Klima glavom, stegnutih zuba. Napetiji od sklopljenih vilica je samo pogled. Ka protivniku, onom pajacu iz publike koji je pokušao da mu se podsmeva. Pogled koji može da ubije i to bi i uradio, samo da to prethodno nisu izvele ruke. Upravo tih nekoliko sekundi izazivaju obožavanje. I mržnju istovremeno, ili još jače od toga – strah.
U moru popularnih serija ispod radara je ostalo ostvarenje Džona Bokenkampa, „Blacklist“. Možda zbog toga što i ne zaslužuje fanfare, možda zbog izlizanosti priča o FBI agenturi, možda zbog 120 i nešto epizoda i nove sezone u pripremi. Ipak, priča o najtraženijem beguncu svih oružanih snaga Sjedinjenih Američkih Država, koji postaje insajder specijalnog odreda FBI, u kojem se nalazi i njegova ćerka ili pastorka ko će ga znati, odlično je prikazala surovost pravih ubica. Ne onih ljudi koji su kafanske galamdžije i secikese koje u ogledalu vide Al Kaponea, već onih koji su taj gnusni čin podigli na viši nivo i dali mu dramsku notu.
Tako, poetski surovo, ubija Rejmond Redington, ali ovo nije priča o njemu. Ovo je priča o dečaku koji je napravio svoju „crnu listu“ i već godinama štiklira zadatke sa tog spiska. Iza svakog uspešnog zadatka stoji dvoslovni potpis, ali ne RR, beć BB. Ovo je priča o Bogdanu Bogdanoviću.
Biće mnogo lako i još lepše pisati romansirane tekstove o košarkašima Srbije posle Mundobasketa, ako ih zaobiđu povrede i njihov vođa – prvi nosilac Fortune u evropskoj košarci ikada – bude na visini zadatka. Zato je važnije i zanimljivije o njima pisati pre nego što izađu na teren pre utakmice sa Angolom. Reći sve što se da reći i onda ćuteći pratiti njihove poteze…
Bogdan Bogdanović je u godinama koje su za nama prešao veliki broj stepenika košarkaškog Partenona, ali on i slični njemu, nikada o tome ne bi prvo govorili. Kada imate mamba mentalitet, na vrhu vašeg spiska nalaze se stvari koje bi tek trebalo uraditi, koje do tog trenutka niste uspeli da ostvarite. A u podsvesti ostaju one za koje su izgubljene sve šanse.
Jedina stvar koju Bogdan nije uspeo da ostvari je da zaigra protiv, ili još bolje sa svojim uzorom – sa Kobijem Brajantom.
I verovatno je to ono što ga dodatno motiviše da svojim stavom sve više podseća na jednog od najboljih košarkaša svih vremena.
Pričao je Dule Vujošević o tome da je BB bio „zvezda splavova“ u trenutku kada je on preuzeo tim. Bio je Bogdanović tada potisnut i nije dobijao previše šanse. A onda mu je Vujošević u ruke tutnuo i šansu i odgovornost i najvažnije šuteve. Kada tako odrastate, pod Brajantovim posterom i Vujoševićevom pesnicom, velike su šanse da ćete postati istinski „ubica“.
Bogdanović je to podigao na viši nivo. Jer kako prelazi stepenike, njegova glad raste. Od borbe za prvu petorku Partizana, preko odlučivanja važnih utakmica – da, tada je počeo da klima glavom razrogačenih očiju, preko borbe za poverenje Željka Obradovića, evropske krune, pa sve do NBA lige. I tamo, gde svi vide svoje krajnje ishodište, Bogdanović sebi postavlja nove ciljeve i štiklira, štiklira, štiklira.
Ono što je ostalo neostvareno i dalje ga peče. Toliko, da su iz očiju dečaka potekle suze posle finala Evropskog prvenstva protiv Slovenije.
I upravo sa tim prtljagom, koji istovremeno sputava, ali i gura unapred, Bogdanović i ovog leta oblači reprezentativni dres. Juče, na svoj rođendan, po svom starom dobrom običaju zatrpao je koševe OAKA arene. Voli čovek tamo da igra. Srbija je osvojila Akropolis kup, on je bio najbolji igrač, u divnom uvodu za Mundobasket.
Lepše od toga je samo posvetiti nekoliko sekundi načinu na koji najvažnije poene postiže srpski bek.
Bogdan Bogdanović u brojnim važnim trenucima dobija loptu već na izmaku snage, daha ubrzanog toliko da bi se prosečnom čoveku zavrtelo u glavi. Oko njega je samo pozornica. Pogledi, protivnici, znoj. On se spusti u stav, kao da će beskonačno dugo da dribla, a onda već posle prvog driblinga, a ponekad i bez njega, opali hitac koji smrtonosno prođe kroz mrežicu protivničkog koša. Hladnokrvno.
Kažu neki da bi Bogdanu trebalo dati loptu u ruke u svakom napadu – od prvog do pretposlednjeg – samo da u odlučujućim trenucima ne bude kod njega. I hvala im. Tako se budi inat. Ono gorivo koje pokreće igrače sa mamba mentalitetom.
Kobi Brajant je pravo iz sudnice ušao na zagrevanje i strpao u koš 42 poena u lice Brusu Bovenu. Biće prilike da Bogdanović učini nešto slično.
I kada stegnutih vilica i napetog pogleda bude posmatrao protivnike i pajace u publici, gledaće kroz njih u ono još uvek neštiklirano mesto na svojoj crnog listi.
I klimaće glavom, tako da ga obožavaju i oni koji su ga zbog toga mrzeli.
Tagovi
