Odmah na početku da se ogradimo, kao u dokumentarcima kada naglase da prilikom snimanja nije povređena nijedna životinja, da ova priča nema puno veze sa košarkom. Suštinske. Iako su simboličke veze neraskidive.
Jugoslovensku košarku – a srpsku naročito, a beogradsku sasvim – kreirali su ljudi koji su bili ili disidenti, ili deca disidentskih porodica. Od Bore Stankovića čiji je otac bio u četnicima, pa mu se i Bora pridružio, preko svih onih imena koja su svojim pristupom životu i košarci svesno iskakali iz šablona. Bilo je kultnih scena, susreta sa Titom ili Miloševićem, svega onoga što je uspevalo da održi vatru mita o disidentskom sportu.
U poslednje vreme košarka i politika su neodvojivi entiteti. Prvo, zbog toga što je predsednik Srbije košarkaški trener u nastajanju, koji se školuje da kada jednom završi sa politikom, neke klince uči dvokorak i kako se staje u odbrambeni stav. Drugo, zbog toga što je javna tajna da su dva najveća srpska kluba – i trenutno dva najjača regionalna – „na sisi“ Srpske napredne stranke, o čemu Vučić otvoreno govori kao o „državnoj pomoći“. Treće, zbog toga što se sve veći broj košarkaša politički „autuje“. A to nema uvek veze sa disidentskim razmišljanjem.
Juče je objavljena vest da je Dejan Bodiroga svojim potpisom podržao ProGlas, inicijativu grupe intelektualaca i javnih ličnosti, kojom se građani Srbije pozivaju da izađu na izbore. Uz Bodirogu, tu je inicijativu javno podržao i Vanja Marinković, aktuelni reprezentativac.
Sa obe strane – i u opoziciji i na vlasti – postoje košarkaši ili bivši igrači koji svojim potpisom i imenom pružaju podršku nekoj političkoj inicijativi. Govorilo se o tome da je Nikola Jokić potpisao podršku Aleksandru Vučiću, a on o tome nije govorio i tako nešto nije demnatovao. Marko Kešelj i Milan Mačvan vrlo aktivno učestvuju u radu i akcijama Srpske napredne stranke. Vladimir Štimac podržao je za beoradske izbore koaliciju NADA. Svoje političko opredeljenje iskazao je i Mića Berić, bilo je na obe strane mnogo različitih igrača. Košarkaši su, definitivno, politička bića.
Čak i onda kada objave na društvenim mrežama podršku protestima protiv iskopavanja litijuma, pa je obrišu i objave naknadno kako im je neko hakovao profil. Čak i onda kada uhvate neobrazovane i siromašne sugrađane iz kraja, pa ih snimaju i zloupotrebljavaju u svrhu političke promocije. Ili kada zapliću užičko kolo sa penzionerima, sve u 16.
Stvar je samo političkog opredeljenja i ukusa na koji će način svoj politički stav izneti.
Ipak, za srpsku košarku postoji jedna stvar jasnija od političkog stava i „disidentstva“ koje joj je pripisano. To je činjenica da je ona rađala i rađa svetske prvake. A svetski prvak nije samo košarkaški šampion na terenu, to je titula, zvanje, način života i ponašanja. Šteta što pod uticajem svojih političkih odluka neki to zaboravljaju.
Nego, ko bi, da se organizuje pošten basket između košarkaške opozicije i vlasti, tu pobedio?
Tri na tri, do 21, bez faula.
Tagovi
