Srbija može da postane novi dom za ljude koji beže od ratova i progona

Ponekad, valjda jer tenzije u srpskom društvu nikako ne jenjavaju, zaboravimo i koliko umemo da budemo solidarni i humani. Lepo je čuti, i umirujuće, čak i ako to nije dovoljno za svu nevolju i tugu, lepo je čuti kada neko pohvali Srbiju i naše ljude zbog uloge u pomaganju izbeglicama.

Sufijan Ađali, predstavnik Visokog komesara UN za izbeglice u Srbiji, sa višedecenijskim iskustvom u UNHCR-u i humanitarnim organizacijama, u intervjuu za Nedeljnik povodom Svetskog dana izbeglica (20. jun), učiniće to na nekoliko mesta; ipak, neće propustiti ni priliku da iznese podatke koji su poražavajući – ne za Srbiju, već za čovečanstvo.

O izbeglicama, njihovoj borbi i njihovim uspesima, njihovoj integraciji i preprekama koje stoje na tom putu, Ađali je govorio za Nedeljnik.

Koliko prinudno raseljenih ljudi je registrovano prošle godine, i u kojoj meri je na taj trend uticao rat u Ukrajini?

Godišnji statistički izveštaj Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) „Globalni trendovi“, koji pokriva 2022. godinu, pokazao je nastavak višedecenijskog zabrinjavajućeg trenda ubrzanog rasta broja prisilno raseljenih ljudi u svetu.

Tokom prošle godine, ovaj broj je dosegao novi rekord. Na samom kraju 2022. godine procenjuje se da je bilo 108,4 miliona prisilno raseljenih ljudi što predstavlja dosad najveći pojedinačni porast u toku jedne godine. Glavni pokretač takve situacije bio je rat u Ukrajini.

Sem toga, prošle godine smo zabeležili porast od 18 odsto u ukupnom broju interno raseljenih ljudi koji je dosegao broj od 62,4 miliona ili 58 odsto od ukupnog broja svih prinudno raseljenih. Konflikti u Demokratskoj Republici Kongo, Etiopiji, Mjanmaru i Ukrajini su, svaki pojedinačno, prouzrokovali interno raseljavanje po više od milion ljudi.

Da stvari budu još gore, tokom prvih meseci ove godine broj onih koji beže iz svojih domova usled straha od ratova i progona nastavio je da raste i UNHCR procenjuje da je do kraja maja ovaj broj prešao 110 miliona, najvećim delom zbog situacije u Sudanu.

Koliko ljudi iz Ukrajine je ušlo u Srbiju od izbijanja konflikta?

Prema podacima relevantnih institucija više od 4.000 izbeglica iz Ukrajine je smešteno u Srbiji. Želeo bih, takođe, da naglasim da je od početka rata u Ukrajini Srbija pokazala veliku solidarnost prema onima što su bili prinuđeni da pobegnu, obezbeđujući im pristup teritoriji i privremenu zaštitu.

Da li vam se čini da je odgovor međunarodne zajednice na ukrajinsku krizu, u poređenju sa Sudanom ili nekom drugom neevropskom zemljom, na primer, pokazao dvostruke standarde u načinu na koji su tretirane evropske i izbeglice iz drugih zemalja?

UNHCR oduvek zagovara pristup azilu za sve izbeglice i naš stav u tom smislu je jasan, i mi smo ga više puta saopštili i javno i u komunikaciji sa predstavnicima vlasti. Poštovanje ljudskih prava nije izbor, to je pravna i moralna obaveza.

Zemlje u okruženju onih u kojima se odigravaju konflikti primaju najveći broj izbeglica. To je normalno.

Zemlje u okruženju Sudana su prihvatile one koji su pobegli od krize koja se tamo dešava ove godine. Zemlje u okruženju Sirije, uključujući Tursku, pružaju utočište sirijskim izbeglicama duže od decenije, Kenija i druge zemlje u Africi nastavljaju da pružaju zaštitu Somalijcima, Bangladeš je prihvatio stotine hiljada Rohindža. I tako dalje. Dakle, bilo je važno što su evropske zemlje bile spremne da prihvate izbeglice iz Ukrajine.

Sem toga, uvek moramo da zahteve za azil obrađujemo u odnosu na činjenice, a ne u odnosu na to odakle dolaze ili potiču tražioci azila.

Još od Evropske izbegličke krize 2015. godine, većina ljudi koji dolaze ovde doživljava Srbiju kao tranzitno područje. Šta se dešava sa ljudima koji žele da ostanu? Koje mere su propisane da bi se olakšala njihova integracija?

Najpre, osoba koja bi želela da zatraži azil u Srbiji, treba da iskaže nameru kod relevantnih državnih institucija i podnese zahtev za azil. Kada državne institucije procene da je toj osobi potrebna međunarodnu zaštita, ta osoba dobija pravo i obaveze koje su definisane u Zakonu o azilu i privremenoj zaštiti.

Ovaj zakon propisuje pristup tržištu rada devet meseci nakon podnošenja zahteva za azil, pristup zdravstvenoj zaštiti… Pravni okvir se trenutno dopunjuje i UNHCR se nada daljim pozitivnim unapređenjima koja će dodatno pospešiti pristup pravima i azilnoj proceduri.

Jednom kada je azilna procedura pozitivno okončana za određenu osobu, onda bi ona trebalo da napusti azilni centar i pronađe privatni smeštaj. U toj fazi ima pravo na podršku u integraciji koju obezbeđuje Vlada Srbije, a UNHCR podržava predstavnike vlasti u ovom važnom zadatku.

Kao što ste tačno primetili, za većinu ljudi koji dolaze, Srbija je i dalje tranzitna zemlja, ali mi smo sigurni da Srbija može da ponudi bezbednost i sigurnost i postane novi dom za ljude koji beže od ratova i progona.

Konačno, izbeglice sa sobom uvek nose talente, veštine i znanja koji mogu da predstavljaju značajan doprinos i podsticaj za ekonomije država u koje dolaze. Takve primere imamo u Srbiji, takođe, a ne smemo zaboraviti veliki doprinos u pružanju utočišta izbeglicama koji je Srbija dosad pokazala.

Možete li da navedete neke primere izbeglica koje su se uspešno integrisale u srpsko društvo?

Mnogo je inspirativnih primera ljudi koji su već prošli mnogo toga da bi konačno našli utočište u Srbiji. Spomenuo bih, na primer, jednog Avganistanca, poliglotu, koji je uz pet jezika koje govori uspeo da nauči i srpski. On danas živi u Zemunu sa svojom porodicom i za život zarađuje kao vlasnik privatne agencije za prevođenje.

Spomenuo bih i ukrajinsku doktorku u Vranju koja radi u ambulanti u okviru lokalnog centra za azil, ali i u tamošnjoj bolnici.

Ona ima retku specijalizaciju pedijatra imunologa koju ovaj grad nije imao ranije, zbog čega je dobila podršku lokalne zajednice da se integriše, a njena diploma je nostrifikovana od relevantnih državnih institucija.

Tu su svakako i mlade izbeglice i tražioci azila koji veoma lako sklapaju nova prijateljstva i uklapaju se u novu sredinu. Neki od njih su student na fakultetima, neki rade, ali svi su veoma zadovoljni jer su konačno pronašli bezbednost.

UNHCR je veoma angažovan u aktivnostima sa lokalnim mladima, objašnjavajući im važnost prihvatanja onih koji su izbegli. Koje efekte su takve aktivnosti dosad proizvele?

Današnji mladi su lideri budućnosti. Kada smo započeli inicijative sa lokalnom omladinom, poput projekta o integraciji izbeglica „U njihovim patikama“ koji sprovodimo sa srednjim školama širom Srbije, bilo je jasno da su veoma otvoreni kada im se predstave činjenice i pouzdani podaci.

Kao rezultat naših aktivnosti sa mladim ljudima UNHCR je video veliku solidarnost prema izbeglicama koje su pronašle utočište u Srbiji. Neki od lokalnih devojaka i mladića su otišli čak korak dalje i sami preuzeli inicijativu i u svojim lokalnim zajednicama organizovali inkluzivne aktivnosti za tražioce azila i izbeglice.

Šta je dosad urađeno da se ubrza integracija izbeglica u srpsko društvo? Šta su najteže prepreke?

UNHCR vidi mnogo dobrih primera solidarnosti na lokalu sa prinudno raseljenim ljudima. Takođe vidimo da postoji mnogo potencijala u različitim sferama društva koji treba aktivirati, kao što je na primer privatni sektor ili rad sa lokalnim zajednicama.

Najpre, državne institucije su napravile postepen i temeljan napredak u zakonodavnom kontekstu. UNHCR ove godine obeležava 47 godina od otvaranja kancelarije u Beogradu i ostajemo posvećeni pružanju podrške institucijama i civilnom društvu, u sferama unapređivanja sistema azila, proširenju mogućnosti za zaposlenje, kao i stvaranju drugih prilika i šansi za inkluziju ljudi koji su dobili međunarodnu zaštitu u Srbiji. Takođe, za uspešnu integraciju jedan od ključnih preduslova je učenje srpskog jezika.

Ipak, još stvari je potrebno uraditi i UNHCR sarađuje sa državnim institucijama da zajedničkim snagama prevaziđemo izazove.