnosti biti uspešna.

Da li bi u budućnosti rak mogao da se dijagnostikuje rutinski uz pomoć testova?

Svakako se nadam da će veliki broj vrsta raka moći da se dijagnostikuje rutinski u budućnosti. Nauka i medicina konstantno napreduju, i smrtnost većine vrsta rakova je u opadanju. Uz bolju dijagnostiku i terapiju, tome je doprinela i bolja prevencija. Mislim da je bitno raditi paralelno na ovim važnim stavkama da bismo dobili najbolji efekat. Ali za takvu optimističnu budućnost, moramo da inspirišemo nove generacije mladih da se bave naukom i medicinom. Ja sam izabrala svoj put zahvaljujući podršci i inspiraciji koju sam imala u školi i u porodici. Zato mi je jako važno da inspirišem mlade ljude da se bave naukom. Uz samo istraživanje, veliki deo mog posla je da budem učitelj i mentor. Moja institucija ima izuzetan program za postdiplomske studije (Irell and Manella graduate School of Biological Sciences) i uvek mi je drago da radim sa mladim i talentovanim studentima.

Šta podrazumeva personalizovan pristup u lečenju raka (pankreasa)?

Svako od nas je jedinstven. Na naše zdravlje utiču genetika i sredina. Ako imamo pristup molekularnim detaljima bolesnih ćelija, lekari mogu da izaberu optimalnu terapiju na koju pacijent ima najveće šanse da odgovori.

Mogli ste da birate posao. U jednom intervjuu čitamo da te imali sedam razgovora, i to sa malom bebom? Kako ste izabrali da to bude Beckman Research Institute, City of Hope u Los Anđelesu? Da li je nauka uvek na prvom mestu kod takvih odluka?

Moja ćerka je imala svega dva meseca kada sam počela da idem na intervjue. Nije bilo jednostavno izbalansirati taj period sa malom bebom, ali sam imala veliku podršku porodice. Nauka je naravno bila veoma bitna u odluci za posao, ali je svakako bilo neophodno da izbor odgovara celoj porodici. Kada sam završila sa postdoktoratom na Nacionalnom institutu za zdravlje u Betesdi, prihvatila sam posao na Univerzitetu na Havajima u Honoluluu, na odseku za hemiju. Posle dve godine, dobila sam poziv da pređem u Beckman Research Institute, City of Hope. Oni su me podržali da usmerim svoje istraživanje koje se bazira na biofizičkoj hemiji prema medicinskim primenama. Ovde sam izuzetno zadovoljna jer radim u atmosferi gde su medicina i nauka intimno povezane. Institucija ima dezignaciju Obaminog Centra za rak od Nacionalnog instituta za rak u Americi i zaista neverovatnu istoriju naučnih otkrića. Ovde je dr Arthur Riggs sa kolegama razvio tehnologiju za kreiranje sintetičkog insulina koji danas koriste milioni dijabetičara sirom sveta. Doktor Riggs je sa kolegama takođe razvio rekombinantnu DNK tehnologiju koja je omogućila produkciju humanizovanih antitela koja su fondacija modernih tretmana za rak, autoimune bolesti, i druge bolesti.

Kada se bavite naukom, a imate i porodicu, i niste u svojoj zemlji, ti izbori verovatno nisu jednostavni. Od odlaska iz Srbije, preko doktorata na Univerzitetu Kolumbija, pa klinici Mejo… Šta je bila prekretnica u vašoj karijeri i naučnom radu, kada se danas okrenete iza sebe?

Porodica mi je oduvek pružala neizmernu podršku. Moji roditelji su često dolazili pre pandemije i bili su tu da pomognu kada smo se selili (ali i da naprave domaći džem i moje omiljene perece). Ali najvažnije, moja ćerka raste okružena ljubavlju. U takvim uslovima, sve je mnogo lakše. Mislim da je najveća prekretnica u mom radu bila dolazak u Beckman Research Institute, City of Hope. Uslovi za rad su izvanredni, imam izuzetne kolege, i podršku sa raznih nivoa. Vođenje laboratorije je svakako bilo novo iskustvo, ali volim naučnu slobodu koju mi ovaj posao pruža.

Iz zemlje ste otišli posle 2000. i mi u Srbiji čujemo za naše naučnike u svetu tek kada postignu nešto veliko. Kako stvarno izgleda ono „između“ (kad čitaš biografije, to izgleda spektakularno) i život naučnika u svetu koji nudi bolje šanse i prilike nego što je to u Srbiji?

Svaki period kroz koji sam prošla bio je poseban na svoj način i predstavljao je izazov. Mislim da je to dobro jer sam uvek imala jasan cilj, nauka me je uvek činila srećnom. Svi periodi imaju uspone i padove, ali uz prijatelje i porodicu sve je lakše i lepše. Važno je biti srećan u „između“ fazi, ona je uvek najduža. Mislim da ovaj odgovor karakteriše život naučnika bilo gde u svetu.

Da li je nauka tokom pandemije „podbacila“ ili trijumfovala jer smo sa jedne strane brzo dobili vakcine, a sa druge mnogi i dalje ne žele da se vakcinišu i ne veruju nauci već teorijama zavere i lažnim vestima? Kao naučniku koliko vam je teško da shvatite te stvari?

Vaš komentar se jako lepo poklapa sa onim što ja mislim. Vakcine su po mom mišljenju veliki trijumf nauke i sasvim sam sigurna da su spasle (i da će spasti) veliki broj života. Mogu da razumem da postoji jedan broj ljudi koji su još uvek nesigurni oko primanja vakcine. Ovo oklevanje je posebno prisutno kod mlađih generacija koje su manje ugrožene ovim virusom. Vakcine koje primimo ne štite samo nas, nego i naše najbliže koji su možda više ugroženi zbog godina ili bolesti. Važno je da se konsultuju izvori koji su pouzdani i slušaju saveti stručnih lica. Digitalni svet oko nas ima mnogo prednosti, ali nažalost nailazimo na veliki broj dezinformacija. Podaci koji su objavljeni u uglednim naučnim žurnalima jasno pokazuju efikasnost i bezbednost vakcina.

Koliko su mnogobrojna istraživanja i otkrića tokom pandemije ubrzala prodor medicine? Osim farmaceutskih kuća u koje svi danas ulažu na berzi, da li ovo može da bude dobar signal za pronalazak terapija za razna oboljenja, poput Parkinsonove bolesti, HIV-a, i najvažnije – kancera?

Nije bilo lako baviti se naukom tokom pandemije. Mnoge instituciju su makar delimično zatvorile laboratorije u jednom periodu, naučnici su radili u smenama u zaštitnoj opremi. Na poslu su maske i dalje obavezne. To je umnogome pomoglo da se spreči širenje virusa i zaštite naši pacijenti i zaposleni. Ali ta pozitivna energija koja postoji u naučnoj zajednici zaista je velika i svakako želimo da se pomere granice i nađu nove terapije za razne bolesti. Za to je naravno potrebno vreme, ali ja sam veliki optimista.

Kako će se mRNK vakcine koristiti u budućnosti, da li će se upravo ova tehnologija koristiti u lečenju mnogih bolesti? Danas čitamo da bi mRNK vakcine mogle biti prekretnica u lečenju raka. To najavljuje i turski bračni par koji je napravio Fajzer/Bajontek vakcinu. Koliko su ta očekivanja realna?

Važno je napomenuti da su mRNK vakcine već dugo u razvoju. Ja se nadam da će ova tehnologija biti korišćena za lečenje raznih infekcija (na primer, virus denga, grip, HIV). Isto tako, nadam se da će ove vakcine biti iskorištene za tretman nekih vrsta raka (prve kliničke studije su već u toku); mRNK vakcine dozvoljavaju personalizovan pristup lečenju što može da poveća uspeh terapije. Na primer, mRNK može da „nauči“ ćelije da naprave protein koji će prouzrokovati imunološki odgovor ili da cilja na mutacije koje su prisutne u raku.

I za kraj, kada vidite sve te naše ljude koji su završili pre svega Hemijski fakultet i Fakultet za fizičku hemiju u Beogradu i koji imaju velike karijere u najvećim naučnim centrima, da li postoji neka „hemija“ na Studentskom trgu, ili prosto ove fakultete upisuju najdarovitija deca?

U Srbiji imamo veliki broj studenata talentovanih za nauku. Možda zbog srpskih divova koji su umnogome doprineli napretku nauke u celom svetu, naša deca rastu u sredini gde se nauka podržava. Ja sam išla u škole sa izuzetnim učiteljima i profesorima. Još u osnovnoj skoli („Veljko Dugošević“ na Zvezdari), moja učiteljica Ljiljana Dučić-Pajić je prepoznala moju ljubav za matematiku i učinila je još interesantnijom. To se nastavilo u VI gimnaziji sa izvanrednim profesorima iz hemije i matematike (Miroslava Perišić i Jovan Knežević) i na Fakultetu za fizičku hemiju gde je prosto nemoguće imenovati sve izvanredne pedagoge i profesore koji su uvek imali vremena za studente. Naravno, sve to ide uz veliku podršku porodice; moji roditelji, brat i baka su mi uvek davali snagu i motivaciju. Uz veliki rad, po mom mišljenju, učitelji i porodica mnogo doprinose uspehu naših naučnika.