Srbi i petokraka: Komunizam je lep samo dok se čeka

Na početku beše Partija.

Ili nije bilo baš tako?

Kada su srpski komunisti došli na vlast posle Drugog svetskog rata, verovatno nisu znali za onaj vic – a i da su znali, još verovatnije je da ga nisu naglas izgovarali – po kom su Adam i Eva bili prvi komunisti: nisu imali šta da obuku, za ručak su dobili jabuku, a ubeđivali su ih da žive u raju. Kada su srpski komunisti došli na vlast, znali su da ideologija nije počela od Adama i Eve, znali su – mada ni to nisu previše rado izgovarali – da je počelo od Svetozara Markovića. U vreme kada je jugoslovenstvo još uvek bilo intelektualna utopija nadahnutih entuzijasta, koja se nezavisno izgrađivala u odnosu na ono što danas zovemo korenima levičarskih ideja na ovim prostorima.

Ipak, komunizam je danas – 100 godina posle osnivanja Komunističke partije – nešto što se u pojednostavljenim predstavama vezuje za jednu državu koje više nema – Jugoslaviju, i za jednog čoveka sa kojim su i ideologija i država nestali – Josipa Broza Tita.

„Staljinistički duh koji je negovala KPJ ogledao se i u nastojanju da se svaka istorija, pa i istorija socijalizma koja je prethodila osnivanju KPJ, omalovaži. Kako je to svojevremeno duhovito definisao Najdan Pašić, za komuniste nije postojala istorija ‘od majmuna do Avnoja’. Istina je da su se socijalističke, odnosno komunističke ideje uvrežile još sredinom 19. veka u Srbiji i da su stekle u kratkom vremenu relativno veliku popularnost i značajne zastupnike poput Svetozara Markovića, Mite Cenića, Nikole Pašića, Vase Pelagića i mnogih drugih“, kaže za Nedeljnik profesor FPN Dragan Simeunović.

Komunistička partija Jugoslavije je pod imenom Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista) osnovana u aprilu 1919. godine, u Beogradu. Komunizam je u 20. veku protutnjao kroz južnoslovenske narode – mnogi će reći da je ostavio pustoš za sobom – a Srbi su ostali u raskoraku u odnosu na svoje iskustvo sa komunizmom: da li je reč o nametnutoj ideologiji koja je donela niz istorijskih poraza, ili je reč o autentičnoj ideji koja je ovde imala više nego plodno tlo.

Komunizam pre Jugoslavije

Da su komunisti bili selektivni u tumačenju istorije, već je postalo opšte mesto našeg tumačenja prošlosti, a ta selektivnost nije mimoilazila ni istoriju radničkog pokreta.

Partija je nastala u istom istorijskom trenutku kada je stvorena i zajednička država Južnih Slovena. Počeci ovih dvaju fenomena, za razliku od njihovog kraja, nisu nužno uzročno-posledično povezani. A koreni komunizma u srpskom narodu daleko su dublji od ideje zajedničke države.

Profesor Simeunović, štaviše, kaže da je „pre svega postojala Partija pre Partije“.

„Nedovoljno je poznato da je Svetozar Marković još sredinom 19. veka osnovao u Srbiji ilegalnu komunističku partiju koju su u nedostatku radnika u Srbiji mahom činili oficiri i studenti. Ta partija je bila deo Prve internacionale, a Svetozar je bio njen agent-korespondent. Njegov rođeni brat, inače oficir, biće zbog članstva u toj organizaciji streljan. Takođe se Tucovićeva Socijaldemokratska partija Srbije koja je javno zaživela početkom 20. veka može smatrati istinskom prethodnicom KPJ. Uticaji koje su rasprostirali njihovi članovi, ali i strah od proganjanja, doveli su do pojave da u Srbiji postoje brojne pristalice komunizma i uopšte socijalizma van članstva, i da Srbi budu među svim južnoslovenskim narodima najveće pristalice partizana“, kaže Simeunović, dodajući da je paradoksalno da je i pored toga postojalo nepoverenje Moskve prema Srbima, tako da su oni poslednji među jugoslovenskim narodima dobili pravo da osnuju svoju KP, i to tek posle oslobođenja Beograda.

I sujetni Marks je poštovao Svetozara Markovića

Tako su na margine istorije stavljeni ljudi koji su, kako ilustruje Simeunović, zbog tih ideja robijali, a i javno bili ponižavani kao uhapšenici nošenjem table na grudima na kojoj je pisalo „Ja sam komunista petrolejac“ dok su stražarno sprovođeni ulicama Beograda.

„Takođe je prikrivan veliki međunarodni ugled koji su neki od njih uživali, kao i značaj njihovog dela. Recimo, malo je poznato da je Svetozar Marković imao istu funkciju u Prvoj internacionali kao i Karl Marks, da je na tajnom glasanju izabran zajedno sa Marksom i Bakunjinom u 16 prvih pera Prve internacionale dok za Engelsa tu nije bilo mesta, i da je u čuvenom časopisu ‘Folkštat’ koji je uređivao sujetni Marks i uvek za sebe rezervisao prvu stranu, objavio veliki broj tekstova od kojih je nemali broj bio upravo na prvoj strani, dok je Marks, koji ga je očigledno cenio, svoje tekstove u tim brojevima lista objavljivao na drugoj ili četvrtoj strani. To je tada svakako bilo pozitivno iskustvo jer je socijalizam uz ideju slobode uzdigao i ideale društvene pravde i jednakosti koje su Srbi uvek cenili“, navodi Simeunović.

Srpski egalitarizam stariji od Tita

Istoričar Predrag J. Marković podseća da postoje teze da smo mi Srbi uvek bili pomalo „zaraženi“ kolektivizmom i egalitarizmom.

„Naša država je čak tokom celog 19. veka uspevala da očuva neke egalitarističke principe. Recimo, postojala je zaštita malog poseda. Niko seljaku nije mogao da oduzme poslednji komad zemlje. Zato je zemljišni posed bio usitnjen i nesposoban za veću proizvodnju. Zato neki naučnici, kao Latinka Perović, vide u tom egalitarizmu demagogiju i prepreku modernizaciji zemlje. Na drugoj strani, Srbija je po mišljenju nekih stranaca bila ‘raj siromašnih’. Čovek koji je stvorio tu frazu, Herbert Vivijan, napisao je kako je u Srbiji ‘ostvaren ideal najvećeg dobra za najveći broj ljudi’. Da, reklo bi se da smo bili skloni komunizmu i pre nego što smo znali za tu reč. Naš ideal je oduvek bio jednakost, makar i u siromaštvu. I danas poslodavci tvrde kako je Srbima važnija sigurnost radnih mesta od zarade i da ne vole prevelike razlike“, kaže Marković.

Latinka Perović, istoričarka i bivša partijska funkcionerka, povlačila je vertikalu od Svetozara Markovića i njegovog koncepta „narodne države“.

„Marković se oslanjao na principe socijalne jednakosti i narodne samouprave, koji su pomogli srpskom narodu da opstane pod Turcima. Ti isti principi su, po Markoviću, uz oslonac na socijalizam, imali da budu ona čvrsta osnova koja bi srpskom narodu omogućila da iz susreta sa zapadnoevropskom civilizacijom, sa kapitalizmom i liberalizmom, sa građanskim društvom izađe ekonomski i kulturno razvijeniji, a da ostane korenito svoj i izgradi ‘srpsku civilizaciju'“, navodi Latinka Perović.

Ona se pozivala i na reči Slobodana Jovanovića iz rada „Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera“, gde je rekao da je Svetozar Marković „izazvao nešto nalik na krizu našeg nacionalizma“, već samim tim što je „skrenuo pažnju sa nacije na jednu posebnu klasu, na seljaštvo“.

Komunizam je možda nedostižni san. Nisu li takvi i veliki verski ideali? Da li bi bilo čovečanstvo koje ne bi imalo nikakve snove, kome bi se ceo duhovni horizont sveo na zadovoljenje dnevnih potreba?

Iz njegovih misli „izrodio“ se i Nikola Pašić, koga će splet istorijskih okolnosti odvesti na jednu sasvim drugu ideološku stranu, dok će Svetozar Marković ostati upisan u istoriju političkih ideja kao rano preminuli začetnik jedne ideologije.

„Odavno razmišljam šta bi bilo od Svetozara da nije umro u 29. godini. Da li bi došao na vlast kao njegov sledbenik Nikola Pašić? Da li bi izdao ideale zbog vlasti? Ili nacionalnog interesa, kako su se pravdali svi oni koji su izdavali socijalističke ideale. Opet, da li su njegove ideje o narodnoj državi bile ostvarive? Stvarnost bi ga verovatno naterala da preispita neke svoje skoro utopističke stavove“, kaže Predrag Marković.

„Glas za komuniste je glas protiv nepravde i ratnog profiterstva„

Kada se govori o komunizmu kod Srba, treba ga posmatrati kao jedan deo širokog spektra levičarskih ideologija i uverenja, smatra Predrag Marković.

„Posebno kada je reč o boljševičkom tipu te ideologije koji se nametnuo posle stvaranja Komunističke partije. Da podsetimo, ona se na osnivačkom kongresu zvala Socijalistička radnička partija Jugoslavije, a komunisti su stajali u zagradi. Na sledećem, Vukovarskom kongresu 1920. godine, partija je preimenovana u KPJ. Uzlet te ideologije se dešavao u čitavoj Evropi, razočaranoj Prvim svetskim ratom. I kod nas je ta partija odmah po osnivanju ostvarila odlične rezultate. Na parlamentarnim izborima su, po broju poslanika, postali treća stranka u Kraljevini, ispred HRSS koja je homogenizovala hrvatsko biračko telo. Dobili su i mnoge lokalne izbore. Negde, kao u Makedoniji i Crnoj Gori, izborna pobeda komunista je imala pozadinu u nezadovoljstvu nacionalnom politikom. Ali pobedili su i u nekoliko velikih gradova Srbije, među kojima je i Beograd. Možete misliti koliko su preživeli srpski vojnici bili ogorčeni. Vratili su se u zemlju posle najvećeg stradanja i pobede i zatekli upropaštene domove i porodice i ratne profitere.

Malo je poznato da je Svetozar Marković imao istu funkciju u Prvoj internacionali kao i Karl Marks, da je na tajnom glasanju izabran zajedno sa Marksom i Bakunjinom u 16 prvih pera Prve internacionale dok za Engelsa tu nije bilo mesta

Glas za KPJ bio je glas protiv nepravde koja je poistovećena sa starim političarima i strankama. Onda je došlo do eskalacije na obe strane. Država je sprečila komuniste da preuzmu opštinsku vlast. Kasnije ih je prognala i iz Ustavotvorne skupštine. Čak je i Slobodan Jovanović pisao kako je insistiranje na polaganju zakletve kralju bilo protivzakonita i nedemokratska mera. Deo komunista je pribegao teroru, pa je ubijen ministar unutrašnjih dela Milorad Drašković i pokušano je ubistvo kralja Aleksandra. On je kao i u nekim drugim političkim krizama (Crna Gora, Hrvatska), pokazao krajnju krutost prema komunistima. Na kraju krajeva, bio je carski kadet. Njegova država će postati veliki protivnik nove sovjetske države i jedna od poslednjih država koja je priznala SSSR. Zauzvrat, komunisti će pod vođstvom Kominterne, postati antidržavna partija“, priča Marković.

Kako su komunisti (prvi put) osvojili vlast?

Izbori za opštinske uprave u jugoslovenskim krajevima zapadno i severno od Drine, Save i Dunava održani su u martu, a na prostoru nekadašnje Kraljevine Srbije u avgustu 1920. jugoslovenski komunisti ostvarili su značajne rezultate u Zagrebu, Karlovcu, Slavonskom Brodu, Osijeku, Vukovaru, Virovitici, Crikvenici, Čakovcu, potom u Podgorici, Beogradu, Kragujevcu, Valjevu, Pirotu, Šapcu, Leskovcu, Užicu, Đakovici, Skoplju, Kumanovu, Velesu i u drugim manjim mestima.

U Zagrebu su komunisti osvojili mesto gradonačelnika (Svetozar Delić), ali su vlasti sprečile predaju gradske uprave. Isto je učinjeno u Beogradu, gde je gradonačelnik trebalo da postane Filip Filipović.

Kako navodi Dušan Bojković, istoričar iz Arhiva Jugoslavije, na izborima održanim 22. avgusta 1920. lista KPJ dobila je 3.628 glasova, odnosno nešto više od trećine ukupnog broja birača koji su tog dana izašli na biračka mesta u Beogradu. Lista Narodne radikalne stranke dobila je 3.375, lista Jugoslovenske demokratske stranke 2.731, a lista Jugoslovenske republikanske stranke 605 glasova.

Prelomni psihološki momenat za obračun države sa komunistima dogodio se sredinom 1921. godine kada su izvršeni atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića (bilo je to 29. juna) i ubistvo Milorada Draškovića (21. jul)

„Uredbom o opštinskim izborima bilo je predviđeno da onoj listi koja dobije apsolutnu ili relativnu većinu glasova pripadnu opštinska uprava i dve trećine mandata. Na taj način u Beogradu su komunisti, sa relativnom većinom glasova, dobili mesto predsednika i potpredsednika opštine, potom osam kmetova i četiri kmeta pravnika, kao i 30 odborničkih mandata. Za predsednika Beogradske opštine izabran je Filip Filipović, sekretar KPJ, a za potpredsednika Mihailo Todorović, sekretar Radničke komore. Među odbornicima nalazili su se istaknuti komunisti, poput Pavla Pavlovića, sekretara Centralnog radničkog sindikalnog veća Jugoslavije, potom Sime Markovića, Lazara Stefanovića, Koste Novakovića, Moše Pijade, Miloša Trebinjca.

Na vanrednoj sednici odbora Opštine beogradske od 25. avgusta 1920. novoizabrani odbornici, kmetovi i predsednik Opštine položili su zakletvu, pisanu i usmenu pred sveštenikom, nakon čega je dotadašnji vršilac dužnosti potpredsednika Opštine Danilo Živaljević predao Upravu grada Beograda Filipu Filipoviću. Ipak, sledećeg dana zgradu Opštine blokirala je policija, a novom predsedniku i odbornicima je saopšteno da je ministar unutrašnjih dela Milorad Drašković, suspendovao novu upravu. Sporne su bile reči Pavla Pavlovića, izrečene u trenutku neposredno pre potpisivanja zakletve, kojima je u svoje i ime ostalih odbornika i komunista uopšte izneo izvesne ograde po pitanju samog čina polaganja zakletve. Sudeći prema zapisniku sa vanredne sednice odbora Opštine beogradske, Pavle Pavlović je tom prilikom rekao: ‘Naše gledište, naše komunističko gledište na polaganje zakletve vrlo dobro je poznato. Ali, pozvani od širokih masa proletarijata varoši Beograda, mi preuzimamo opštinsku upravu i pristupamo polaganju zakonom propisane zakletve'“, navodi Bojković.

Kako može komunista da se zaklinje kralju?

Istog tog dana, 25. avgusta, Milorad Drašković izdao je naređenje Upravi grada Beograda da spreči predaju dužnosti komunistima časnicima, a sledećeg dana to ministarstvo dostavilo je u istom smislu rešenje Opštini beogradskoj. U navedenim dokumentima posebno je bilo naglašeno kako se prilikom polaganja zakletve ne mogu dopustiti nikakve ograde niti uslovi, budući da bi to predstavljalo izigravanje uslova zakletve, dok je izjava Pavla Pavlovića označena kao opšti stav komunista iskazan u duhu neprihvatanja državnopravnog poretka i društvenog uređenja Kraljevine SHS.

Filip Filipović, Mihailo Todorović, Živko Jovanović i Sima Marković uputili su žalbu Državnom savetu, ukazujući na kršenje zakonske procedure i krivo tumačenje sporne izjave, ali je Državni savet sredinom septembra 1920. odbio ovu žalbu uz obrazloženje da ona nije blagovremeno podneta.

Ishod borbi frakcija krajem dvadesetih godina bio je, s jedne strane, slabljenje Partije u zemlji, a sa druge, njeno potpuno vezivanje za Moskvu i gubitak samostalnosti. U takvoj atmosferi bile su tokom tridesetih godina u Moskvi organizovane brojne „čistke“, u kojima je, prema nepotvrđenim procenama, život izgubilo između 600 i 700 jugoslovenskih komunista

„Suštinu navedenih mera vlasti otkrivale su reči Milorada Draškovića, istaknute u navedenom naređenju upućenom Upravi grada Beograda 25. avgusta 1920. Ukazujući na odluke nedavno održanog kongresa KPJ u Vukovaru, ministar unutrašnjih dela istakao je kako ‘Državna vlast zna za komunističko gledište na današnje državno i društveno uređenje i baš zato ne može dozvoliti komunističkim kandidatima i izabranicima da u državi, koja ima zakone za državu i opštinu, primenjuju svoja gledišta protivna tim zakonima’. Drugim rečima, nikako nije moglo biti dopušteno da Beograd postane, kako je govorio Filip Filipović, ‘crvena opština’, odnosno da vlast u prestonici preuzme partija koja svojim programom i delovanjem dovodi u pitanje same temelje državnog uređenja Kraljevine SHS“, navodi Bojković.

A onda se krenulo putem „crvene pravde“

Prelomni psihološki momenat za obračun države sa komunistima dogodio se sredinom 1921. godine kada su izvršeni atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića (bilo je to 29. juna) i ubistvo Milorada Draškovića (21. jul).

U prvom slučaju osuđen je Spasoje Stejić koji nije ni poricao svoje učešće u komunističkom pokretu.

„Veza sa KPJ bila je očigledna i u slučaju ubistva ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića, za šta su optuženi komunisti iz Bijeljine okupljeni oko organizacije ‘Crvena pravda’. Već 1. avgusta 1921. u Skupštini je izglasan Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u Kraljevini SHS, kojim je zabranjen rad KPJ, kao i rad komunista u državnim službama. Tri dana kasnije poslanički mandati svih komunističkih poslanika u Skupštini bili su poništeni.

Na sudskim procesima komunistima je suđeno ne samo za pojedinačni akt učinjen protiv poretka u državi, već i za samu pripadnost KPJ, SKOJ-u ili nekoj drugoj komunističkoj organizaciji, čime se želelo obeshrabriti postojeće članstvo i u potpunosti ugušiti ilegalan rad komunista. Među žrtvama, kako se govorilo u komunističkoj štampi, ‘belog terora’, nalazili su se organizacioni sekretar KPJ Đuro Đaković i sekretar Crvene pravde Nikola Haćimović, koji su, prema zvaničnom izveštaju policije, poginuli 25. aprila 1929. na austro-jugoslovenskoj granici prilikom pokušaja bekstva“, priča Bojković.

Devet komunista u Mitrovici, ili šta bi bilo da nije bilo Drugog svetskog rata

Diktatura kralja Aleksandra bila je ugaoni kamen borbe komunista za urušavanje postojeće države. Državna represija, međutim, po rečima Bojkovića, nije imala masovni karakter. A aktivnosti komunista su polako zamirale.

„Prema izvorima KPJ, u trenutku zavođenja ličnog režima kralja Aleksandra Karađorđevića u januaru 1929, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici nalazilo se svega devet osuđenih komunista, u Lepoglavi četiri, u Zenici tri, dok je u Požarevcu bila zatvorena manja grupa omladinaca.

Zabrana delovanja KPJ zasigurno je vodila ubrzanom osipanju njenog članstva. Krajem dvadesetih godina i sam Centralni komitet KPJ prestao je da deluje kao jedinstveno rukovodstvo, dok je u aprilu 1930. Politbiro izmešten u inostranstvo. Tokom naredne dve godine partijsko rukovodstvo bilo je sasvim dezorijentisano, a partijska struktura u zemlji gotovo da nije ni postojala. U dokumentima KPJ iz 1931. stoji kako se Partija ‘ne pokreće, ne daje znake života’. Impuls za sređivanje prilika unutar KPJ dala je Moskva sredinom 1932, kada je sprovedena prva ‘čistka’ jugoslovenskih kadrova i formirano privremeno rukovodstvo u Beču na čijem je čelu bio Josip Čižinski, poznatiji pod partijskim pseudonimom Milan Gorkić“, priča Bojković.

Istisnuta iz parlamentarnog poretka, KPJ je postala ilegalna organizacija, sa duboko konspirativnim metodama rada i sa osloncem na centar izvan zemlje, kaže naš sagovornik dodajući da su ostaci Partije postali ‘učaureni’, bez dodira sa ‘masama’, dok su u njenim redovima jačali dogmatizam i jednoumlje, u čijem središtu se nalazilo izrazito antijugoslovensko raspoloženje.

Srbija je po mišljenju nekih stranaca bila „raj siromašnih“. Čovek koji je stvorio tu frazu, Herbert Vivijan, napisao je kako je u Srbiji „ostvaren ideal najvećeg dobra za najveći broj ljudi“. Da, reklo bi se da smo bili skloni komunizmu i pre nego što smo znali za tu reč
Predrag J. Marković, istoričar

„Ovakav odnos prema jugoslovenskoj državi, koji je unutar KPJ opstao gotovo do kraja međuratnog perioda, podsticala je i usmeravala Kominterna, želeći da rušenjem Kraljevine SHS/Jugoslavije ukloni bedem ‘francuskog imperijalizma’ na Balkanu. Istovremeno je slabljenje KPJ u zemlji i njeno vezivanje za Moskvu vodilo ka potpunom gubitku samostalnosti u radu jugoslovenskih komunista. Na drugoj strani, ni jugoslovenski režim nije imao očekivane koristi od zabrane KPJ, budući da je bilo znatno teže kontrolisati ilegalnu organizaciju, makar i znatno oslabljenu, nego kanalisati delovanje komunista kroz parlamentarni sistem“, navodi Bojković.

Kako se oblikovala politika partije i kakvu je ulogu imao Španski građanski rat?

Jugoslovenski komunisti su u početku baštinili političku misao stranaka kojima su pripadali pre Velikog rata, ali je s vremenom odstranjivan „socijaldemokratski element“, tako da je već krajem dvadesetih godina KPJ postala kadrovska partija boljševičkog tipa.

Na Vukovarskom kongresu u junu 1920. usvojeno je mišljenje prema kojem bi svako prihvatanje bilo kakvih razlika između Srba, Hrvata i Slovenaca u nacionalnom smislu vodilo rastakanju državne zajednice i slabljenju radničkog pokreta u zemlji.

Ubrzo je ovaj projugoslovenski stav prerastao u nezadovoljstvo povodom načina na koji je izvršeno stvaranje zajedničke države, dok je početkom dvadesetih godina otvoreno makedonsko pitanje.

Pogled u arhive nam kaže da je na Prvoj zemaljskoj konferenciji KPJ u julu 1922. usvojeno mišljenje o pravu makedonskog naroda na samoopredeljenje, što se kosilo sa stavovima svih srpskih stranaka koje su prostor Makedonije videle kao Južnu Srbiju. Tada je otvoreno je i pitanje Crne Gore (samo u pogledu državnopravnog uređenja). Svoju nacionalnu komponentu crnogorsko pitanje dobilo je u oktobru 1928, na Četvrtom kongresu KPJ, kada je i Crnogorcima priznato pravo na samoopredeljenje. Istovremeno je to pravo potvrđeno Hrvatima i Slovencima, kao i svim nacionalnim manjinama.

„Nagli zaokret usledio je nakon Sedmog kongresa Kominterne 1935. i usvajanja teze o borbi protiv fašizma. U duhu novoproklamovane politike „narodnog fronta“ trebalo je povesti široku akciju u cilju „prodora u mase“, likvidacije „sektaštva“ i debelih naslaga konspirativog delovanja KPJ. Odbačena je ujedno politika razbijanja Kraljevine Jugoslavije, mada ne i teza o pravu naroda na samoopredeljenje. Tako je KPJ uoči Drugog svetskog rata ponovo zauzela stanovište o odbrani jugoslovenske države“, navodi Bojković.

Popularizaciji Partije trebalo je da doprinese i učešće preko 1.600 njenih članova u Španskom građanskom ratu protiv fašističke vojske Fransiska Franka. Osim toga, iskustvo stečeno na španskom bojištu i u pozadini fronta oblikovalo je jednim delom politiku KPJ u zemlji krajem međuratnog perioda. Nakon povratka u Jugoslaviju španski borci ukazivali su na savezništvo klera sa fašizmom u Španiji, ističući potrebu „otvaranja“ Partije prema Rimokatoličkoj crkvi u cilju preventivnog odvajanja sveštenstva od fašističkih struja.

Kako je izolovana komunistička desnica u Beogradu

Komunistička partija Jugoslavije održavala je čvrste veze sa Kominternom. Kako navodi Bojković, sa razbijenom strukturom u zemlji i razjedinjenim rukovodstvom u inostranstvu, KPJ nije ni mogla održavati veze sa drugim komunističkim partijama, niti joj je to dopuštao snažni zagrljaj Moskve.

„Štaviše, krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina svojevrsni mandat nad pitanjima unutar KPJ dobila je Bugarska komunistička partija, koja je na taj način imala ulogu posrednika između jugoslovenskih komunista i Moskve. Tako je KPJ uvrštena među drugorazredne komunističke organizacije, dok je jačanje uticaja BKP istovremeno otvaralo pitanje rešenja određenih problema u periodu nakon revolucionarne smene vlasti.

Kada je reč o odnosima između KPJ i Kominterne, moguće je uočiti nekoliko faza. Na samom početku dvadesetih godina, u trenutku iščekivanja pokretanja revolucija širom sveta, Moskva je zamišljana kao štab međunarodne revolucije. U skladu s tim, Kominterna je zahtevala od svojih ‘sekcija’ da sopstvene interese podrede ciljevima sveukupnog radničkog pokreta, što je značilo ukidanje svake autonomije u radu komunističkih partija“, navodi Bojković.

Snažniji upliv Kominterne usledio je nakon pokretanja „borbe frakcija“, odnosno sukoba između „leve“ i „desne“ struje unutar KPJ u prvoj polovini dvadesetih godina.

„Nastupajući kao vrhovni arbitar, Moskva je najpre dala podršku ‘levoj’ frakciji okupljenoj oko Triše Kaclerovića, Koste Novakovića, Pavla Pavlovića, Rajka Jovanovića, Moše Pijade i drugih. Na drugoj strani nalazili su se Sima Marković, Ilija Milkić i ostali komunisti pretežno iz Srbije, čije je delovanje ocenjeno kao socijaldemokratsko. U procesu ‘čišćenja’ Partije od, kako se govorilo, ‘socijaldemokratskih ostataka’ i ‘desnih tendencija’, krajem dvadesetih godina Centralni komitet KPJ bio je izmešten iz Beograda u Zagreb, dok je sedište Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju bilo izmešteno iz Beograda u Niš. Na taj način izolacija ‘desnice’ u Beogradu bila je upotpunjena. Konačno, Kominterna je slomila snagu ‘levice’, smenivši njene predstavnike sa značajnih funkcija u KPJ. Ishod borbi frakcija krajem dvadesetih godina bio je, s jedne strane, slabljenje Partije u zemlji, a sa druge, njeno potpuno vezivanje za Moskvu i gubitak samostalnosti. U takvoj atmosferi bile su tokom tridesetih godina u Moskvi organizovane brojne ‘čistke’, u kojima je, prema nepotvrđenim procenama, život izgubilo između 600 i 700 jugoslovenskih komunista“, navodi Bojković.

Samoupravljanje kao naučni hit

Istorija komunističke ideje za vreme i posle Drugog svetskog rata opevana je već iz različitih uglova. Posle razlaza Tita i Staljina, „komunizam u praksi“, u Jugoslaviji, dobija pokušaj stvaranja autohtonog uređenja koji nije dirigovan iz Moskve. Politički sistem u najširem shvatanju i u nedostatku boljeg termina nazivan titoizmom, građen je na bazi samoupravljanja, koje opet ima korene u konceptu „narodne države“.

„Autohtonost je dobra stvar, pogotovo ako original ne valja. Ideja samouprave je odista autohtona ideja koja je dugo prisutna u srpskoj političkoj svesti a koju je uzdigao na pijedestal ozbiljne teorije Svetozar Marković. Medutim, kad je ona dospela Kardelju u ruke, počela je, i pored velike popularnosti koju je uživala u inostranstvu, da dobija obličja iluzornosti sve dok od nje nije ostala prazna ljuska koju je osiona republička birokratija lako slomila već krajem osamdesetih godina“, kaže Dragan Simeunović.

Predrag Marković kaže da smo u prvoj fazi posle sukoba sa Staljinom, pokušali da „pokažemo da smo veći boljševici od Sovjeta“.

„Kolektivizovali smo zemlju i nacionalizovali ono što je preostalo od poslova u gradu. U drugoj fazi, jugoslovenski komunisti su hteli da pokažu da postoji pravi komunizam, a ne samo onaj Staljinov, diktatorski i tlačiteljski. Kao što su se protestanti vratili na čitanje originalnog Svetog pisma, tako su i jugoslovenski komunisti preskočili Staljina i Lenjina, vrativši se na prvobitnog Marksa. U Marksovim rukopisima su našli ime Savez komunista, što već asocira na nešto slobodnije od Partije. A što se samoupravljanja tiče, ono ima korene i u našoj tradiciji. Narodna samouprava je bila načelo i Svetozara Markovića i prvog radikalskog programa koji nikada nije zvanično odbačen. U najnaprednijim državama sveta je uvođeno radničko učešće u upravljanju.

Ipak, ovako široko shvaćen koncept samoupravljanja nije postojao nigde. Naše samoupravljanje bilo je ogroman naučni hit. Ono je bilo jedna od najpopularnijih tema za doktorske radove na Zapadu, kada je naš region u pitanju. Tada je jugoslovensko društvo izučavano kao svetao primer, za razliku od novijeg vremena, kada nas izučavaju kao primer konflikata i mržnje. Mada se i u svetlim samoupravnim idealima krila klica propasti. Dejan Jović čak smatra da su jugoslovenski komunisti stvarno verovali u ideju o odumiranju države i njenom pretvaranju u dogovorno povezane zajednice samoupravljača. Problem je bio u tome što su u demontiranju državnog aparata otpočeli od federacije“, kaže Predrag Marković.

Šta bi posle svega rekli Filip Filipović i ostali drugovi…

Posle Drugog svetskog rata Partija je stavila šapu i monopol na ideologiju (i ne samo na ideologiju), ali „komunizam u Srba“ je mnogo širi pojam.

A šta bi danas rekli Filip Filipović, Sima Marković, Vladimir Ćopić i ostali, da su doživeli da vide kako se ta ideja posle Drugog svetskog rata ostvarila u praksi?

„Verovatno da ne bi bili srećni“, kaže Dragan Simeunović. „Ali ne treba se zavaravati. Sa izuzetkom Svetozara Markovića koji je delao pre nastanka Kominterne i KPJ, ostali pomenuti su bili profilisani kao čvrsti partijski kadrovi koji su u mnogo čemu slušali centralu. Njihove likvidacije nisu bile u toj meri izraz nediscipline koliko su bile odraz Staljinove paranoidnosti.“

Predrag Marković posebno ističe slučaj Sime Markovića koji je simbolična predstava onoga što će opterećivati odnose među jugoslovenskim komunistima i u decenijama koje su proveli na vlasti.

„On je bio vrhunski intelektualac. Između ostalog, u zatvoru je napisao prvu knjigu o teoriji relativiteta u nas. Posebno je zanimljiv njegov stav o nacionalnom pitanju. On je bio za očuvanje Jugoslavije, nasuprot Kominterni i komunistima Hrvatima i Slovencima. Zbog toga je izbačen iz Partije. Dugoročna posledica toga sukoba biće ta da će među Srbima moći da napreduju samo oni komunisti koji su bili kritični prema ‘velikosrpskom’ hegemonizmu“, kaže Marković.

Koliko god su leve ideje bile privlačne razočaranom seljaštvu i proletarijatu u nastajanju, radikalizam u redovima komunista je imao i efekat odbijanja, kada je reč o partiji. Što ne znači da „leve ideje“ nisu živele i van partijskih struktura.

„Od početka je boljševički fanatizam oterao neke umerenije ljude. Postojao je čitav široki spektar levičarskih uverenja mimo KPJ. Zanimljivo je da je četnički program u selu Ba pisao Živko Topalović, predsednik Socijalističke partije, koja doduše nije imala nikakvu političku težinu. Ispada da su oba pokreta, i ravnogorski i partizanski, ideološki bili vezani za levicu“, govori Predrag Marković.

Ima li komunizma kod nas u 21. veku?

Predrag Marković kaže da bismo, kada bismo rekli „kod nas“, izneverili jednu od osnovnih komunističkih ideja, a to je ona o bratstvu „prezrenih na svetu“.

„Postoje globalni problemi, kao što su klimatska katastrofa (kojoj eufemistički tepamo ‘klimatske promene’), nejednakost koja raste i između zemalja i unutar njih, gubljenje smisla rada u četvrtoj industrijskoj revoluciji. Da li njih može da reši liberalno načelo ‘u se, na se i poda se?’ Posle pada sovjetskog komunizma, mnogi su poverovali da je zavladalo večno carstvo liberalizma. U tom carstvu, otimanje za sebe je legitiman cilj, a iscrpljivanje svih mogućih resursa zarad trenutne koristi je ispravna strategija. Podsmevali su se utopističkoj prirodi komunizma, koji je sanjao o svetu u kome se sva dobra raspodeljuju prema potrebama, a ljudi daju zajednici koliko mogu. Isticali su grozan primer ukidanja novca i svojine u Kambodži Pol Pota.

Kako 21. vek odmiče, sve je jače uverenje da velike svetske nevolje može da reši samo neka vrsta globalne solidarnosti. Bogati moraju da dele sa siromasima, inače eto ih u milijardama na imućnom Severu. Svi moramo da preispitamo besomučnu potrošnju, koja ugrožava opstanak planete. Komunizam je možda nedostižni san. Nisu li takvi i veliki verski ideali? Da li bi bilo čovečanstvo koje ne bi imalo nikakve snove, kome bi se ceo duhovni horizont sveo na zadovoljenje dnevnih potreba, ‘od šupka do pupka’? Dok verujemo da su čovečanstvu potrebni snovi i ideali, jedan od tih ideala će biti i komunizam“, kaže Marković.

Dragan Simeunović navodi da ideja komunizma u nas sada nije rasprostranjena.

„Toliko su obrukali tu ideju da zadugo niko neće hteti da bude komunista, sem ako Kinezi ne počnu da obnavljaju tu ideju u svetskim razmerama jer oni jedini imaju volju, energiju i novac za tako nešto. Međutim, kao što znamo, Kinezi su kad je reč o njihovim međunarodnim aktivnostima skloni pre svega bavljenju ekonomijom, a ne i mešanju u politički život zemalja u koje investiraju ili sa kojima trguju“, navodi Simeunović.

Uostalom, zar uporedno čitanje ideologa komunističkih ideja i onih koji su te ideje sprovodili u praksi ne dovodi do zaključka da je komunizam dobar samo dok se čeka?