Te jeseni sam Amerikom špartao sa dvadesetak kolega iz čitavog sveta. Fan Ti iz Vijetnama, Gabrijel iz Gabona, Jemi iz Ugande, Katur Ratna iz Indonezije, Adeola iz Nigerije, Aslan iz Kirgistana, Zulfik sa Šri Lanke, Nazira iz Avganistana, Franc iz Venecuele i mojih troje najboljih ortaka — Rus, Nemac i Brazilka. Bili smo nas troje kao iz viceva, a tako smo i izgledali i tako pili, i pamte nas, siguran sam, još šankeri po Kentakiju.
Jedne od prvih večeri, elem, trebalo je da drugima predstavimo sebe i svoju zemlju. Nekoliko rečenica, ništa predugo, ko smo, šta smo, odakle smo i gde se, dammit, nalazi to odakle smo došli.
I zamislite, niko nije rekao, eto, ja sam iz Ugande, Indonezije, Kirgistana, Gabona, Palestine, i mogu vam reći da je ta moja zemlja ružnjikava. Ništa nema da se vidi, priroda je grdna, planine su nam prosečne, nebo nam je najobičnije plave boje, klima je užasna, braćo i sestre, voda skupa i preskupa, heroin loš i nikakav, a ljudi običan jedan ološ.
Na-ah, doslovno svako je svoju malu skasku o domovini počinjao ili završavao rečenicom „voleo bih da vam pokažem koliko je lepa moja zemlja“.
To je logično, hoću reći, možda i blago redundantno i naporno, da svako hvali svoga konja i njegovu ispašu, i neću kazati ništa novo ako vam otkrijem da je Srbija lepa, posebno u onim predelima gde nema naseobina, pošto onda nema ni plastičnih kesa, flaša i svakojakog đubreta, o nemalterisanim domovima da i ne govorimo.
Koliko je objektivno lepa, ako tako nešto uopšte postoji? Ne znam, a nije ni važno: lepa je sasvim dovoljno da se svidi i nekom od onih mojih kolega iz Amerike, mada nisam bio, pa ne mogu da tvrdim, da li je lepša od Kirgistana ili Venecuele.
O tome sam, o mirisima i predelima Srbije, a onda, ipak, nažalost, i o onome drugom, ružnijem, naravno ljudskom, sistemskom i sistematskom, razmišljao dok sam se prvi put posle deceniju i po s mora vraćao automobilom. (Bio sam, i tada i sada, voženo lice, pa sam imao vremena za kontemplacije i zapažanja.)
Da su nam putevi, i pored zaklinjanja resornog ministarstva, srednje žalosni, to je već opšte mesto. Čak i na onim delovima ganc novog auto-puta što vodi ka Crnoj Gori, asfalt nije ravan, pa se od četrdesetak prohodnih kilometara vožnja brzinom manjom od 80 preporuča na skoro polovini deonice, a tuneli su posebna priča (izuzev onog kroz koji je Onaj proterao kamionče, taj je perfektan). Ništa bolje nije ni dalje do Gostuna…
No bizarnije i teže od toga je zamešateljstvo sa saobraćajnim znakovima. Na nekoliko stotina kilometara od granice s Crnom Gorom do Beograda pojavljuje se toliko različitih tipova putokaza i obaveštenja da vas, ako već nemate mučninu od krivina, glava može dobrano zaboleti.
Svako selo, a kamoli opština ili grad, kao da ima svoj tip table: jedne su crno na žuto, druge belo na plavo, ima i plavo na žuto, ima i crno na belo, ima šta volite. Ima i da je napisano na nekoj tarabi, auto-lakom. Table za ograničenje brzine će takođe usred Zapadne Srbije biti kvadratne, bele na plavoj pozadini, dok će u ostalom delu zemlje biti okrugle, oivičene crvenim i sa crnim brojevima. („Ove prve ne moram da poštujem, to ne postoji“, prokomentarisao je moj dobri šofer, koji je za svoje nadljudske napore nagrađen pečenjem tu iskraj Čačka.)
U jednom trenutku, horizontalna signalizacija će takođe poprimiti žute nijanse, da bi se koji kilometar kasnije, bez ikakvog objašnjenja ili najave, ponovo pojavile isprekidane i pune bele linije. Kao da je Del Boj uvalio lokalnoj samoupravi višak one fluorescentne farbe, pa ko vele, ajd se ne baci…
Piše, onda, „domaća radinost“, i u Novoj Varoši i oko Užica i Ljiga, ali ne stoji nigde ni šta je ta domaća radinost niti kako je naći. Četrnaest kilometara, veli, daleko, i onda posle četrnaest kilometara neki znak za mlekaru koji može, ali i ne mora da vas asocira na ono što ste videli tamo nazad i verovatno već zaboravili. Na dva-tri mesta beše i nešto „Predeo izuzetnih odlika“, ali na tabli jedan sa jedan, ispisano fontom 12, što čak ni sa bednom prosečnom brzinom na drumovima ovdašnjim ne možete da vidite i shvatite. I jedino iole dobro označeno su manastiri, i jedino što se dobro vidi su krajputaši sa cvećem…
Srbija je lepa, rekao bih danas, dok preživam kontinentalnu depresiju, svojim američkim drugarima, samo što bi vam ostala tajna, taman kao što je i meni, sve ove godine, sve ove drumove; jer ako se kojim slučajem zateknete u toj lepoti, nećete moći da nađete ništa od onoga što nudi.
Tagovi
Milan Vlahović
Marko, izgleda da nisi vozač ili ti i taj tvoj vozač baš preterujete. Putevi kroz Beograd i Srbiju jesu u lošem stanju, ali je taj od BG-a do CG granice jedan od boljih. Treba da odete do Smedereva preko Grocke ili od Iriga do Sremskih Karlovaca pa da vidite šta je katastrofalan put. Neozbiljno je napisati da se na autoputu od Ljiga do Čačka preporučuje vožnja sporija od 80 km/h. Vozim često tom deonicom i svaki dan beogradskim ulicama i pozdravio bih da si ovakav tekst napisao njima jer ih je većina puna rupa, ulegnuća i loše urađenih šahtova. Inače, volim Nedeljnik i tvoje tekstove, ali ovak jednostavno nije na nivou na koji sam navikao.
Анонимни
...
Milos
Marko u potpunosti se slazem za stanje puta o kome si pricao. Malo mi je cudno što Milan brani taj put iako se vidi da poznaje puteve u Srbiji. Pretpostavljam da pomenutim putem nije skoro prosao, posto sam se ja nocas vratio iz Crne Gore i put je katastrofalan... daleko od "magistralnog" puta. Što se znakova tiče, preporučio bih tvom vozaču da kupi knjigu za polaganje vozačkog ispita kako bi naučio razliku u znakovima, ovlicima i bojama. Svaki znak koji si opisao ima drugačije značenje.
Snežana Savić
Marko, ima istine u navodima, ali bih kao i Milan rekla da onih 40-ak kilmetara na relaciji do Čačka ipak dozvoljavaju nešto veću brzinu od 80 km/h. No, nije problem, to je sitnica. Čini mi se da se konstantno zaboravlja to da, da li su okolo flaše i smeće, pa još i neomalterisane kuće nije do istih razloga. Smeće ostaje za svima ili nekima od nas i to nijedna vojska ne može očistiti, a da li je sistem kriv što se tako baca (nema kanti, razvijenog koncepta reciklaže , a ni sankcija, itd) ili je to do nas i opšteg nerada koji okolo vlada, a potom sveopšte kuknjave kako je tamo negde sređenije, lepše, čistije itd, valjda jer je to, dabome, sistemski uređeno, a ne kao ovde, ili tamo ipak sve skupa od prvog do približno poslednjeg žive neki drugi ljudi, ko će ga znati (?), koji ne bacaju, recikliraju, ako imaju flašicu ili papir stave sebi u džep ili zadrže u svojim kolima itd. Za početak, nama fale ljudi koji će raditi i neće se stideti da rade, ili neće po svaku cenu govoriti da se ne isplati raditi itd. Ne znam da li je uloga medija da iznoseći negativne utiske dekuražiraju ljude u stilu spasa nam nema... Znakovi pored puta (rečitiji i smisleniji) inače, nedostaju u mnogo razvijenijim zemljama, da ne kažem turističkim velesilama, ali to ne treba da bude za utehu niti je argumentacija koja pije vodu. Sumirano, slažem se donekle, ili u dobroj meri, ali mi stalno provejava to neko autodestruktivno poimanje ovog našeg srpskog prostora, ili pak življa, jer ovde lepotu urušava/ne otkriva neko ko taj prostor naseljava.