Premda smo bili dobri prijatelji, ne sećam se kada sam upoznao Marija Benedetija. Verovatno je to bilo kada sam prvi put posetio Urugvaj, 1966. godine: beše to veličanstveno putovanje na kojem sam otkrio da jedna latinoamerička zemlja može biti jednako civilizovana, demokratska i moderna kao Švajcarska ili Švedska. Na ulicama Montevidea bilo je plakata koji su najavljivali kongres Komunističke partije, a novine – El País, La Mańana, Marcha – imale su odlične tekstove i još bolji dizajn; pozorište je bilo vrhunsko, knjižare izvanredne, i sve je odisalo slobodom bez ograničenja. Ta malena zemlja imala je prvorazredan kulturni život, a knjižara „Linardo i Riso“ raspolagala je svim prvim izdanjima Borhesovih knjiga, za one koji su mogli sebi da ih priušte. Prvobitno sam držao predavanja pred malobrojnom publikom, ali na Univerzitetu u Montevideu, gde me je odveo Hose Pedro Dijas, govorio sam o književnosti pred prepunim auditorijumom, i to me je ostavilo bez teksta.
Da smo se tada upoznali, sigurno bih mu čestitao na pričama i pesmama, koje sam s oduševljenjem čitao u Limi, naročito Montevidejce, ali i stihove iz zbirki Pesme iz kancelarije i Pesme našeg vremena. U svojim delima je bežao od „velikih tema“ i bavio se običnim ljudima i životima, osećajno i nežno: kancelarijskim radnicima, daktilografima, fizikalcima, porodicama bez pedigrea, srednjom klasom koja je po svoj prilici samo u Urugvaju predstavljala celu tadašnju Latinsku Ameriku, punu surovih nejednakosti. Benedeti je to činio svojom prozom i jednostavnim, jasnim, neposrednim i besprekornim stihovima. Njegov glas bio je nov i iznenađujući, naročito u književnosti tog doba, jer je odolevao kiču i preuveličavanju, a prenosio je iskrenost i moralnu čistotu.
U poslednjih nekoliko godina često sam se pitao šta bi Benedeti mislio o aktuelnim političkim zbivanjima, naročito o padu i, praktično, nestanku komunizma. Da li bi danas iko mogao da pomisli da su Kuba, Venecuela ili Severna Koreja modeli za okončanje nerazvijenosti i stvaranje pravednijeg i naprednijeg društva? Ili da poveruje u sporo ali nesumnjivo prihvatanje ekstremne levice slobodnih izbora u Latinskoj Americi i zajedničkog života pod okriljem različitosti, od koje je ranije bežala kao mačka od vode?
CEO TEKST PROČITAJTE U AKTUELNOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE U PRODAJI NA SVIM KIOCIMA
DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO JE NA NOVINARNICI
Tagovi
