Od nekih naprednjaka čujem da je Vučić „dobro odradio ovo u NS“, da je uspeo za svoje pristalice i neobavešteni narod dovoljno da rekontekstualizuje protest – na huliganstvo i atak na srpsku zastavu, dok je svojim dolaskom u NS kao partijski vođa podigao moral partiji i homogenizovao njene kolebljive redove.
Odvratno je da se protesti građana u režimskim medijima nazivaju „prosvjed“, kako ih tobože najavljuju hrvatski mediji. Ali to je razrađena taktika vlasti. Interesantno je kako su Hrvati dobri kad mogu da pomognu relativizaciji, pa je Vučević iz Šangaja (u Kini, ne u Novom Sadu u kome se deo grada zove „Šangaj“) dodao da su „u hrvatskim medijima njihovi inženjeri rekli da ovakva tragedija može da se desi i u Hrvatskoj“, jer imaju mnoge objekte koji su građeni u isto vreme kao i Železnička stanica u Novom Sadu. Naglasio je i „antikinesku histeriju“. Kako on to kaže – jasnom „distinkcijom“ između huligana s jedne strane i građana s druge koji tugu, pa i bes za koji Vučević ima razumevanje pokazuju javno, premijer je probao da relativizuje „svetinu“ koja hoće nečije glave, kako je to poručio iz Kine misleći na hajku. Ali utisak je ostao kao političko breme.
Srbija je zemlja nadrealizma: s jedne strane bilbordi sa Draganom Mićanovićem koji glumi Zorana Đinđića u seriji „Sablja“ koja se emituje baš na RTS, i pokazuje patologiju Miloševićevog režima, odnosno da Peti oktobar nije bio nikakva „obojena revolucija“ nego odbrana izborne volje, a s druge strane moralna rehabilitacija Miloševićevog režima uz pristajanje na to nekih bitnih Đinđićevih saradnika. Ako je Milošević bio u to vreme avangarda i idejna preteča Putina, to je Šešelj za Trampa. Takav je narativ.
Aktuelno stanje Srbije u senci jezive tragedije, uklapa se u procese koje sociolozi zovu „razaranje društva“. Na tu temu veliki doprinos sociologiji su dali, na primer, Silvano Bolčić i Mladen Lazić baveći se karakterom srpske tranzicije. Pretvaranje institucija u „ispražnjene društvene forme“ (S. Bolčić) bitno je obeležje razorenog društva. Otuda jača vaninstitucionalnost i voluntarizam. Razoreno društvo postaje stvarnost svakodnevnog života. Karel Turza je istakao pojam „sociocida“, kao posledicu procesa haotizacije, odnosno razrade klasične teze o pojmu društvene anomije koji je postavio Emil Dirkem. Tako je lakše razumeti stanja nezadovoljnog dela društva od frustracije do depresije, ali i histeričnost vlasti.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 14. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
