Srpski fudbalski trener, profesija koja izumire

Koja je razlika između daktilografa i srpskog fudbalskog trenera? U suštini je i nema. Obe profesije su danas obesmišljene; jedna zbog digitalne revolucije, a druga zbog sveopšteg haosa u domaćem fudbalu. Na najužarenijim srpskim fudbalskim klupama (rep’stacija, Zvezda, Partizan) u poslednjih desetak i kusur godina prodefilovali su brojni fudbalski radnici opšte prakse bez mnogo trenerske stručnosti; malo su sportski direktori, malo funkcioneri, a onda, u besomučnoj rotaciji kadrova sa ciljem da se održi nivo živog blata u kom obitava naš fudbal, zapadne im da se igraju malo trenerskog posla.Tako je i stolujući selektor Mladen Krstajić -koliko je puta ponovljeno da je vodio ekipu na Mundijalu bez ijedne prethodne utakmice u svom si-viju – prethodno bio sportski direktor u Partizanu i predsednik Radnika iz Bijeljine, a novopostavljeni trener Partizana Savo Milošević bio je sve – borac protiv fudbalskog establišmenta i potom fudbalski „preletačević“; borac za promene u Partizanu, pa najbliži saradnik uprave protiv koje se borio – samo eto još nije bio trener.Verovatno je Milošević oborio jedan rekord srpskog fudbala.

Navijači Partizana skandirali su mu da ode sa klupe posle samo 20 minuta provedenih na njoj. Fudbaleri crno-belih poraženi su u Kruševcu. Kultni antiheroj domaćih ljubitelja fudbala ponovo je bio na meti. Niko tako nije umeo da podigne kragnu, postigne pogodak i istovremeno iznervira sopstvene navijače. Po završetku karijere, tokom koje se izborio za status jednog od najboljih napadača reprezentacije u istoriji, on je godinama bio blizu stadiona u Humskoj, na skupštini kluba pre tri godine ušao u direktnu konfrontaciju sa sadašnjom upravom, ali sve to ostaje u senci činjenice da je Milošević samo jedan u nizu trenerskih početnika, ili stručnjaka sa minimalnim iskustvom na klupi Partizana poslednjih godina.Klupa crno-belih sada je samo paradigma stanja srpskog fudbala i stručnog kadra unutar fudbala, u kom trener Crvene zvezde Vladan Milojević trenutno ima ulogu onog uvek neophodnog izuzetka koji potvrđuje pravilo.

Od osamostaljivanja, Srbija je imala čak 11 selektora, dok su u 21. veku crno-beli napravili 20 trenerskih promena, a crveno-beli još pet više.“Nedostatak kontinuiteta posledica je nepostojanja sistema i ideje“, tvrdi Aleksandar Janković, profesor fudbala na DIF-u i jedan od stručnjaka angažovanih na polju edukacije mladih trenera.

„Sve polazi od ideje. Kada znate kako želite da ekipa igra, postavljate trenera koji tome može da se prilagodi. Takav plan kod nas najčešće ne postoji. Znalo se decenijama kako igra Crvena zvezda, znalo se da Partizan voli trku i presing. U takvim okolnostima se znalo kakvi treneri odgovaraju stilu najvećih klubova. Tako je Ljubiša Tumbaković, forsirajući visoki presing i u mlađim selekcijama koje je vodio, sa klupe petlića prebačen na klupu prvog tima Partizana, da zameni Ivicu Osima.

„Kada su sistemi stabilni, čak i velika trenerska imena moraju da im se prilagode. Dovođenje Pepa Gvardiole u Bajern Minhen označeno je kao prvi korak promena u bavarskom gigantu. Kada su se trener i klub razišli, Nemci su dali jednostavno objašnjenje – „previše nas je menjao“.

„Kod nas se zbog nedostatka osnovnih principa često pribegava postavljanju velikih imena na klupu Partizana, Zvezde i reprezentacije, sa idejom da to veliko ime povuče čitavo okruženje za sobom. Za poštovanje je kada Siniša Mihajlović postavi svoje principe kojih moraju da se pridržavaju svi unutar i oko reprezentacije. Pogrešno je samo to što bi takve principe trebalo da postavi Savez, a da se njima prilagodi i Mihajlović i bilo koji drugi selektor“, tvrdi Janković.

S druge strane, u srpskom fudbalu su mestimični uspesi, ili rezultati koji nalikuju uspesima, bili posledica činjenice da se pojavio neki trener koji bi makar prodrmao sistem. Glavni argument za postavljanje neiskusnih trenera/bivših fudbalera je uglavnom to što „poznaju sistem“, a sistem je upravo ono što treba da se menja u našem fudbalu. A jedan od stubova tog sistema je upravo trener koji se ne pita mnogo.

A i kada bi na klupi sedeli treneri „od autoriteta“, to bi najčešće bilo u pogrešno vreme. Kakav bi samo selektor bio Vujadin Boškov da je vodio reprezentaciju u naponu snage, a ne pod stare dane kada je iza sebe ostavio samo more nezaboravnih anegdota.

A kakav bi trag u reprezentaciji ostavio Radomir Antić da je na nacionalnu klupu došao krajem devedesetih, kada je skoro i pristao, da bi potom odustao jer se „čekalo odobrenje trojice kapitena“. I taj Radomir Antić koji može svašta da bude, ali ne i trener koji se ne pita za svoj posao, doneo je jedini istinski uspon kada je posrnulu reprezentaciju odveo na Svetsko prvenstvo 2010. godine. „Antić u tom trenutku nekoliko godina nije radio kao trener, ali ima autoritet i veliko iskustvo u odnosu sa igračima. Kada u karijeri vodite Real Madrid, Atletiko Madrid i Barselonu, kada sa Atletikom osvojite titulu, a na Kamp Nou vas zovu u najvećoj krizi u poslednjih 30 godina, onda ste pravi čovek za tu vrstu ‘men menadžmenta’.

Tada je samo važno dobro delegirati poslove i baviti se koordinisanjem“, kaže novinar Sport kluba Vladimir Novaković.On kao primer navodi i Jirgena Klinsmana. 

„Bio je na čelu reprezentacije Nemačke, a iz njegovog šinjela je izašao i Joahim Lev, kao logična posledica. Klinsmana su onda baš zbog tih sposobnosti i njegove pojave uzeli i Amerikanci. Visok, plav, napadač, igrao sjajno u Italiji, napravio bum za kratko vreme u Engleskoj. Možda on ne zna mnogo, ali mora da zna ko zna“, kaže Novaković.

Antić je, međutim, oteran iz reprezentacije bez mogućnosti da iza sebe ostavi svog Leva (kažu, eno ga u Čikagu).

U raznim eksperimentima kojima smo svedočili u prethodne dve decenije, suočili smo se i sa talasom dovođenja stranih trenera. U Partizanu Lotar Mateus, Jirgen Reber, Avram Grant, u Crvenoj zvezdi Valter Zenga, Zdenjek Zeman, Rikardo Sa Pinto, u reprezentaciji Srbije Havijer Klemente i Dik Advokat. Mnogo više promašaja od pravih izbora, ispostaviće se. Neki od njih nisu imali ni dovoljno vremena da pokažu svoje kvalitete, dok su drugi, osim indolentnosti, zapeli zbunjeni dronovima i tenkovima ispred stadiona.

Ipak, dovođenje stranih trenera pokazalo je određenu vrstu trenda – potpunog nepoverenja u srpske trenere.U međuvremenu su rupe popunjavane — od sive eminencije srpskog fudbala Milovana Đorića, preko Pižona koji je ispao iz kvalifikacija i pre nego što je ostavio utisak čoveka koji je svestan da je postao trener reprezentacije, pa do Radovana Ćurčića, dežurnog ve-dea i čuvara klupe u zimskom periodu. A zima je u srpskom fudbalu uvek najduže godišnje doba.

„I to je posledica sistema. Na vrhu strukture koja se bavi trenerima je Milovan Đorić. Sto ljudi ima sto različitih mišljenja, ali svih sto ljudi je saglasno u tome da je bata Đora najgori selektor u istoriji reprezentacije. Čovek juri rezultat tako što izvodi jedinog napadača. Kada je, uslovno rečeno, on taj koji dodeljuje diplome, pitanje je kakvo poverenje može da postoji u rad stručnjaka. Drugi problem je to što fudbalski svet u Srbiji i dalje razmišlja u okvirima Jugoslavije, a to je pogrešno na više nivoa“, kaže Novaković.

Jedan od onih koji je kao početnik napravio uspeh bio je Slaviša Jokanović, na klupi Partizana. I on bi se mogao svrstati u kategoriju izuzetka koji potvrđuje pravilo.“Postoji razlika između toga kako je Partizan tada funkcionisao i kako sada funkcioniše. U trenutku kada je Jokanović seo na klupu rukovodioci su bili Zečević i Bjeković, sa jasnom idejom kuda klub žele da odvedu, a odmah iza trenera su na funkcijama bili Zoran Mirković, Gordan Petrić i Ivan Tomić, da mu ‘čuvaju leđa’ i budu podrška“, priseća se Janković.

Zanimljivo je da su upravo Tomić, Petrić i Mirković bili na klupi Partizana u poslednjih nekoliko godina. Možda ta promena funkcija ne mora da bude loša sama po sebi, ali toliko vezanih slučajeva ukazuje da bivši fudbaleri još uvek nisu sigurni koju ulogu u fudbalu žele (ni da li im je to previše bitno), kao i da rukovodiocima srpskog fudbala služe kao spavači koje aktiviraju kada je potrebno da se popuni neki prostor.