Špijuni i novi svet „javnih tajni“: Kako su obaveštajci pokušali da spreče rat u Ukrajini objavljivanjem (skoro) svega što znaju

Tradicionalno, posao špijuna je da čuva tajne. Ipak, kako se nazirala ruska invazija na Ukrajinu, zapadni obaveštajni zvaničnici doneli su neobičnu odluku da javnosti ‘kažu’ skoro sve što znaju o situaciji u Ukrajini i Rusiji.

Početkom februara, u prvim danim, mala grupa britanskih i američkih obaveštajnih službenika je rano odlazila na spavanje. Predvidili su rat. I znali su, ako Rusija zaista namerava da izvrši invaziju na Ukrajinu, to će početi u ranim jutarnjim satima. Međutim, kada je 24. februara rat uistinu počeo i dalje im je delovalo nestvarno, priseća se jedan tajni agent u razgovoru za BBC: „Bilo je teško poverovati da se to zaista dešava sve dok se tog jutra rano nisam probudio i uključio radio.“

Mesecima su upozoravali.

„Od tog dana su ljudi od ‘zašto ste toliko histerični’ prešli na ‘zašto nas niste upozorili'“, kaže jedan obaveštajac.

„Ali nije bilo zadovoljstva u tome što smo dokazali da smo bili u pravu“, dodaje drugi obaveštajni zvaničnik.

Ipak, osećali su, kako ističu, da su pokušali sve u nameri da zaustave rat na čije razmere su mesecima upozoravali.

Uoči rata i na njegovom samom početku, američka i britanska obaveštajna služba objavile su neke od svojih najčuvanijih tajni kao deo neuobičajene kampanje. Decenijama su bezbednosne službe retko odavale informacije. A sada je odluka doneta sa namerom da ceo svet sazna skoro sve što se moglo saznati o situaciji u Ukrajini. Ovo ne samo da je označilo dramatičnu promenu u načinu na koji su zapadne obaveštajne službe delovale – već je značilo i suočavanje sa bolnim nasleđem invazije na Irak.

Satelitski snimci, rad na terenu i put u Moskvu

Prvi pokazatelji da Rusije namerava da napadne Ukrajinu uočeni su godinu dana ranije, piše BBC. Obaveštajni podaci sa satelitskih snimaka ukazali su na gomilanje ruskih trupa u blizini Ukrajine. Međutim, analitičari su slabo razumeli prave namere Moskve. To se promenilo tek sredinom 2021.

„Od leta smo videli malu grupu visokih vojnih zvaničnika koji planiraju punu vojnu invaziju na celu zemlju (Ukarjinu)“, objašnjava jedan zapadni obaveštajni zvaničnik.

Prikupljanje obaveštajnih podataka i analiza bili su zajednička američko-britanska „afera“, kažu oni koji su u nju umešani. Tačno poreklo obaveštajnih podataka ostaje poverljivo – zvaničnici sugerišu da potiče iz više izvora – ali informacije su pružile sliku koja je nastavila da se gradi dok su London i Vašington uvideli da se ruski planovi za invaziju finaliziraju.

Činilo se da Vladimir Putin iskreno veruje u to da mora brzo da reaguje kako bi ispunio svoju ambiciju da vrati Ukrajinu u rusku sferu uticaja. I verovao je da je jedini način da se to učini primenom sile.

„Osećao se kao da mu je ovo možda i poslednja šansa da to sprovede“, kaže jedna osoba koja je bila direktno uključena u britasnko-američku obaveštajnu operaciju o situaciji u Ukrajini uoči rata.

Do jeseni, Vašington je odlučio da mora nešto da uradi sa onim što su mu govorili obaveštajci. Tu odluku, kažu upućeni, predsednik Sjedinjenih Država Džozef Bajden je doneo na najvišem nivou Bele kuće. Ključni trenutak dogodio se početkom novembra kada je direktor CIA Vilijam Barns otputovao u Moskvu – da upozori Ruse da Vašington zna šta se planira. Štaviše, putovanje nije bilo tajno.

„Prvi put kada je nekim ruskim zvaničnicima rečeno da njihova zemlja možda ozbiljno namerava da deluje protiv Ukrajine bilo je upravo tada, a to im je rekao direktor CIA-e“, kaže jedan zvaničnik.

„Koja je svrha da znamo sve ovo, ako ne možemo nešto da uradimo sa tim“

Sledeća faza „obaveštajnog rata“ bila je da se deo obaveštajnih podataka objavi. Jedna osoba uključena u diskusiju sa novinarima BBC-ja – koja je, kao i drugi, govorila pod uslovom anonimnosti – priseća se vremena kada su ga kolege upitale: „Koja je svrha da znamo sve ovo, ako ne možemo nešto da uradimo sa tim?“

U Vašingtonu, direktorka američke Nacionalne obaveštajne službe Avril Hejns – koja je u novembru obavestila saveznike u NATO-u – i Bajdenov savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan zaslužni su za insistiranje na objavljivanju materijala.

Stručnjaci za deklasifikaciju, obučeni da razumeju rizike, počeli su da rade danonoćno kako bi ustanovili šta se od podataka može podeliti sa javnošću.

„Obveštajna zajednica je povećala resurse, pa i osoblje, da bi pregledala i klasifikovala obaveštajne podataka, a potom ih razmenila saveznicima i partnerima i naposletku javno objavila“, kaže Nikol de Haj, portparolka američke obaveštajne zajednice.

Jedna od prednosti je bila mogućnost korišćenja komercijalno dostupnih satelitskih snimaka. Početkom decembra, detalji o ruskim planovima za invaziju na Ukrajinu sa više od 175.000 vojnika već su se pojavili u Vašington postu.

Sa druge stranue, u Londonu su obaveštajci – mahom iz MI6 – najpre naišli su na zid u delu javnosti. Uobičajeni problem unutar i izvan vlade bio je taj što ljudi jednostavno nisu mogli da poveruju da bi veliki kopneni rat mogao da izbije u Evropi, u 21. veku. Tek krajem godine – nakon što je materijal prošao kroz formalni proces procene i nakon što je britasnki i ameriki Zajednički obaveštajni komitet izneo svoje promišljeno gledište da je invazija sada „veoma verovatna“ – javnost je počela da razmišlja i u pravcu mogućeg rata.

„Duhovi Iraka“

Strogost sadašnjeg procesa bila je direktan rezultat lekcija naučenih pre skoro dve decenije kada su obaveštajni podaci korišćeni da se na slučajan, improvizovani, način iznesu javni argumenti za rat u Iraku. U 2003. godini, usred optužbi za politizaciju, reputacija američkih i britanskih špijuna je narušena – posebno nakon što se pokazalo da su obaveštajni podaci pogrešni.

Duhovi Iraka od tada proganjaju diskusije o korišćenju obaveštajnih podataka u javnosti – ali Ukrajina je bila pogodna prilika da se obaveštajci ponovo pokažu na delu, ovaj put u pozitivnom kontekstu. Uvedene su nove procedure kako bi se osiguralo da tajne informacije prođu kroz strogi proces procene i kako bi se odredilo na koji način se mogu koristiti.

„Ostali saveznici su takođe obavešteni. Ali mnogi su ostali skeptični. Pošto izvor obaveštajnih podataka nije mogao da se obelodani, ponekad je bilo teško prevazići nepoverljivost“, kaže jedan zvaničnik.

Evropski partneri SAD i Britanije prvo nisu prihvatili analizu da je nagomilavanje Rusije bilo nešto više od blefa. Skepticizam prema anglo-američkim obaveštajnim službama takođe je bio još jedno nasleđe nikada pronađenog iračkog oružja za masovno uništenje. Ipak, Francuska je nedavno smenila svog šefa vojne obaveštajne službe jer nije shvatila šta je Rusija planirala.

Bilo je i drugih prilika posle Iraka kada su obaveštajni podaci objavljeni – kao na primer o navodnoj upotrebi hemijskog oružja u Siriji – ali nikada u onom obimu kao u Ukrajini, piše BBC.

Marionetska vlada, strategija „lažnih zastava“ i jedna pogrešna procena

Podaci su uključivali i prognoze Ujedinjeng Kraljevstva da Rusija želi da instalira prorsuke političare u Ukrajini kao deo marionetske vlade u Kijevu – a Vašington je, kako se ističe u tekstu BBC-ja, otkrio planove Moskve o povodima za rat kroz takozvanu strategiju „lažnih zastava“ , uključujući i „mrtva tela Rusa za koja bi Moskva tvrdila da su ih ubili Ukrajinci“.

Američki i britanski špijuni veruju da je objavljivanje ovog materijala Moskvi oduzelo mogućnost da opravda invaziju kao odbrambreni potez.

Jedan špijun o danima pre invazije govori kao nečemu što nikada ranije nije – visoko poverljivi materijal bi jednog dana bio na njegovom stolu, a zatim bi se sledećeg dana ili jutra pojavio u javnosti. Ipak, izliv obaveštajnih podataka nije bio dovoljan da zaustavi invaziju.

To možda nikada nije ni bilo moguće.

Ipak, zvaničnici veruju da je to poremetilo planove Rusije.

„A to je značilo da je reakcija širom Zapada bila brža i ujedinjenija nego ikada ranije“, tvrde oni.

BBC ističe da je evidentno prepoznavanje novog sveta u kome je takozvana obaveštajna informacija otvorenog koda – stvari poput komercijalnih satelitskih snimaka i podataka – omogućila da se verifikuje ili podrži određena tvrdnja, kao i da je borba u informacionom ratu – uključujući i putem obaveštajnih podataka – sada od vitalnog značaja.

Međutim, jedna pretpostavka se pokazala pogrešnom – da će ruska vojska pobediti za nekoliko nedelja.