Izjava Džordža Larje-Adžeija, regionalnog direktora UNICEF-a za Južnu Aziju
„Scene kojima smo svedoci u Južnoj Aziji su bez presedana u našem regionu. Članovi porodica pacijenata mole za pomoć dok region posrće usled akutne nestašice medicinskog kiseonika. Iscrpljeni zdravstveni radnici su na ivici kolapsa. Suočavamo se sa realnom mogućnošću da naši preopterećeni zdravstveni sistemi stignu do tačke pucanja – što bi dovelo do još većeg gubitka života.
„Hitne mere i nepokolebljivo vođstvo neophodni su kako bi se zaustavila katastrofa. Vlade moraju učiniti sve što je u njihovoj moći da zaustave stradanje, a partneri koji su u stanju da pošalju pomoć moraju to učiniti smesta. Međunarodna zajednica mora da bez odlaganja preduzme mere. To nije samo moralni imperativ. Smrtonosni novi porast broja novozaraženih u Južnoj Aziji predstavlja pretnju po sve nas. On ima potencijal da poništi teškom mukom postignuti globalni napredak u borbi protiv pandemije ukoliko ne bude zaustavljen što je pre moguće.
„Ne zaboravimo svoju individualnu odgovornost. Svaka odluka koju donesemo ima potencijal da promeni tok ovog talasa, kao i da zaštiti ili ugrozi živote ljudi oko nas. Možda smo iscrpljeni, ali virus još uvek nije iscrpljen. Sada, više nego ikada, moramo se obavezati da nosimo maske, peremo ruke sapunom što je češće moguće, uz održavanje fizičke distance i vakcinisanje ukoliko imamo priliku da to učinimo.
„Veoma nizak nivo vakcinacije u Južnoj Aziji povećava verovatnoću da će se virus još više oteti kontroli. U skoro svim zemljama u regionu, osim na Maldivima i u Butanu, vakcinisano je manje od 10 procenata stanovništva. Sada, više nego ikada, moramo se postarati da vakcine pravično stignu do svih kategorija stanovništva. Proizvodnja mora da bude povećana, tehnologija prenesena, a doze pravično podeljene. Niko od nas nije bezbedan dok svi ne budemo bezbedni.
„Dok radimo na reagovanju na vanrednu situaciju u oblasti javnog zdravlja, ne smemo zaboraviti duboke posledice pandemije na decu. Bolest direktno utiče na decu u većem broju nego ikada ranije. Ona gube roditelje i staratelje, prisustvuju scenama koje nijedno dete ne bi trebalo da vidi i odsečena su od škola i ključnih mreža podrške. Kako se resursi preusmeravaju, a servisi su preopterećeni, ključne zdravstvene usluge od kojih deca toliko zavise – uključujući programe redovne imunizacije – sada su ugrožene, ako ne i u potpunosti obustavljene.
„Ukoliko se to dogodi, upravo će najugroženija deca i porodice ponovo najviše patiti. Prvi talas pandemije izazvao je drastično smanjenje dostupnosti i korišćenja ključnih usluga javnog zdravlja u Južnoj Aziji, što nas je koštalo života oko 228.000 dece i 11.000 majki. Jednostavno ne smemo dozvoliti da se to ponovi. Moramo učiniti sve što je u našoj moći da očuvamo funkcionisanje ključnih zdravstvenih usluga, usluga imunizacije i ishrane – i da se postaramo da se žene i deca svuda osećaju sigurno da ih koriste.
„Virusi ne poznaju granice. Sada se moramo udružiti kao globalna zajednica kako bismo zaustavili stradanje i zaštitili svoju decu.“