Kada se Podemos 17. januara 2014. probio na špansku političku scenu, njegovi osnivači su nameravali da ispune „istinski demokratske“ zahteve pokreta Indignados, koji je okupirao gradske trgove u zemlji od maja 2011. (1) Njihovi zahtevi su činili širok spektar slogana i predloga sa zajedničkim imeniteljem: propitivanje političkog poretka (i, u manjoj meri, ekonomskog) koji se etablirao tokom tranzicije od Frankove diktature (1936–1977) do liberalne demokratije.
U širem smislu, ovaj izazov se organizovao oko dva različita projekta: s jedne strane, elan koji je imao za cilj obnovu sistema; s druge strane, ambicija šire društvene transformacije. Reformisati ili transformisati: „Napetost između ove dve opcije se potom odražavala u unutarnjim debatama partije“, ističe politikolog Brais Fernandez, član redakcije Viento Sur i član trockističke organizacije Anticapitalistes, jedne od osnivačica Podemosa.
Za jednu struju Indignadosa, dakle, „prioritet je bila obnova političkih ličnosti“, precizira Fernandez. U određenoj meri ulična mobilizacija otkriva bes srednjih klasa zbog ćorsokaka u koji su zapale: njihovu ambiciju za društvenim usponom okončala je kriza iz 2008. Španska socijalistička radnička partija (Partido Socialista Obrero Español, PSOE), glavna podrška za progresivni imaginarijum u posttranzicijskoj Španiji, odlučila se za mere štednje. Ovaj izbor je simbolizovan modifikacijom ustavnog člana 135, od 23. avgusta 2011, kojim se „jamči stabilnost budžeta“. Što će reći: otplaćivanje javnog duga postaje prioritet.
Mlada lica, novi stil
Iste godine PSOE je na opštim izborima u novembru platio cenu ovakve politike. Nova parlamentarna većina i vlada Marijana Rahoja (Partido Popular, PP, desnica) još više je smanjila socijalna davanja.
Za „indignirane“, španska demokratija je, očigledno, disfunkcionalna. Pod vođstvom dva akademca, Pabla Iglesijasa i Iniga Erehona, Podemos je kapitalizovao ovu slabost. Ubrzo je postao omiljeni izbor birača starosti između 25 i 35 godina, gradskih stanovnica i stanovnika, te onih sa visokim obrazovanjem. Za mnoge je predstavljao jedinu inkarnaciju nove politike kojoj teže svojim mladim licima i specifičnim stilom.
Za drugu veliku struju u okviru „indigniranih“, radikalniju, mobilizaciju karakterišu prostori političke socijalizacije (skupštine, šatori, susreti…) i opseg koji omogućava pojavu dublje kritike političkog i ekonomskog španskog sistema.
U ovom slučaju odbacivanje političke klase poprima oblik želje za osnaživanjem kroz stvaranje životnih zajednica, prostora za promišljanje, promociju digitalne demokratije, ambiciju smenjivosti izabranih političara itd. Razmatra se stvaranje kvartovskih skupština kao načina sprovođenja želja u praksu i – zašto da ne? – postavljanja temelja novog društva. Pristalice ove struje, konačno, osuđuju razliku između političke i ekonomske sfere, jer su uvereni u njihovo srodstvo.
Sledeći političku strategiju koju su teoretizovali Ernesto Laklau i Šantal Muf (2), Podemos svoju kritiku oligarhije ekonomske i političke klase prevodi u formu antagonizma između naroda i kastâ, u nadi da će izbrisati tradicionalnu osu levica-desnica. Osuda finansijske krize i korupcije političko-ekonomskog establišmenta postaje središnji argument za osporavanje onoga što ideolozi Podemosa nazivaju „režim 78“ – referišući na Ustav usvojen 1978, nakon frankizma. Međutim, brisanje podele na levicu i desnicu se s vremenom izjalovilo. Porast glasanja za partiju Sijudadanos (Ciudadanos) – koju Josep Oliu, predsednik banke Sabadell, predstavlja kao „Podemos desnicu“ (3) – tokom 2015. je rekonfigurisalo političku šahovsku tablu u četiri sile okupljene oko dve ose: levica-desnica (PSOE-Podemos protiv PP-Ciudadanos) i nova politika-stara politika (Podemos-Ciudadanos protiv PSOE-PP).
Populistička strategija koju je razradio Erehon i dugo podržavao Iglesijas ima svoj odjek u stanovništvu: ona potpiruje raširenu kritiku stagnacije tradicionalne levice, često nesposobne da razume pokret „indigniranih“, i takođe osuđene kao previše žargonske. Tokom opštih izbora novembra 2011, Ujedinjena levica (Izquierda Unida) – koju je osnovalo jedno od tvrđih jezgra Komunističke partije Španije (Partido Comunista de España, PCE) – nije uspela prevesti procvat pokreta „indigniranih“ u izbornu silu: njen kandidat Kajo Lara je prikupio 7% glasova, daleko od rezultata Hulija Angite iz 1996 – 10,5%. Konvergencija između Erehona i Iglesijasa funkcionisala je do opštih izbora u junu 2016. Ne obazirući se na oklevanje prvog, drugi odlučuje da sklopi savez sa Ujedinjenom levicom. Obnova partije, pod vođstvom Alberta Garzona, ohrabrila je one koji su se nadali da će svrgnuti PSOE kao glavnu silu levice zahvaljujući stvaranju parlamentarnog bloka Unidos Podemos.
Još širi savez
Ovakav savez je nastojao da reaktivira „evrokomunističku“ strategiju, koju je početkom 1970-ih utvrdila Italijanska komunistička partija (Partito Comunista italiano, PCI). U nekoliko navrata, Iglesijas je potvrdio potrebu za „novim istorijskim kompromisom“, što je aluzija na doktrinu koju je u to vreme branio glavni sekretar PCI Enriko Berlingver, koji je nastojao da garantuje institucionalnu stabilnost Italije putem sporazuma sa demohrišćanima. (4)
Radilo se o tome da se utiče na akcije vlade PSOE, imajući u vidu mogućnost koalicijske vlade, te istovremeno se pripremajući za, kada dođe vreme, preuzimanje države. Dakle, logika koalicije je za Iglesijasa propraćena produbljivanjem klasne vizije – rehabilitacijom ideje da je društvo podeljeno na društvene klase sa različitim interesima. Ova nova strategija bazira se na ideji da je povoljna situacija nastala 2011. završena: stanovništvo se naviklo na ekonomsku krizu i samo novi period recesije bi mogao ponovo izazvati bes. Tako je Podemos završio zauzimajući prostor koji je do juče okupirala Ujedinjena levica. Takođe, uključio je određene kadrove, bivše članove Komunističke omladine (odakle se formirao i Iglesijas), poput Irene Montero, glasnogovornice parlamentarnog bloka Unidos Podemos.
Klasna struja Iglesijasa označava prekid sa populističkom linijom Erehona. Prema potonjem, „levičarsko“ povlačenje u društvu u kojem je odnos između glasanja i društvenih klasa slab odražava slabost Podemosa. Šta je Erehonov cilj? Adresiranje različitih slojeva stanovništva: prekarizovani delovi srednje klase (samozaposleni i slobodnjaci); pristalice nove politike koji se opisuju kao „učtivi“ spram „grubih“ pozicija Iglesijasa (što uključuje i slojeve koji se više oslanjaju na liberalizam Ciudadanosa); razočarane u PSOE (koji zadržavaju podršku nekih nekvalifikovanih radnica i radnika, te nezaposlenih [5]).
Ali kontekst više nije onaj iz 2014. Talas „populističkog momenta“ koji su na nacionalnoj sceni pokrenuli „indignirani“ doživljava fazu opadanja, te oscilacija između zaborava i reakcionarnih iskliznuća. Ovo isklizavanje je potvrđeno u vreme regionalnih izbora u Andaluziji, u slučaju krajnje desne partije Vox (11% prošlog decembra) koja rehabilituje frankizam i suprotstavlja se „ideologiji roda“ (u kontekstu proboja feminizma poslednjih godina).
No populistička strategija nije povezana sa nedostatkom narodnog usidrenja Podemosa. Erehonovo naglašavanje stručnosti dovelo ga je do potcenjivanja društvenih pokreta. „Šta mislite, koliko narodni pokreti mogu pomoći u vladanju?“, pitao ga je novinar 2014. Odgovor: „Da budem iskren, vrlo malo, jer su zapleteni u kulturu otpora koja im omogućava da sebi ne postavljaju pitanje šta bi trebalo da se uradi.“ (6) Više od društvenog ukorenjivanja, on traži razumevanje sa preduzetnicima koji takođe osuđuju „ekonomsku oligarhiju“. To je projekt koji nameće pitanje: koliko dugo je moguće održati takav savez jednom kada dođe na vlast? (7)
Nevolje Podemosa se ne mogu objasniti samo unutrašnjim borbama koje ga rastrzaju. Proboj partije Vox proizilazi iz kataklizme koju je izazvalo katalonsko pitanje na španskoj političkoj sceni. Nekoliko dana nakon proslave referenduma o nezavisnosti Katalonije oktobra 2017 – proslave koju je pokvarila brutalna policijska represija – televizijsko obraćanje kralja Felipea IV, koji je odbacio bilo kakvu odgovornost za krizu proizašlu iz katalonskog separatizma, marginalizovalo je snage koje su poput Podemosa podržavale referendum. Iznenadna pojava španskih zastava na gradskim balkonima širom zemlje ukazala je na povratak konzervativne batine.
Međutim, razmere skandala sprečavaju desnicu da ostane na vlasti: PP je izgleda umešan u veliku aferu korupcije. Rahoj je juna 2018. bio prisiljen da se povuče zbog predloga za ukor koji je podneo glavni sekretar PSOE Pedro Sančez, uz odobrenje Baskijske nacionalističke partije (Partido Nacionalista Vasco, PNV), različitih katalonskh partija i Podemosa. Kratka socijalistička vlada, međutim, nije uspela da pronađe sporazumno rešenje za teritorijalnu krizu i pokazala se stidljivom za socijalna pitanja koja je branio Unidos Podemos (iako je najavila povećanje minimalne plate od 22% prošlog decembra).
U ovakvoj konjunkturi, pablisti i erehonisti pokušavaju da kombinuju društvene i nacionalne varijable društvene krize, dok ih desničarske partije (PP, Ciudadanos, Vox) nastoje izolovati. Klasna strategija naglašava teritorijalnu transverzalnost radničke klase. Populistička strategija promoviše identifikaciju između naroda, države i nacije koja bi mogla dovesti do obnove ustavnih dogovora iz 1978. Uprkos protivljenju konzervativaca, oni su priznavali socijalna prava stanovništva i sprečili recentralizaciju ovlašćenja prenesenih na autonomne zajednice.
Grčko upozorenje
Međutim, ostatak sveta se takođe promenio od nastanka Podemosa. U to vreme, njegovi čelnici su se divili bolivarskom procesu u Venecueli. Političko-ekonomski haos koji sada vlada u ovoj zemlji je teret za Iglesijasa i Erehona, iako su se obojica distancirala od vlade Nikolasa Madura.
Još odlučniji je bio ishod sukoba između Brisela i Atine iz 2015. godine. Kapitulacija Sirize pred nalozima njenih evropskih „partnera“ bila je upozorenje: mogućnost otpora neoliberalizmu u južnoj Evropi nestaje. Ovo je pojačano i napretkom reakcionarnih snaga u istočnoj Evropi i u Sjedinjenim Američkim Državama.
Ovakva međunarodna panorama podstiče prodor krajnje desnice, do sada nedovoljno vidljive na španskoj političkoj sceni, radikalizaciju drugih konzervativnih partija (PP, Ciudadanos) i sužavanje manevarskog prostora Podemosa za oživljavanje nade u promenu koja je dovela do njegovog stvaranja.
Iskustvo akumulirano od 2015. godine – zahvaljujući upravi gradova kao što su Madrid, Barselona, Valensija, Kadiz, Korunja, Saragosa (8) – poziva na dvostruko razumevanje. Ono je omogućilo sticanje nezamenjivog znanja za one koji su težili institucionalnim odgovornostima; ali je istovremeno delovalo kao normalizacija partije koja je nastojala da bude drugačija. Iako zadržavanje kontrole nad gradskim većnicama ima težinu na lokalnom nivou, ono nije dovoljno za amputaciju privilegija elite.
Snage koje se nalaze levo od PSOE – Podemos, Izquierda Unida, En Comù Podem (koji okuplja Podemos i druge organizacije u Kataloniji), Mâs Madrid – još uvek imaju veliku popularnost. Događaji koji slede narednih nedelja – opšti izbori 28. aprila i evropski, regionalni i municipalni izbori 28. maja – na srednji rok će odrediti sudbinu Podemosa i priliku za zahteve „indigniranih“ koji bi mogli dovesti do političkih dostignuća.
HOSE ANTONIO GARSIJA SIMON je pisac, a ŽEM VINDEL je profesor na Univerzitetu Complutense (Madrid).
PREVOD: Maja Solar
Tagovi
