Srđan Valjarević, pisac i kolumnista Nedeljnika, godinama je imao naviku da nekoliko puta nedeljno pešači do Zemuna. To je u jednom pravcu od njegovog stana oko 10 kilometara. Nekada, ako bi imao vremena i ne mnogo obaveza, vraćao se peške. Te šetnje su bile njegova rutina. Imao je pozamašnu pešačku kilometražu i bio u formi. Šetao je zbog zdravlja.
Sada je dve godine kako nije pešačio. Razlog je jedan – postkovid.
Kad ponekad ode do Kalemegdana, odakle se vidi Gardoš, njemu se čini daleko kao Kalifornija. On je jedan od mnogih koji nisu završili sa koronom posle nekoliko nedelja ili meseci jer su se kod njega uticaj i posledice virusa kovid-19 protegle na godine sprečavajući ga da „normalno“ funkcioniše, obavlja svakodnevne obaveze i radi. Često ga ostavljajući bez trunčice snage da je morao na ulici da sedne, pridrži se za stub ili uđe u taksi da ga vozi kući jer nije mogao da nastavi dalje. Za te dve godine bilo je mnogo dana kada nije bio funkcionalan.
Produženi kovid je kao neki virus posle virusa, fenomen za koji ne postoji opšteprihvaćena definicija, kao sindrom povezan sa 200 različitih simptoma. O njemu se ne zna dovoljno, čak ni koliko njih ima ovaj problem, iako pogađa ljude širom sveta. Postkovid, produženi kovid, dugi kovid (long covid), neki su od naziva za ovo stanje koje nastaje posle preležanog koronavirusa, može da traje mesecima, pa čak i godinama, a nalazi o riziku nastanka se kreću u širokom rasponu od pet do 50 odsto. Simptomi mogu da se vrate nekoliko meseci po prestanku. Prema istraživanjima u zapadnoj Evropi i SAD, 20-30 odsto ili čak i više od trećine osoba sa pozitivnim testom trpi posledice, nekada i 12 meseci posle obolevanja. Srđan Valjarević je o svoje dve godine života sa postkovidom govorio za Nedeljnik iz ličnog iskustva.
„Sada su dve godine kako sam imao koronu. Bio je novembar, bio je pik pandemije. Sve vreme sam bio u kontaktu sa doktorkom iz Gradske bolnice, bio sam kod kuće, nije bilo dramatično. Temperature su prvih dana bile više, ali ne dramatično visoke u smislu neke panike. Bilo je uglavnom zbunjujuće i puno jače od ovih nekih gripova koji su poznati od pre. Bol u grudima i gušenje, ali više kao gubitak daha. Tako da sam ja proveo dve nedelje u stanu. Dve-tri nedelje sam se vraćao u neku normalu. Imao sam kondiciju od hodanja koje inače primenjujem već godinama iz zdravstvenih razloga i tu najbolje mogu da procenim da li sam okej ili nisam. Pre korone sam išao do Zemuna i to meni nije bio nikakav problem. A onda nisam mogao ni ulicu da pređem.“
Ali polako se vraćao i u jednom trenutku mu je bilo dobro, da bi se, odjednom, vratilo. Onda mu je prijatelj, neuropsihijatar koji je imao iskustva sa postkovidom, rekao da „tu nešto nije u redu“ i savetovao da ode kod kardiologa. Tada su mu dijagnostikovali perikarditis. Seća se, kaže, dobro da kardiolog pre pregleda nije zauzeo nikakav stav prema vezi postkovida i perikarditisa, ali kako su ga snimili, rekao mu je „da se na ekranu jasno vidi da ga je virus pukao u srce“. Ovo stanje je potrajalo, pio je blokator za srce, ali je najvažnija stvar, prema mišljenju lekara, bila ishrana.
„Poslušao sam savet lekara i vrlo brzo sam se vratio u normalu. Potpuno sam izbacio belo brašno, hleb, testenine, šećer i jaku, masnu hranu. Bilo mi je bolje, ne kao pre korone, ali sam mogao da funkcionišem. Da bi u jednom trenutku, za manje od godinu dana od korone, opet postalo loše, pojavili su se i drugi problemi pa sam se u jednom trenutku čak srušio“, priča Srđan Valjarević.
I tada mu je otkriven problem sa pritiskom, iako je u razgovoru sa lekarima konstatovano da nikada ranije nije imao srčanih problema a ni faktore rizika, kao što su nasledni i gojaznost. Dijagnostikovane su mu aritmija i neurosis skordis (nervoza srca), koje nije imao pre.
„Kada sam se srušio, to su nazvali hipertenzični pad. Ti i ne znaš da ti je skočio pritisak. S obzirom na to da nemam iskustva sa tim, za mene je to sve bilo novo. I onda sam počeo da lečim pritisak, ali nijedna terapija mi nije odgovarala i vrteli smo se ukrug iako nemam sumnje u lekare.“
U međuvremenu su mu se vratili neurološki problemi koje je imao pre 18 godina i koji mu nisu nepoznati. Ponovo mu se pojavila polineuropatija – problemi sa nogama i vrtoglavice zbog čega je, između ostalog, mnogo šetao i što mu je pomagalo svih godina pre korone, pa je makar znao kako će sa tim.
A onda su mu se pojavili neki novi bolovi u grudima i leđima, što je kardiolog objasnio kao hipertenzične bolove. Sve su isprobali da bi na kraju išao na test opterećenja koji je bio odličan, kao i svi laboratorijski nalazi, što je bilo zbunjujuće za doktora. Povremeno bi mu bivalo bolje ali se opet vraćalo.
Prethodne dve godine su bile baš grozne za Srđana Valjarevića. Često nije mogao da nastavi dalje, a kamoli da radi. „Idem ulicom i ne mogu dalje, uhvatim se za stub da se pridržim. Ne znam koliko puta mi se desilo da uzmem taksi od Terazija do Cvijićeve jer ne mogu da hodam. Dođem kući, sručim se u krevet i ceo dan ležim bez snage“, priča Valjarević. „Ali i to je prošlo. Sada je tačno dve godine od korone i mislim da je konačno kraj.“
Iako nema obavezu kao većina ljudi, da svakodnevno odlazi ujutru na posao, kaže da je „sto posto siguran da je postkovid ogroman problem“. Uticao je na njegov rad i pisanje iako nije od onih što moraju svakog jutra da ustanu da bi krenuli na posao i radili osam sati. Kod ljudi koji imaju postkovid, to je praktično nemoguće.
„Ukoliko treba da predam tekst u subotu, kako sam navikao, ja već moram u četvrtak, petak da se odmaram da bih imao snage da ga uradim. Ako provedem za kompjuterom i pišem dva-tri sata, posle toga sam u krevetu iscrpljen – totalno. Imao sam i probleme sa koncentracijom, sa čitanjem i pisanjem gde nisam mogao da zadržim koncentraciju duže od dva sata. Više nemam taj problem ali sam ga imao duže od godinu dana. Za nekoga ko treba da ide na posao i radi – to je nemoguće. Mogu da zamislim kakve probleme su ljudi imali. Uopšte nemaš uvod u neko stanje koje će te sačekati sutra. Možeš da se probudiš u dobrom stanju, iako to stanje ne traje dugo, a možeš da se probudiš potpuno iscrpljen, ‘mrtav’.“
U svetu postoje specijalizovani centri za tretiranje produženog kovida. U Srbiji ima nekoliko postkovid centara, jedna od prvih ambulanti u Srbiji je u okviru Specijalne bolnice „Sokobanja“, ima je i Univerzitetski klinički centar Srbije.
Neophodnost kovid centara je još jedan problem na koji je još pre godinu dana ukazao dr Dragan Delić, infektolog-hepatolog, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i bivši direktor Klinike za infektivne i tropske bolesti, u razgovoru za Nedeljnik. Ono što bi trebalo raditi, prema njegovom mišljenju, jeste stvaranje timova u sekundarnim i tercijarnim nivoima zdravstvene zaštite za postkovid sindrom – to je problem koji dobija na sve većem značaju i brojne su manifestacije – kardiovaskularni i mentalni poremećaji (nesanica, poremećaj kognitivnih funkcija, pažnje, koncentracije…), endokrini poremećaji, sindrom hroničnog umora, tromboze, plućni problemi…
„Krajnje je vreme da se oforme timovi stručnjaka koji bi se bavili postkovid sindromom, da ljudi znaju gde mogu da idu i dobiju kompletno razgovor, preglede i terapiju. To nam nedostaje da postkovid sindrom sagledamo sa svih strana“, rekao je tada profesor Delić.
Dugi kovid je i dalje neuhvatljiv za naučnike. Nekako je kao „ispod radara“ jer nije reč o ljudima koji su hospitalizovani ili umiru, već je njihova funkcija znatno narušena i, iz očiglednih razloga, to ne privlači toliko pažnje kao stopa smrtnosti.
Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je između 10% i 20% preživelih od COVID-19 ostalo sa srednjoročnim i dugoročnim simptomima, uključujući nedostatak daha, umor i kognitivnu disfunkciju. Nije jednostavno da se otkrije ko ima ovo stanje: ne postoji test za dugi kovid, u stvari, naučnici još uvek ne znaju šta ga tačno uzrokuje.
Dugi kovid je termin koji opisuje niz simptoma koje ljudi doživljavaju nedeljama ili mesecima nakon što se oporave od COVID-19, obično kada više nisu zarazni. Neki ljudi su prijavili da su doživeli nekoliko njih, drugi navode samo jedan ili dva.
I studije imaju drugačije rezultate, u zavisnosti od toga kako se podaci prikupljaju i šta se meri. Na primer, odvojena studija od skoro 3.800 ljudi koji verovatno imaju dugi kovid otkrila je da je verovatnoća da će imati bar jedan simptom posle 35 nedelja veća od 90%. Ali svi oni ukazuju u istom pravcu: nešto u vezi sa COVID-19 uzrokuje da značajan deo ljudi doživi simptome dugo nakon početne bolesti, čak i ako je početna bolest bila blaga – i niko nije potpuno bezbedan.
Ljudi koji su bili hospitalizovani sa COVID-19 verovatno su u većem riziku od razvoja dugih simptoma u poređenju sa onima koji nisu, prema metaanalizi desetina studija. Ali čak i ljudi koji su imali blagi oblik korone imaju prilično dobre šanse da dožive simptome dugog kovida.
„Nijedan lekar kod nas ne može da ti kaže ‘ovo ti je od korone’ ili ‘ti si trenutno u postkovidu’ i meni je to potpuno razumljivo ako ne radi u postkovid centru i to nije njegov posao već radi na svom radnom mestu i tretira te kao nekog ko, recimo, ima kardioloških problema. Da li je uzrok korona ili nešto drugo, možemo mi ovako da pričamo i sa tom informacijom da je korona ne može ništa. Ne znam kako se to rešava u postkovid centrima. Ali sam se šetao od lekara do lekara – hajde sad idi tamo, pa idi ovamo od kardiologa do neurologa… Zaista sam imao sjajan odnos i saradnju sa lekarima. I plašim se da se i lekari dovijaju u okviru ovoga što je moguće“, kaže Valjarević.
Lekari upozoravaju da je preuranjeno proglašenje pobede nad pandemijom zato što dugotrajan kovid predstavlja „podmuklu“ vanrednu situaciju u javnom zdravstvu za milione ljudi, kako ga je opisao dr Entoni Fauči, američki imunolog.
Od korone su ljudi umirali, a od postkovida nisu funkcionalni, kaže Valjarević, posle iskustva sa postkovidom. Za to vreme je, dodaje, „siguran da ne bi sigurno mogao da ide na posao“.
„Tih dana je bilo mnogo više u nekom periodu od godinu dana. Ne mogu da kažem da je sve vreme tokom dve godine bilo tako, ali bio je period šest meseci okej, pa šest meseci opet loše. Sigurno sam godinu dana bio radno nesposoban. Mislim da je ovo ozbiljan problem za puno ljudi. I pričam samo o odlasku na posao a ne o onome šta taj neko treba da uradi na poslu.“
Konačno je, nedavno, dobio terapiju koja mu je pomogla i rezultati su dobri. „I ja se sada osećam odlično. I doktorka je rekla da je ovo poslednje“, nada se Valjarević.
I pomislio je pre neki da krene do Zemuna, ali, kaže, „Još ne smem da se usudim“.
