Srpske žrtve 11. septembra: Dvadeset godina od napada koji su promenili život svakoga od nas

Utorak, 11. septembar. U 8.19 dve stjuardese na letu 11 Ameriken erlajnsa obaveštavaju kompaniju o otmici aviona. Ameriken erlajns prenosi informacije operativcima FBI-ja. Nepunih pola sata kasnije avion se zakucava u severni toranj Svetskog trgovinskog centra (STC) u Njujorku. Tadašnji predsednik Sjedinjenih Država Džordž Buš Mlađi boravio je na Floridi i upravo se spremao da poseti osnovnu školu i prisustvuje času drugog razreda. Članovi njegovog tima saznali su za incident, ali još uvek ništa nisu prijavili šefu države. Let 175 Junajted erlajnsa u 9.03 pogađa južnu kulu „bliznakinja“. Buš zajedno s đacima prati nastavu kada mu savetnik šapatom saopštava za događaje na Donjem Menhetnu. Blagi osmeh na njegovom licu u trenu je nestao. Trudio se da deluje trezveno i ne prenagljuje u reakciji pred učenicima. Međutim, pogled je bio uznemiren i beznadežan. U toku je teroristički napad na SAD i – njihovo srce – Njujork.

Njujork tajms je 2002. priredio kratke portrete svih identifikovanih žrtava terorističkog napada, a među njima i crtice iz života Vladimira Tomaševića i Bojana Kostića

Centar udara na severnom tornju je između 94. i 98. sprata, dok je na južnoj kuli nešto širi – između 78. i 84. sprata. Tadašnji gradonačelnik Rudi Đulijani žuri kod zapovednika vatrogasne službe. Pita ga šta da saopšti zarobljenima u zgradama, a ovaj mu odgovara da apeluje na sve da što pre priđu stepeništu. U poverenju dodaje: „Mislim da ćemo spasti većinu ljudi na spratovima nižim od mesta izbijanja požara. Svi iznad nemaju nikakve šanse.“ U odlasku poručuje Đulijaniju: „Kaži im da ne paniče. Momci su na putu.“

Neboderi postavljeni u podnožju ostrva Menhetn, svaki sa po 110 spratova i visinom od 417 i 415 metara, urušeni su za nešto više od sat i po vremena. Ugledni magazin Tajm je prvi broj nakon napada na STC otvorio rečenicom: „Ako želite da ponizite carstvo, ima smisla da osakatite njegove najveće katedrale, simbole novca i moći.“

Poginulo je 2.996 nedužnih i uspešnih ljudi koji su tog jutra jurili svoje snove. Među njima i dvojica srpskih državljana. Njujork tajms je 2002. priredio kratke portrete svih identifikovanih žrtava terorističkog napada, a među njima i crtice iz života Vladimira Tomaševića i Bojana Kostića.

Vladimir je imao 36 godina i živeo je sa suprugom Tanjom u Torontu. Diplomac ETF-a u Beogradu. Bio je potpredsednik regionalne IT-kompanije, a kobnog 11. septembra učestvovao je na seminaru o informacionim tehnologijama. Kada su teroristi Al Kaide izvršili napad, Vladimir je bio u prostoriji koja se zvala „Prozori sveta“ na poslednjem spratu jedne od kula i jednom od onih „izgubljenih“ u računici vatrogasnih službi. Voleo je da igra tenis i golf. U tenisu je bio veštiji od Tanje, dok su partije golfa bile prilično ujednačene.

Gradske vlasti Njujorka, u nemogućnosti da pronađu posmrtne ostatke svih nastradalih, porodicama žrtava ponudile su urne pepela sa zgarišta razorenih nebodera. Vladimirovi roditelji su urnu pohranili na Topčiderskom groblju u Beogradu.

Bo, kako su ga prozvali u Americi, voleo je da rano dođe u svoju kancelariju. Već pre šest sati ujutru, ukoliko je moguće. Tako je bilo i 11. septembra. Njegovo telo nikada nije pronađeno

Bojan je u trenutku napada navršio 33 godine. Odrastao je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Kao omladinac KK Partizan, sredinom osamdesetih, dobio je sportsku stipendiju Univerziteta Ajova.

Tokom prvog semestra otišao je na studentsku ekskurziju u Njujork, izašao iz autobusa kod platoa Grand armi plaza u Bruklinu i tada odlučio da će živeti u Njujorku.

„Voleo je energiju i uzbuđenje koje je nudio taj grad“, pričala je njegova supruga Suzan Ferm.

Ubrzo je napustio univerzitet i radio kao moler u Konektikatu. Kasnije je, ipak, završio drugi koledž. Bojan je potom postao broker u kompaniji „Kantor Ficdžerald“, koja je imala svoje kancelarije na 104. spratu STC-a.

Početkom septembra 2001. svakog dana je prebirao po pošti, željno iščekujući odobrenje zahteva za državljanstvo SAD. Suzan, rodom iz Švedske, ispitivala je Bojana o američkoj istoriji za potrebe testiranja koje ga je čekalo na putu do dobijanja američkog pasoša. Bilo je to u noći između 10. i 11. septembra.

Bo, kako su ga prozvali u Americi, voleo je da rano dođe u svoju kancelariju. Već pre šest sati ujutru, ukoliko je moguće. Tako je bilo i 11. septembra. Njegovo telo nikada nije pronađeno.

Prošle su dve decenije od, kako američki mediji konstatuju, najkrvavijeg i najtužnijeg dana u nacionalnoj istoriji SAD još od Građanskog rata. Dok porodice stradalih pamte verovatno svaki dan, šira javnost se podseti na zločin često tek na dan godišnjice ili još češće na dan okrugle godišnjice. Međutim, od devet časova i tri minuta tog utorka 11. septembra 2001, svet je nesumnjivo postao drugačiji.

Holivud je neposredno nakon napada dobio zadatak da štancuje seriju porodičnih filmova. Kasnije je usledila era patriotskih projekata „pravednog rata“ koji podržavaju američke vojne akcije širom sveta. Foks njuz je od relativno marginalnog igrača među konkurentima na američkom medijskom nebu, nakon 11. septembra, postao respektabilan takmac.

Promenjena je i percepcija kod Amerikanaca. Galupova anketa iz leta 2001. ukazala je na najveće strahove stanovništva SAD. Zmije su bile na prvom mestu (19 odsto), a zatim strah od letenja (18 odsto). Do kraja septembra iste godine, skoro polovina ispitanih rekla je da se najviše plaše mogućnosti da budu žrtve terorističkog napada. U oktobru je sindrom „opšti anksiozni poremećaj“ prvi put uključen u medicinski rečnik SAD. Reč „islamofobija“ pojavila se u jednom tekstu Njujork tajmsa pre 11. septembra – od tada je u fokusu još 716 članaka uglednog lista.

Teorije zavere nakon napada na njujorške nebodere, čini se, postale su zavodljivije.