Selindžer i ja imamo taj prećutni dogovor da čitam sve (četiri) njegove knjige jednom u par godina. Ne toliko zbog toga što mi je on omiljeni pisac, koliko zbog toga što mi je doživljaj svaki put drugačiji, a pošto je knjiga uvek ista, to znači ništa drugo nego da sam ja svaki put drugačija. I sad dok ponovo čitam „Freni i Zui“, shvatam jednu fascinantnu stvar, a to je da sam prvi put starija od dvadesetpetogodišnjeg Zuija dok u knjizi čita staro pismo svog najstarijeg živog. Kada sam kao dete žvakala te redove, on je bio 14 godina stariji od mene. Mislila sam o njemu kao o nekom odraslom čoveku ili makar odraslom dečaku. Nije mi bilo sasvim jasno otkud mu toliko godina i pitala sam se o čemu uopšte misle ljudi kad pređu dvadeset petu. To mi više nije misterija, sada se pitam – šta se to uopšte desi, da likovi u knjigama nikad ne ostare, kako im tako nešto samo pođe za rukom?
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 27. APRILA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NSTORE.RS
Tagovi
