Srpski Čarobni breg: Srbija između nacije i demokratije. Ponovo

Srbija se sve vreme nalazi između nacije i demokratije. Ili makar od Osme sednice, pa finalnog odbijanja progresivne ponude iz Slovenije da se demokratizacijom reši pitanje Jugoslavije.

Sve dalje su spojeni sudovi. Odbiješ konfederaciju sa Slovenijom i Hrvatskom, pa posle moliš za nenormalnu sa Grčkom, ili još nenormalniju, pred bombardovanje, sa Rusijom i Belorusijom.

U SVETU U KOJEM SE PRAVE kola koja idu sama, ne mogu nacionalne stvari da se rešavaju kao u filmu „Tri karte za Holivud“.

 Nacionalistima, uostalom, nikad i nije bilo do nacije (kako neko može da želi da njihova zemlja ima manje umesto više), već do njihovog koncepta nacije. U kome je važno samo jedno: da oni dominiraju.

To je onaj seljak koji Vuku Draškoviću kaže: Glasaću i za tebe kad dođeš na vlast.

Ili, skorojevićka gospoda, a nekadašnje jagnjeće brigade, danas preobučene u jagnjeću kožu preskupih Brunelo cipela, koji samo imaju inverziju: Kritikovaću i njega kad padne s vlasti.

VUČIĆ PRAVI JEDNU AMATERSKU GREŠKU. Najlakše je korumpirati intelektualce, ne novcem, kako on misli, pošto onda to i nisu intelektualci, već slobodom, kako je oni osećaju.

I kako to radi Zapad već stotinama godina…

ALI DA LI NJEMU UOPŠTE TREBAJU novi Dobrica, ili stari, prvorođeni Matija?

Najavom drugokrunisanja u Vili „Zlatni breg“, vikendici kneza Miloša u Smederevu, Vučić jasno pokazuje da mu je želja da posle Aleksandra postane Miloš. Nema više posrednika između Vođe i naroda.

U tome mu je pomogao i Đilas, gospodin Dragan, ne drug Milovan.

O TOME SE RADILO NA POSLEDNJIM izborima. Za i protiv njega. Sve ostalo su izmešane karte.

Završilo se tako da Vučić jedini ima legitimitet, koliko god Ivica priča da to nije fer, verovatno i nije, pošto bi bez njega teško dobio u prvom krugu, a možda i bi, ali bi svakako dobio u drugom.

OSTAJE NEJASNO KAKO VUČIĆ RAČUNA NA 60 poslanika u gradu, dakle na blanko podršku socijalista, kojima se u izbornoj noći nije ni javio na telefon 10 do 12 puta, kada im je i poručio da za njih nema mesta u novoj vladi (svi oni koji su profitirali na ratu u Ukrajini, a socijalisti su najviše profitirali).

VUČIĆ JE POČEO DA SE PONAŠA kao ime auto-puta koji je završio.

Đilasu, gospodinu, poručuje da ima 60 poslanika, dakle i SPS, a SPS-u da ima 140, sa manjinama, i delom krune, dakle bez SPS-a.

Sa Zavetnicima još nije spreman da se autuje. A verovatno ni njima ne prija ta reč.

ZAVET JE, IPAK, STIGAO I VUČIĆA. Što je tražio – to je i dobio.

Nema više vrdanja. On odlučuje da li ćemo u Evropu ili u Rusiju.

Ukoliko se odluči za prvo, onda je ovo najevropskiji parlament u modernoj istoriji.

Veći nego u velikoj Francuskoj.

DESNICA JE, KAO I UVEK, UZELA svoje. Sa sniženim cenzusom to je sada podvučeno – 5 plus 3 plus 3, i njegovim skidanjem krune gde treba, i koliko treba. Sve i da su socijalisti istočno krilo, to je zajedno oko 20 odsto.

Ali, ukoliko šahista koji hoće da postane košarkaški trener krene sa „Aljehinovom odbranom“ (skakač prvi izlazi), onda proevropska opozicija ima 13 plus 4, sa manjinama, otprilike baš kao i rusofili.

Ivica je ovde naravno skakač, a Đilas top.

PROBLEM JE ŠTO DEMOKRATE SVE VREME igraju sa crnim, i uverene su kako znaju šta će da igra beli.

Kao da su oni za njega glasali.

Postoji samo jedna logika. Vučić zaista ima priliku da se upiše u istoriju, ukoliko ga zanimaju istorijski udžbenici.

Pošto ni Kemal-paša Ataturk nije bio najjači turski lider, naprotiv, bio je najslabiji, ali se upisao u istoriju.

SRBIJA IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA, KOJOJ je to omogućio Ataturk, ima i leksički problem.

Pošto to znači da nije ni na istoku ni na zapadu, a ne kako mnogi misle i na istoku i na zapadu, kako je moglo u jednom istorijskom trenutku.

Ovo je pre Ni na nebu, ni na zemlji. Neka vrsta novog Kosovskog zaveta.

ZA SRBIJU BI IDEALNO BILO DA postane novi Kipar. Da da sve, samo ne sankcije, pošto odnekud mora da se trguje.

To je imao prošli Ivičin šef, da je poslušao Slovence i demokratizovao zemlju, od cele Srbije praveći moćni Geneks.

Ali nije više to ta Jugoslavija! Teško da neko može da nam nameni tu igru. Koju hoće i novi Anti-Ataturk. Srpska megalomanija, naročito despotska, najskuplje je uvek koštala Srbe.

OSTAJE, DAKLE, SAMO JEDNA OPCIJA. ILI Istok ili Zapad.

To nije jedna odluka, ni jednostavna, kako su svi očekivali od Rokfelerovog prijatelja, pošto je to u stvari samo jedno pitanje: nacionalno ili demokratsko. Velike nacije to su odavno rešile, prvi Nemci. Ne može brutalna okupacija u 21. veku tamo gde ne živi tvoje stanovništvo. Niti su kilometri najvažniji.

Najmoćnija Amerika nije uspela ni u Avganistanu, ni šire, kao što neće ni u sopstvenim glavama najmoćnija T-55 Rusija, ni u Ukrajini, ni bilo gde drugde, gde ne žive etnički Rusi.

VUČIĆ MNOGO RADI NA SEBI, I to moraju da mu priznaju i ljudi koji ga ne podnose, od devedesetih do danas.

Pogledajte kakav je Tadić došao na vlast, a kakav je otišao.

 Samo se Đinđić brže prilagođavao.

Očigledno i prebrzo.

DANAS IMAMO TO ŠTO IMAMO. CELA nacija drži se za jedan reket i jedno dodavanje, otkad je Jokić amnestiran neigranjem za reprezentaciju podrškom Vučiću. I jednog lidera u čiju se racionalnost uzda i leva i desna Srbija.

Ponoš nije za političara, previše je normalan, i premalo brutalan.

Demokratska stranka je na prvim izborima dobila sedam poslanika, tačno koliko joj je sada – dodeljeno.

PARTIJA KOJA NIJE SPREMNA DA PLIVA protiv struje uvek će se ugušiti u baruštini.

Baš kao i nacija koja u svima drugima pronalazi krivca za ono za šta je sama kriva.

Naš problem je što ne shvatamo da se autoritarni vlastoljupci nikad ne odriču vlasti, baš kao ni autentični demokrati slobode koju su jednom osvojili.

 VUČIĆ JE REŠIO TU UNUTRAŠNJU JEDNAČINU. Ali spoljna dolazi.

Hil nije bez veze vraćen iz penzije, sa sve bivšim ličnim operativcima, od kojih je jedan sada ambasador u Skoplju, drugi u Sarajevu, a treći u Vašingtonu da sve nadgleda. Prva ekipa, što bi se reklo.

Ali i Rusi su u poslednjih deset godina zauzeli sve institucije, pre svega zbog okruženja iz kojeg dolazi Vučić.

Dodik danas pravi svoju televiziju u Beogradu?! Šta će njemu televizija u Srbiji?

U OVOJ ZEMLJI VLADA ONAJ KO vlada Dnevnikom.

Setite se samo Dnevnika u pola osam 1995. kada je izdajnikom proglašen svako ko bi potpisao Dejton, da bi u Dnevniku u pola jedanaest isti taj bio proglašen vizionarom.

I zato samo gledajte vesti. I pratite „bilbord novine“.

Vučić i Đilas su poslednji put glasali zajedno za Briselski sporazum.

 Tako to ide. A za šta će, makar formalno, zajedno da glasaju sledeći put?

Problem ostaje u malom slovenskom narodu koji bi voleo da bude veliki.

Šahovskim rečnikom to je: „Slovenska odbrana“. Žrtvovanje pešaka…

Koliko ih je samo bilo svih ovih godina.

KOLIKO DECE JE POBEGLO IZ OVE zemlje, umorno od bežanja u zemlju.

Ko će biti kriv kada jednog dana ovaj narod dođe sam sebi?

Ostareo. Osiromašen. I – sam.

P.S.

 Oko našeg kibicovanja nema boljeg primera od sovjetskog novinara koji je na konferenciji za štampu nakon Staljinove smrti pitao Nikitu Hruščova, dok je govorio o razmerama Staljinovih zločina, da ga ne vide, kao ovi danas na Tviteru:

„A zašto ste o svemu ćutali dosad?“

Vidno iznerviran, Hruščov je ustao, lupio pesnicom o sto, i viknuo:

„Ko je to pitao, hoću da ga vidim!?“

U sali je zavladao muk. Niko se nije javio.

Hruščov je ponovio pitanje, a zatim smireno rekao:

„Eto. Zbog toga.“

***

Novi uvodnik Veljka Lalića „NOVA KLASA“ čitajte u prazničnom dvobroju Nedeljnika koji je na kioscima od četvrta 21. aprila. Digitalno izdanje dostupno na Nstore.rs