„Srbija kad uđe u EU gubi pomoć iz procesa prodruživanja? A Bugarska je u prethodnoj deceniji dobila od EU preko 20 milijardi evra više od nas…“

Srbiji ne ide naruku kratkovidost aktuelnih političkih lidera unutar EU koji proširenje EU na države Zapadnog Balkana vide više kao novi problem nego kao rešenje. Ali sami smo za to krivi. Beograd je postao šampion u sportu zvanom „nikad ne propusti priliku da propustiš priliku“. Ispred nosa su nam dvadeset godina prolazili vozovi za EU i sada moramo peške, što ne znači da treba da se vučemo kao puževi, mogli bismo da počnemo i malo da trčimo: dobro je za zdravlje.

Stiven Mejer kaže da će Srbija, kad uđe u članstvo EU, izgubiti pomoć koju dobija u procesu pridruživanja. To je tačno, ali tzv. kohezivni fondovi Unije su daleko izdašniji za države članice EU, pogotovo one siromašne, u koje bi spadala Srbija, od mrvica koje se dobijaju u fazi pridruživanja. Srbija bi na jednoj strani izgubila pretpristupnu pomoć od EU, ali bi na drugoj iz kohezivnih i drugih fondova namenjenih za razvoj i pomoć slabije razvijenim članicama EU dobijala svake godine višestruko veću sumu novca.

Mađarska je, primera radi, svake godine između četiri i pet milijardi evra u plusu kada se uzme u obzir odnos novca koji uplati u zajedničku kasu i onoga što dobije od EU. Rumunija i Grčka su u plusu više od pet milijardi svake godine, a najmanje sposobna Bugarska je „dobra“ između dve i dve i po milijarde evra godišnje. Da ne govorimo o Poljskoj koja između onoga što da EU i što joj se vrati kroz fondove i investicije bude u plusu oko 10 milijardi evra. Srbija iz pretpristupnih fondova EU dobija oko 200 miliona evra, odnosno 11 ili čak 12 puta manju svotu novca od Bugarske. I tako već 11 godina. Kada pomnožite broj godina i iznos pomoći, računica je jasna: Sofija je u prethodnoj deceniji dobila od EU preko 20 milijardi evra više od Beograda.

Od 28 država članica EU čak 17 je u plusu između svote novca koju uplaćuje u zajedničku kasu i količine evra koja im se vraća kroz različite fondove i investicije. Najveći neto finansijeri zajedničke kase EU su Nemačka (oko 13 milijardi evra), Velika Britanija (oko 10 milijardi evra), Francuska (oko četiri i po milijarde), Holandija (oko tri milijarde), Švedska i Italija (oko dve milijarde evra).

Ali članstvo u EU nije samo jednostavan obračun između novca koji se uplaćuje i koji se podiže. Računica je mnogo kompleksnija. Zahvaljujući ukidanju carina unutar prostora EU, uklanjanju barijera za protok ljudi, robe i usluga, uvođenjem zajedničke monete, sprovođenjem zajedničkih kontrola i projekata u raznoraznim sektorima koji donose benefite svima, kao i brojnim drugim pogodnostima i olakšanjima koje nosi članstvo u EU, najveći „profiteri“ od članstva u EU su zemlje koje ulažu u nju najviše novca. Tako je nemački Institut za ekonomska istraživanja (IFO), posle detaljnog proučavanja podataka, došao do zaključka da Nemačka daje najviše novca za EU ali i najviše profitira: 118 milijardi evra Berlin direktno ili indirektno zaradi zahvaljujući jedinstvenom tržištu i EU generalno. Iza Nemačke je Francuska sa 62 milijarde, zatim Velika Britanija sa 55, Holandija sa 45 milijardi, a Italija zatvara prvih pet mesta sa 40 milijardi evra benefita…

Celu analizu Željka Pantelića čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 3. oktobra

Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici