Solarni paneli u Srbiji: „Đavo je u sitnim slovima“

Na porodičnoj kući Dragane Maričić u Rumi konačno su osvanuli solarni paneli. Njeno domaćinstvo je među prvima koje se upisalo u registar kupaca-proizvođača ili takozvanih prozjumera.

To su domaćinstva koja električnu energiju iz svojih malih solarnih postrojenja prvo troše za sopstvene potrebe, a višak vraćaju u električnu mrežu s mogućnošću da je naknadno iskoriste. Korist bi trebalo da bude višestruki – manji računi za struju, čistija životna sredina i rasterećeniji energetski sistem.

Sve te koristi Draganin sin Nenad, danas student energetike, uočio je još u osnovnoj školi. „On je nama već tad predstavio u nekom vidu prezentacije njegovu viziju, međutim mi smo bili skeptični i nismo mogli da verujemo da to može da zaživi“, priča Dragana za DW.

Za samo dve nedelje rada, njihova elektrana proizvela je oko 780 kilovata, što daleko prevazilazi njihovu prosečnu mesečnu potrošnju od 500 kilovata. „Odlično je, ne mislim više kad sam uključila veš mašinu i koliko će da traje program pranja“, priča Dragana oduševljeno.

Viškovi koje vrate u sistem će im, kažu, dobro doći na zimu, jer su planirali da se dogrevaju na struju.

Trnovit put do priključka

Ali, put do priključka na mrežu bio je trnovit. „Reklamirali su da sve može da se završi u tri koraka, ali to nisu baš tri koraka. Mi imamo preko sto strana papirologije“, priča Nenad Maričić.

Procedura počinje tako što se građani obrate izvođaču radova koji izradi projekat i postavi elektranu. Zatim se Elektrodistribuciji Srbije (EDS) šalje zahtev za zamenu starog brojila novim dvosmernim brojilom – na račun građana.

I na kraju se Elektroprivredi Srbije (EPS) mejlom šalje zahtev za zaključenje ugovora. Potom EPS dalje o tome obaveštava EDS i u roku od pet dana sve je gotovo.

Tako je, međutim, samo na papiru. „Kad sam pokušao da se raspitam u EPS-u, niko nije bio upućen“, priča Nenad, „tako da su nas stalno vraćali s dopunama, pa između dopuna po mesec dana ne dobijemo dogovor, pa onda opet stignu 24 tačke dopune i to tako ukrug.“

Na njihovoj elektrani se za to vreme, kažu, ništa nije promenilo. Menjali su se samo papiri i gomilali troškovi, jer – ispostaviće se – institucije se nisu usaglasile ni u idejama ni u propisima.

Kako DW saznaje iz razgovara sa stručnjacima koji su učestvovali u procesu donošenja propisa, EPS prvo nije bio zadovoljan zakonskim i proceduralnim rešenjima Ministarstva rudarstva i energetike, ministarstvo odgovorom EPS-a na realizaciju ideje, a Ministarstvo finansija je čak u jednom trenutku stopiralo projekat, jer u obračun nije bio uključen PDV.

Račun razvejao entuzijazam

Sva nerazumevanja među institucijama očitala su se na prvom računu koji su prozjumeri dobili. „Ministarka je prvo govorila da ćemo plaćati samo naknadu za odobrenu snagu, do nekih 100 dinara najviše. Onda nam je u procesu priključenja rečeno da ćemo morati da platimo i akcize i poreze“, kaže Nenad Maričić.

Osim akciza i poreza, međutim, na računu su se pojavile i naknade za unapređenje energetske efikasnosti i podsticaj povlašćenih proizvođača, ali i naknada za pristup distributivnom sistemu, koja iznosi 3,88 din po kilovat satu za višu, odnosno 0,97 din za nižu tarifu. Tu naknadu prozjumeri bi plaćali na energiju koju im je EPS „sačuvao“ u trenutku kad budu želeli da je uzmu nazad.

„Ovakvim obračunom, mi umesto da imamo velike uštede, mi imamo samo dvadeset odsto manji račun nego obični potrošači. S dvadeset odsto je naša investicija neisplativa“, kaže Nenad.

EPS u odgovoru navodi da tu naknadu plaćaju svi korisnici sistema i da je ona regulisana zakonom i pravilnicima.

Stručnjak za energetsku efikasnost Slobodan Jerotić, međutim, u razgovoru za DW tvrdi da je ta stavka besmislena, jer se ona posebno iskazuje komercijalnim potrošačima, a prozjumeri to nisu.

„Što se tiče ostalih stavki, energija je akcizna roba i nije bilo za očekivati da država oprosti akcize i PDV. Ali građanima to nije rečeno. Ne mogu da kažem da je ministarka prevarila građane, ali im nije dala potpunu informaciju“, kaže Jerotić.

Isplativost pod znakom pitanja

Maričići već preispituju svoju investiciju. Vodeći se ministarkinim najavama, računali su da će im se investicija u najgorem slučaju isplatiti za desetak godina, a ukoliko cena električne energije skoči za trideset posto kako se najavljuje – i mnogo brže. S ovakvim obračunom, taj se period produžava na 15 ili 20 godina.

„Mi smo ovo uradili u nadi da smanjimo račun, ali i da sačuvamo životnu sredinu. Ovakvim obračunom nas država dovodi u situaciju da raskinemo ugovor i da struju iskoristimo koliko možemo, a da višak bacamo u vazduh, što je apsurdno u uslovima energetske krize“, priča Nenad Maričić.

On sumnja da će se iko više zainteresovati da ulaže u solarnu energiju, iako je država već opredelila 193 miliona dinara subvencija za 700 domaćinstava u 37 gradova i kažu da je interesovanje ogromno. I iz firmi koje se bave instalacijom solarnih elektrana za DW kažu da je potražnja trenutno tri puta veća od ponude.

Analiza koju je izradio Centar za unapređenje životne sredine pokazuje da je energetski potencijal sunčevog zračenja u Srbiji trideset odsto veći od zemalja centralne Evrope u kojima već postoje brojne solarne elektrane.

„Katastar je izračunao da u Srbiji ima oko dva miliona kvadratnih metara krovova, pa je ministarstvo na bazi toga napravilo projekciju da na krovovima u Srbiji može da se postavi takav kapacitet koji bi apsolutno zadovoljio potrebe građana za električnom energijom, ali to je samo teoretska priča“, objašnjava Jerotić.

On smatra da bi potencijale ipak trebalo smestiti u realne okolnosti na terenu – koliko krovova je zaista pogodno za panele, ali i koliko od tih domaćinstava koji ispunjavaju uslove zaista mogu da ulože 5.000-6.000 evra u solarne elektrane. „To je sve u najboljem slučaju 10.000 porodica, ali to je trideset megavata, što nije dramatično mnogo“, smatra Jerotić.

On ipak smatra da bi u solarnu energiju trebalo ulagati, jer to znači više zelene energije, manje zagađenja, čistiji vazduh, a onda i duži život. „A to su benefiti koji ipak ne mogu da se izmere novcem“, dodaje ovaj stručnjak.

Građani ipak mere u dinarima, a ne u godinama života. Dok čekaju na razrešenje problematičnih stavki na svom računu, Maričićima je iznad glave još jedan upitnik – zašto su njihovi ugovori ograničeni do kraja marta iduće godine.

„Niko nam nije zvanično rekao šta posle toga, da li ćemo morati ponovo da podnosimo zahtev za potpisivanje ugovora, da li će to povlačiti neke prepravke elektrane, neke dopune ili možda dodatne investicije i troškove koje će nam usput nametnuti“, dodaje Nenad Maričić.