Miloš Biković stoji na mostu držeći se krvavim rukama za glavu. Očajan i nemoćan. Iza njega svetle farovi automobila koji nije smeo da ukrade i svetla grada čije kombinacije nije smeo da naruši. Jer ponekad nije dovoljno znati sa brzinom. Koliko god da ste vešti ona vas u ključnom momentu može povući tamo gde želi, noseći vas poput vetra. Južnog…
Tako je izgledao uvod u tekst napisan nakon premijere ostvarenja Miloša Avramovića „Južni vetar“ i uvod u mnogo dužu priču o Marašu – sinu vojnog lica ražalovanog zbog alkohola, starijem bratu i uzoru, sa talentom Huana Manuela Fanđa i snovima da postane Flavio Brijatore, ali i ocu, bivšem robijašu koji želi novi život i vinovniku jednog novog rata.
Kada se jednom odlučio za trku petljama „nedozvoljenih šema“, odlučio je da krene putem na kom je svako skretanje pogrešno.
Glavni glumac je film „Južni vetar“ nazvao “Ranama“ novog vremena, a serija koja poslednjih nedelja okuplja ljude pred malim ekranima, predstavlja nastavak koji Rane nisu dobile (čika Kureta, ovaj Cara, nema ni u ovom nastavku, istina).
Prateći tok koji je odredio film u seriji nastavlja da se razvija priča o sukobima mafijaških klanova, kao i paralelne priče o funkcionisanju porodice, o ljubavi i lošim potezima iz dobrih namera.
Na kraju svake paralelne priče krije se sjajna uloga – Jovane Stojiljković kao Sofije, Miodraga Radonjića kao Maraševog najboljeg drugara, Miloša Timotijevića kao inspektora i svih onih Crnogoraca i Bugara koji su ulize Beograda umazali krvlju.
U tom svetu različitih sudbina i brutalnosti niko nema pravo na pogrešan potez jer svaka greška može stvoriti lavinu koja se uvek završava smrću.
Na početku lavine je pesma „Luda po tebe“, bugarska obrada hita Lepe Brene, a na kraju?
Na kraju, „Južni vetar“ nepogrešivo prikazuje prolaznost i zamenljivost svih malih karika u ozbiljnim „kombinacijama“. Na grobovima se podižu temelji novih poslova, a čak i „oni koji ne vole džigericu moraju sačuvati svoju“.
Tagovi
