Poslovni dan rukovodilaca počinje i završava se sa ciljevima. Ponekad su ti ciljevi prejaki – bar je takva subjektivna percepcija. Oni ih prihvataju nevoljno – kažu ‘okej’, ali im stoje u grlu kao nesvareni zalogaj hrane. Odgovorni su za njihovo ostvarenje, ali nisu deo njih. Prihvataju ih kao moranje i nametnuti zadatak. Žele da pruže maksimum i ostvare zadate ciljeve, ali ih doživljavaju kao otuđene i daleke.
Kada živimo sa planovima i zadacima koje ne doživljavamo kao svoje, osećamo se nesigurno pri pravljenju koraka ka ostvarenju. Nema dovoljno samouverenosti, osećaja podrške, pa ni entuzijazma. U atmosferi se oseća manjak energije. Jedan od pokazatelja ovakvog modela funkcionisanja je stalno ponavljanje reči „moram“ tokom priče o poslu.
Ponekad se dešava da se takvi ciljevi i ostvare, ali duboko u sebi nema osećaja zadovoljstva zato što nisu doživljeni kao sopstveni, već kao strano telo. Ukoliko se takva praksa dešava u kontinuitetu, zahtevi okoline postaju toliko veliki da u potpunosti guše istinske potrebe rukovodioca. Ono što sledi u takvoj situaciji često je odustajanje od svojih potreba što vodi ka daljoj nesigurnosti, anksioznosti i manjku samopouzdanja.
Kako u ovakvim slučajevima povesti računa o sopstvenom mentalnom zdravlju, a bez radikalnih odluka – napuštanja kompanije ili pravljenja konflikata sa autoritetima?
Prvi korak bi mogla da bude lična inicijativa. Ona može da se uklapa sa ciljevima koje smo dobili, reformuliše ih tako da nam postanu bliži, ili možda da bude dodatak na zadato, nešto van toga, što za nas ima smisao, inspiriše, a za šta ne očekujemo aplauze nadređenih.
Rad na nečemu što je zaista naše daje smisao svakodnevnom funkcionisanju. To može da bude rad na razvoju svojih zaposlenih, ili lični projekat samostalno iniciran i blizak „glavnom cilju“. Autentična inicijativa olakšava teret moranja, daje lični pečat, povećava osećaj povezanosti sa onim što radimo i doprinosi većoj satisfakciji pri ostvarivanju zadataka.
Tagovi
