Protekloh nedelja na društvenim mrežama, sporadičnim TV stanicama, od utorka 17. januara i na RTS, videli ste najavu koncerta Dečje filharmonije pod nazivom “Srce čuje radost”. Koncert se održao u dvorani MTS u petak 2. februara 2024. godine.
Neko će se obradovati, neko neće obratiti pažnju, poneko će se prisetiti da od 2007. godine postoji ovaj čudesni orkestar dece uzrasta od 5-20 godina, da je puno puta video snimke na raznim televizijskim kanalima, da su ih na tim snimcima obasjavala lica nasmejane dece koja oduševljeno muziciraju, da prepuni Sava Centar skandira uz zanosne taktove najvećih dela klasične muzike, da su se najbolji dečji horovi pridruživali novogodišnjim koncertima koji su ostavili dubok trag u srcima svih onih koji su njima prisustvovali.
Šta se sve zbivalo svih ovih godina sa Dečjom filharmonijom? Postoje li sponzori koji brinu o mladim umetnicima? Da li se možda oni otimaju oko toga ko će biti glavni sponzor? Pa, krenimo redom.
Fondacija “Deca deci” osnovana je 2007. godine. Sam početak je izgledao savršeno, uključile su se institucije, osnivači su posedovali ljudske, materijalne i poslovne resurse koji su omogućavali prisustvo sponzora. LPT je jedina organizacija koja je sve vreme uz Dečiju filharmoniju. Obezbedjena je izvanredna prisutnost u javnosti, kupljen je i izvestan broj instrumenata, nagoveštavala se izvanredna budućnost projekta koji bi otvorio novu perpektivu deci koja žele da se bave umetnošću, da razvijaju plemenitost i ljubav u odnosima sa svetom oko sebe.
Oko projekta se okupilo puno sponzora, činilo se da je perspektiva ružičasta, razne zvezde i zvezdice su želele da se pojave na tradicionalno rasprodatim koncertima u Sava Centru.
Zaboravilo se samo na jednu činjenicu – na već započeto rastakanje društva, na nametanje tabloidnog smeća u javnosti, od TV stanica i interneta do novina na kioscima. Preuzimanje sasvim druge vrste “poslovanja”, od zvaničnih institucija do svake privatne firme u zemlji menjalo je i prioritete u okviru javnih dogadjaja. Nakon velikog vrhunca aktivnosti Dečje filharmonije i koncerta na Tašmajdanu pred 10.000 ljudi, usledila je borba raznoraznih menadžmenta koji su otkrili da je to sasvim lepa prilika da promovišu na istom mestu i mnoge dogadjaje “za mase”, koji su se neštedimice oglašavali u medijskom sunovratu koji je svakodnevno potvrdjivao da uvek može da nas odvuče dublje, ka samom dnu civilizacijske lestvice.
Kada bolje pogledamo, mnoge firme su povukle svoje poslovanje iz Srbije, tiho, daleko od očiju javnosti. Oni veliki su preusmereni od strene države na sponzorisanje fudbala i košarke, kao najvažnijih projekata našeg društva danas, kultura je definitivno gurnuta na margine, bez ikakve nade da će se bilo šta promeniti. Tako, nakon 14 godina, moramo shvatiti da se nikakva zgrada Filharmonije neće ni graditi, da ministar finansija iskreno misli da bi to bilo “za pet koncerata godišnje”, jer niko “sa vrha” zapravo nikada nije ni bio na nekom umetničkom dogadjaju!
Glavni sponzori su postale kladionice, a one nemaju nikakve interese da prljaju ruke kulturom. Podmiriti državu, ući u interesne sfere sistema zapravo predstavlja i osnovni princip sponzorstava. Država odugovlači sa primenom evropskih pravila o delimičnom oslobadjanju od poreza velikih firmi koje bi sponzorisale institucije kulture.
Tako smo i stigli do 2024. godine, kada Dečja filharmonija ostaje bez i jednog jedinog sponzora za svoj Novogodišnji koncert, sada u MTS dvorani. Kao da ta čarobna dečica više nikome nisu važna, kao da se njihov trud, posvećenje i rad ne tiču više nikoga!
Na toj tački počinje čudo: Bez obzira na okolnosti sve više dece dolazi da svira. Njima je potrebno da prime, upiju još više znanja, razmene najlepše misli, emocije, energije i da zajedno sa drugarima podele scenu. Ove godine će ih je bilo osamdeset dvoje!
Uključuje se MTS dvorana, koja daje prostor i za probe, rad, preuzima svoj deo rizika celog projekta. Plaća se oglašavanje na bilbordima po gradu, pojavljuju se reklame na različitim elektronskim platformama i – jedan dan pre koncerta dvorana je rasprodata. Po ko zna koji put shvatamo da 1300 ljudi želi po svaku cenu da čuje našu decu od 5-20 godina kako na sceni izgaraju i predaju nam na dar svoju umetnost!
Oko mene je tim ljudi koji je svake godine sve veći – Vera Ilić i Tamara Marinković brinu o štrihovima gudača, Jovana Stojanović bdi nad duvačkom sekcijom, Nevena Djordjević donosi od svoje kuće instrumente za male udarače, Aleksandar Petraš pravi notnu arhivu koju šalje svima, Dragana Radošević i Ana Smiljanić su uz nas sve vreme, kao divne make koje su uz svoju dečicu i omogućavaju nam rad, a nekoliko koncertmajstora naših orkestara i profesora sa fakulteta dolaze na probe da pomognu mladim ljudima svojim savetima, da im pruže podršku i svoje znanje. Razvija se ogromna interaktivnost svih onih koji su uronili u dečiji svet mašte. Probe traju po 4 i više sati, sa jednom pauzom, niko nije umoran, ipak se pojavio jedan sponzor koji šalje vodu i sokove i zapravo shvatamo da ništa drugo u tom našem svetu nije važno! Izmeštamo se u svoj raj, daleko od “razuzdane gomile” oko nas!
Imam ogromnu sreću, čast i privilegiju da već osam godina stojim na dirigentskom pultu Dečje filharmonije. Taj period ne bih menjao ni za šta na svetu. Kada vidite te dečje oči, kada pritrče da vas zagrle, kada potraže savet o nekoj važnoj stvari, o svom instrumentu, kada vas pitaju kako nešto da urade bolje, to su sitnice koje život znače.
Nakon proba dolazim potpuno iscrpljen do kuće, onda me moji ukućani čuvaju, paze i bdiju nada mnom do sledeće probe..kada treba sakupiti novu energiju, bez ostatka i podariti je znatiželjnim okicama koje vas posmatraju i izoštrenim ušima koje žele da čuju nešto novo.
Koncert će ponovo snimiti RTS, emitovaće ga često, kao i prethodne, kada će svi moći da čuju i vide domete naše drage, mile i voljene dece.
Pre i posle svega ostaće samo ljubav. Ta ljubav će natkriliti sav osećaj teskobe, svo beznadje bavljenja kulturom u Srbiji danas i pre svega, osvetliće nam jarko put kojim trebamo da idemo!
Tagovi
