Malo matoriji čitaoci sećaju se televizora sa crnobelom slikom. Ali ta slika je često bila nemirna, treperava – po ekranu su letele neke linije, što je onemogućavalo normalno gledanje, pa su se zato koristili takozvani stabilizatori. To je bio neki mali uređaj, ali težak ko kamen za kupus, koji je stajao pored ili ispod televizora i stabilizovao napon. Nekad su domaćice i na njega stavljale ono vezeno milje kao i na televizore. Na neki način, Ivica Dačić i SPS su za Vučića taj koalicioni stabilizator (čak i kad mu ne trebaju), iako je politički bilo poštenije, ma koliko slika na ekranu bila nemirna, da SNS napravi manjinsku vladu i preuzme punu odgovornost za vođenje države u ovim neizvesnim vremenima. Jer imaju ubedljivo najpopularnijeg političara na čelu stranke, sa najvećim legitimitetom u državi. Korektni socijalisti su mogli da se „namire“ po dubini sistema. I sigurno se ne bi mnogo jogunili.
U skladu s Vučićevom navikom pravljenja vlada sa širim legitimitetom, pričaju mi upućeni naprednjaci, bio je i ideja da Miloš Jovanović i DSS (Novi) zamene socijaliste, ali je Vučić odustao jer se uverio da Miloš Jovanović govori zaista ono što misli, pa kao takav teško može biti stabilizator za Vučića i njegovu skalameriju koja ponekad zaista pokazuje sliku kao televizor Elektronske industrije iz Niša. Ali kolor.
Ako ti treba ruska legitimacija u novoj vladi, onda su Dačić i SPS najpragmatičnije rešenje, tačnije rešenje koje može omogućiti najveće moguće razumevanje Zapada u datom trenutku. Uprkos skoro euforičnoj putinofiliji u kampanji za aprilske izbore, ne treba zaboraviti da je Dačić proglašen za „Najevropljanina“ za 2009. godinu. Aprila 2014. godine kad je izabran za prvog potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova, pojavile su se zamerke da ne zna dobro engleski jezik za posao ministra spoljnih poslova već da dobro govori samo ruski. Na tu nečiju opasku u razgovoru (kome sam prisustvovao), tadašnji šef Delegacije Evropske unije u Srbiji, ambasador Majkl Davenport, polucinično, ali vrlo poučno nam je odgovorio kako „ima prevodilac“. Isto kao što je Brisel odao priznanje Dačiću za veliki i uspešan napor MUP-a Srbije na radu za bezvizni režim (dok je Ivica kod Borisa i Mirka bio ministar policije), tako mu sutra Brisel (i Vašington) može odati priznanje i za druge stvari.
Ceo tekst Zorana Panovića objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 8. septembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
