Kada su Aleksandra Vučića u Podgorici, na inauguraciji novog crnogorskog predsednika Jakova Milatovića, pitali da prokomentariše dolazak na isti događaj sa predsednicom Kosova Vjosom Osmani, predsednik Srbije je otprilike rekao da naravno nije srećan zbog toga, iako nema ništa lično protiv nje, ali da postoje obaveze koje proizilaze iz Ustava Srbije, da bi na ponovljenu novinarsku konstataciju/pitanje da je ipak došao, što je valjda u intonaciji sadržalo i protokolarnu težinu, pomalo lakonski odgovorio: „Što se protokola tiče, negde sam došao, negde nisam došao.“
Da ovo nije jako težak period u srpskom društvu i srpskoj politici – zbog čega su, inače, trzavice u Podgorici oko neizvesnog dolaska predsednika Srbije na inauguraciju prošle skoro i neopaženo – da nismo svedočili strašnim tragedijama, da nisu usledili protesti i tenzije oko najavljenog „kontramitinga“ (kako ga zove opozicija) ili „skupa nade“ kako ga zovu predstavnici vlasti, ovaj Vučićev citat bi verovatno bio i duhovitiji i u istoriji zapaženiji, ako ne sa Miloševićevim „Malo morgen“, možda u kategoriji sa Tominim „Not yet“ (Tomislav Nikolić, prethodni predsednik Srbije).
Ovako, ostala je u toj rečenici „Negde sam došao, negde nisam došao“ samo definicija aktuelnog političkog trenutka.
Oni koji se sećaju Nikolićevog „Not yet“, moguće je da su zaboravili da je to bio odgovor na pitanje da li razmišlja o predsedničkim izborima (a bilo je to oko pola godine pre isteka njegovog mandata). Aleksandar Vučić o izborima razmišlja uvek i to je jedna od dilema koje su stavljene na srpsku političku pozornicu.
Aleksandar Vučić je najavio neke odluke za 26. maj…
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 25. MAJA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NSTORE.RS
