Mama, ja i dva psa na graničnom prelazu. Vraćamo se u Srbiju. Nema gužve, jedva par automobila ispred nas. Dok čekamo da nam vrate pasoše, odjednom čujemo brojeve i slova koja se savršeno podudaraju s našom tablicom. Sredovečni muškarac za šalterom kaže: „Istekla vam je registracija. Juče.“ Mislim da se nismo čak ni zabrinule, em je samo jedan dan, em sam ja u osmom mesecu, em lepe oči. Međutim, već na početku maminog monologa o tome zašto bi bilo divno da nas puste, on je prekida i kaže: „Ja opraštam ali ovaj ne oprašta.“ Prstom pokazuje na senzor koji nismo ni znale da postoji.
Pre nekog vremena, objašnjava on, uveli su senzor koji automatski čita broj tablice i ako je registracija istekla, ulaziš u sistem. Nikakvi dobronamerni carinici, lepe oči i trudni stomaci ne pomažu. Diriguju nam da stanemo sa strane, na ono famozno mesto između dve trake gde posađuju one za koje sumnjaju da nešto krijumčare. Moramo da sačekamo da dođe saobraćajna policija, da nam skinu tablice i napišu kaznu a onda moramo da nađemo šleper da nas i naš savršeno funkcionalni auto odšlepa do kuće. I dalje ne gubimo nadu da će se smilovati.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 06. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
