Šta bi bilo sa Srbima bez puča 27. marta 1941. godine: Tri scenarija „alternativne istorije“

Godinama razmišljam o kontrafaktualnoj istoriji. To je istorija „šta bi bilo da (ni)je bilo“. U svetu je ovakav pristup prošlosti najčešći kod SF pisaca. Robert Haris je pisao o svetu u kome su pobedili Nemci, Filip K. Dik o SAD koje su okupirali Japanci, Pol Anderson o ratovima kroz istoriju koje vode ljudi iz budućnosti. Zemekisov filmski serijal Povratak u budućnost pokazuje alternativne istorije jedne porodice u tipičnom američkom gradiću. Od značajnih istoričara ovakvim temama se bavio Najal Ferguson, koji je u svojoj knjizi Virtuelna istorija sakupio eseje koji obrađuju razne alternativne istorijske događaje.

U našoj javnosti, prvi list koji se upustio u priču „šta bi bilo da je bilo“ jeste Nedeljnik. U kratkim crtama je pokušano nabrajanje ishoda Principovog promašaja u Sarajevu.

Principov pucanj nije najzgodniji povod za alternativne istorijske priče, jer je Austrougarska u svakom slučaju nameravala da napadne Srbiju. Isto tako, sve velike sile su se oštrile za rat makar od početka 20. veka. Po mom mišljenju, najpovoljniji događaj za razigravanje kontrafaktualnih istorijskih scenarija jeste prevrat 27. marta 1941. godine. Zato što je čitav taj događaj prilično iznenadan. Za razliku od Vidovdana 1914. godine, koji je samo poslednja kap u moru kriza u odnosima Habzburške carevine i Srbije, martovski prevrat 1941. godine je prekid kontinuiteta izgradnje dobrih odnosa sa Trećim rajhom. Zemlja je privredno sasvim zavisna od Rajha, a politički pod sve većim uticajem tog moćnog suseda. U našoj istoriji malo je protivrečnijih i sudbinskijih datuma od 27. marta 1941. godine. Od tada do danas, traju rasprave o prirodi i posledicama tog prevrata. Oni koji omalovažavaju puč tvrde da je on pretežno delo britanske obaveštajne službe. Britanci su sigurno rovarili po Jugoslaviji, u pravom obaveštajnom ratu koji su vodili sa Nemcima. Činilo se da su 25. marta, kada je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu, pobedili Nemci. Jugoslaviji su ponuđeni povoljniji uslovi nego ostalim državama u okruženju (doduše, neki od njih su bili tajni, da se ne bi izazvalo negodovanje drugih država). Svi ozbiljni političari i vojnici bili su svesni toga da je nemoguće odoleti nemačkom napadu. Najveća i najmodernija vojska Evrope, francuska, poklekla je u blickrigu za nekoliko nedelja, leta 1940. godine. Pad Francuske je izazvao malodušnost među jugoslovenskim političarima i ozbiljnim vojnicima. Otpala je svaka mogućnost da se ponovi zajednička saveznička borba iz Prvog svetskog rata. Posle sloma Britanaca kod Denkerka, bilo je jasno da britanska pomoć nije ostvarivo rešenje. Čak ni teško pristupačna Norveška nije mogla da odoli nemačkoj najezdi. Uz to, nijedna evropska zemlja, a pogotovo ne Srbija 1914. godine, nije imala tako složenu unutrašnjopolitičku situaciju kao Jugoslavija. Rat sa Nemačkom se činio kao zajamčeno uništavanje zemlje. Činjenica da su pučisti bili uglavnom vazduhoplovci, najpustolovniji rod vojske, a ne oprezni pešadijski generali, možda je imala svoju ulogu. Izgleda da su i Britanci početkom marta bili spremni da prihvate jugoslovensko pristupanje Trojnom paktu, pod uslovom da Jugoslavija ne saučestvuje u nemačkom napadu na Grčku. Pred sam puč, međutim, Antoni Idn zvanično podstiče britanskog poslanika da podrži promenu jugoslovenskog režima. Britanci su investirali dosta novca u „svoje“ ljude u Jugoslaviji, samo što glavni pučisti nisu bili ti ljudi, već vođe Zemljoradničke stranke Milan Gavrilović i Miloš Tupanjanin. Britanska SOE koja je tek nešto ranije osnovana, sama je širila legendu o svom učešću u puču, ne bi li podigla svoj ugled u redovima britanske administracije. Britaniji, koja je ostala usamljena u borbi sa Hitlerom, očajnički je bio potreban bilo kakav propagandni uspeh. A Srbi su prvi u Evropi izveli tu martovsku antifašističku pobunu, kao što su jedini podigli masovni ustanak u leto 1941. godine. Naime, Kominterna je posle 22. juna pozvala sve komuniste da pomognu Sovjetskom Savezu, a među Srbima su im skočili u pomoć i komunisti, i rojalisti, i demokrate, i zemljoradnici, i popovi, rečju, ceo narod. Verovatno podstaknuti tim razvojem iz leta 1941, neki istraživači (Dedijer, Ekmečić) pominju moguće učešće SSSR-a u martovskom puču, preko Mustafe Golubića i njegovih starih drugova iz „Crne ruke“. Međutim, to ne izgleda verovatno u svetlu opšte Staljinove politike da se ne pruži nijedan povod za rat Hitleru. U svakom slučaju, nikakav britanski novac nije mogao da plati oduševljenje koje su u prevratu pokazali skoro svi činioci u političkom životu: Srpska pravoslavna crkva, čiji je sabor poslao poruku da se narod privoleo „carstvu nebeskom“, skoro svi važni političari i intelektualci, mlađi oficiri, a o studentima i đacima da i ne govorimo.

Pitanje da li je puč bio „samoubistvo Jugoslavije“, kako je pisao pronacistički publicista Danilo Gregorić, „diletantsko-tragičan događaj“ kako ga karakteriše nemački istoričar Zundhauzen, ili jedan od najsvetlijih događaja naše istorije – „treći srpski ustanak“, kako ga je nazvao Dragoljub Jovanović, ostaje jedno od najspornijih u našoj akademskoj zajednici i društvu uopšte. Neposredne posledice puča su bile katastrofalne: Hitler je u svom besu na „srpsku zavereničku bagru“ rešio da bez mnogo prethodnog planiranja uništi Jugoslaviju. Nije pomoglo uveravanje nove vlade da puč nije usmeren protiv Nemačke i Italije. Ostaje dilema da li bi ostanak u Trojnom paktu spasao Jugoslaviju. Hitler, naravno, nije poštovao nijedan sporazum. Sa skoro svim zemljama koje je napao imao je ugovore o nenapadanju, čak i o „večitom prijateljstvu“. Osim toga, neki istraživači (Bjelajac) našli su podatke da je već u julu 1940. godine u Berlinu prevladao stav da Jugoslaviju treba razbiti, a Srbiju znatno umanjiti. Međutim, da li bi Hitler stigao da napadne Jugoslaviju posle zaglavljivanja u blato i snegove Rusije? Pokušaću da predočim, u veoma kratkim crtama, nekoliko mogućih alternativnih scenarija istorije bez prevrata 27. marta. U svakom od njih spoljni kontekst ostaje isti, dakle pretpostavljamo da su se događaji na svetskim ratištima isto odvijali, kao i da je razvoj sveta posle Drugog svetskog rata bio isti kao ovaj postojeći. Posle sukoba sa Staljinom 1948. godine, jugoslovenski komunisti su razvili priču o tome kako je Aprilski rat usporio Nemce i spasao Moskvu. Danas je istoriografija uglavnom odbacila takva tumačenja. Nemački istoričar Zundhauzen čak tvrdi da je pohod na Jugoslaviju olakšao plan „Barbarosa“ za napad na SSSR.

SCENARIO 1: NAJPOVOLJNIJI RAZVOJ POSLE OSTANKA U TROJNOM PAKTU

Knez Pavle uspeva da umiri Britance i stabilizuje poredak. Posle obnove diplomatskih odnosa sa SSSR-om komunisti izlaze iz ilegale. Prilikom napada Nemačke na Sovjetski Savez 22. juna, komunisti organizuju demonstracije, koje prolaze bez većih posledica. Sledeća velika kriza režima nastaje 1944. godine, kada javnost protestuje zbog transporta solunskih Jevreja kroz Jugoslaviju. Kralj Petar Drugi smenjuje vladu i uvodi vladu nacionalnog spasa, na čijem su čelu Slobodan Jovanović i nekoliko ministara komunista (Mustafa Golubić ministar za vere, Ivo Lola Ribar za prosvetu). U leto 1944. godine, nova vlada prekida odnose sa Berlinom i poziva angloameričku vojsku da se iskrca u jadranske luke. Nemci napadaju iz Mađarske, Austrije i Grčke, zajedno sa Bugarima. Ustaše pokušavaju da organizuju ustanak u Hrvatskoj, ali većina naroda, suočena sa skorim porazom sila Osovine, ostaje lojalna Vlatku Mačeku. Jedinstvo Srba i Hrvata se učvršćuje zajedničkom borbom protiv Nemaca u Dalmaciji i Slavoniji. Posle rata, Jugoslavija postaje najvažniji saveznik SAD u regionu, uz Tursku. U sporazumu sa savezničkom Turskom iseljavaju se „Turci“ (mahom kosovski i makedonski Albanci. Nešto slično se dešavalo i u Titovoj Jugoslaviji pedesetih godina). S vremenom se država federalizuje na tri do pet jedinica: Banovinu Sloveniju, Banovinu Hrvatsku i Srpske zemlje (možda podeljene na Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Vojvodinu). Standard je između onog na severu i na jugu Italije, isto tako opadajući od severa ka jugu. Oko 1968. godine, izbijaju veliki levičarski studentski nemiri, od kojih oni u Hrvatskoj i Sloveniji imaju nacionalistički karakter. Ipak, najveću krizu je izazvala separatistička pobuna albanskih studenata. Kralj Petar uvodi vojnu upravu, kao u Grčkoj 1967. godine. Osam godina kasnije, 1975, talas demokratskih promena „mediteranska revolucija“, zahvata i Jugoslaviju. Kralj Petar Drugi abdicira u korist sina Aleksandra. Prvog januara 1981. godine Jugoslavija postaje članica EU, zajedno sa Grčkom. Početkom 2015. godine, Hrvati i Slovenci se na referendumu izjašnjavaju za izlazak iz Jugoslavije.

SCENARIO 2: MANJE POVOLJAN RAZVOJ POSLE OSTANKA U TROJNOM PAKTU

Hitler rešava da raščisti situaciju na Balkanu pred odlučujuće bitke u Africi i na Istočnom frontu u leto 1942. godine. Od Jugoslavije traži da propusti nemačke trupe za Afriku i da pošalje vojsku pod Staljingrad, kao što su to morali da učine Rumuni, Hrvati i Mađari. Izbija politički sukob između kralja Petra, koji je za odbijanje nemačkog ultimatuma, i Dragiše Cvetkovića, koji je za prihvatanje. Kralj Petar obara vladu, na talasu patriotske euforije. Nemci napadaju Jugoslaviju i za nekoliko nedelja okupiraju celu zemlju. Vlada i vojska se povlače u Bosnu. Britanci pokušavaju neuspešni vazdušni desant iznad Sutjeske i Durmitora. Jugoslovenske snage vode herojske borbe na Zelengori i Tjentištu u pokušaju da obezbede britanske padobrance. Nemci zarobljavaju kralja Petra i odvode ga u Dahau. Dve godine kasnije, Crvena armija izbija na istočne i severne jugoslovenske granice. Na vlast dovode komuniste sa Mustafom Golubićem i Sretenom Žujovićem na čelu. Izbija građanski rat. Britanci pokušavaju da podrže četnike u Dalmaciji i Crnoj Gori. Podržavaju crnogorski, slovenački i hrvatski separatizam. Komunističke snage, podržane bugarskim trupama, krše otpor. Jugoslavija uvodi diktaturu sličnu onu u Albaniji, ali sa elementima nacionalnog ugnjetavanja. Kolektivizacija poljoprivrednog zemljišta se ne ukida 1953. godine. Logori opstaju do sredine osamdesetih. Nema avangardne umetnosti, roka, modernih filmova i stripova. Nema gastarbajtera. Standard je između rumunskog i albanskog, u zavisnosti od kraja do kraja. U doba mađarskog ustanka 1956. godine, jugoslovenske trupe intervenišu zajedno sa sovjetskim, uz ogromna stradanja civila. Posle pada Berlinskog zida, odmah se 1990. godine otcepljuju Hrvatska, Slovenija i Crna Gora. Četiri godine kasnije, mirnim sporazumom se odvajaju Bosna i Hercegovina i Makedonija. Srpski živalj u otcepljenim državama se progoni kao nosilac komunističke represije. U Srbiji vlast preuzimaju pravoslavni fundamentalisti, koje podržavaju konzervativni delovi američke administracije.

SCENARIO 3: NAJGORI RAZVOJ POSLE OSTANKA U TROJNOM PAKTU

Nemci 1942. godine organizuju državni udar. Na vlast dolazi koalicija Dimitrija Ljotića i Ante Pavelića. „Dobrovoljci“ pokreta „Zbor“ i ustaše bore se pod Staljingradom. Malo ko se vratio živ. U zemlji izbijaju pobune protiv prisilne mobilizacije za Istočni front. Pobune predvode komunisti i rodoljubivi kraljevski oficiri sa Dražom Mihailovićem na čelu. Pobunjenici se sukobljavaju i među sobom, istovremeno sarađujući sa ustašama i ljotićevcima. Pavelić i Ljotić rešavaju da podele Bosnu i istrebe muslimane. Dešava se genocid nalik na jermenski iz 1915. godine. Do 1943. godine, zemlja upada u rasulo. Zapadna Srbija i Crna Gora postaju neka vrsta slobodne teritorije. U Crnoj Gori preovlađuju rojalisti, podržani od britanskih trupa koje su se iskrcale u Kotoru i Baru. U zapadnoj Srbiji pretežu komunisti. Na Zlataru i Zlatiboru su stalni okršaji komunista i rojalista, u koje se povremeno uključuju ustaše i ljotićevci. U Makedoniji izbija prokomunistički i probugarski ustanak. U Sloveniji Osvobodilna fronta preuzima vlast posle pada Italije u jesen 1943. godine, ali se i ova organizacija raspada na rojaliste i komuniste. Ljubljana gori u građanskom ratu. U leto 1944. godine, Crvena armija briše ljotićevsko-ustaške snage, uz pomoć bugarske, albanske i rumunske vojske. Glavnu prosovjetsku snagu čine Makedonci, Slovenci i bosanski muslimani. Na vlast u Jugoslaviji dolaze makedonski i slovenački komunisti predvođeni Lazarom Koliševskim i Edvardom Kardeljom, ali ima i „poštenih Crnogoraca, Srba i Hrvata“ kao što su Svetozar Vukmanović Tempo, Miloš Minić, Rodoljub Čolaković i Ivan Krajačić Stevo. U Bosni i Hercegovini Sovjeti podržavaju muslimanski revanš: stotine hiljada Srba i Hrvata padaju u osveti za prethodne masakre. Na Kosovu albanska Narodnooslobodilačka vojska izvodi pokolje nad Srbima. Bugarska i Rumunija dobijaju teritorijalne nagrade (prva Bosilegrad, Dimitrovgrad, druga Vršac i Belu Crkvu). Južno od Dunava se obrazuje autonomna pokrajina Vlaška. Jasenovac, Sajmište i Banjica su prepuni „kontrarevolucionara“ do 1956. godine i destaljinizacije u SSSR-u. Do tada traju i streljanja u Jajincima i Gradiški. Jedan od najstrašnijih logora je ostrvo Mamula. Po svim velikim gradovima su sovjetski garnizoni. Domaći režim nema nikakvu podršku (kao što je nije imao u Mađarskoj pre 1956. godine), zato Crvena armija učestvuje u represalijama. Posebno je surovo gušenje Sremskog ustanka. Tu se srpski seljaci bune protiv oduzimanja zemlje i paljevine manastira na Fruškoj gori. Ekspedicione snage, sastavljene od crvenoarmejaca i vojski bratskih susednih država, pale stotine sela. Liberalizacija sovjetskog režima početkom šezdesetih zahvatila je i Jugoslaviju.

Zato se Tempo i Kardelj, nadahnuti Kineskom kulturnom revolucijom, odlučuju za konačni obračun sa velikosrpskim i hrvatskim šovinizmom, kontrarevolucionarima u gradovima i kulacima na selu. Zabranjuju rad katoličkih i pravoslavnih sveštenika. Preostale crkve i manastire pretvaraju u muzeje. Seljacima se otimaju i stoka i živina. Osnivaju komisije koje treba da odluče ko zaslužuje da živi u gradu. U Hrvatskoj rad tih komisija predvodi mladi komunista Stipe Šuvar. U Srbiji borac protiv nacionalizma Radomir Konstantinović proverava pravovernost intelektualaca. Stotine hiljada gradskih ljudi se upućuju na prevaspitavanje u rudnike i na polja kolektivnih seoskih imanja. Zbog pada nataliteta, zabranjuju se abortus i kontracepcija, kao i u susednoj Rumuniji. Stotine hiljada nepoželjne dece se vaspitava u specijalnim centrima sa neljudskim uslovima. Teror se ublažava posle gladi izazvane prvom naftnom krizom 1973. godine. Stara revolucionarna četvorka Kardelj-Krajačić-Tempo-Koliševski se povlači, a na vlast dolaze umereniji Ribičič, Šuvar, Konstantinović i Gligorov. Popuštanje dovodi do nacionalističkih nemira. Posle 1979. godine jača islamski fundamentalizam. Bosanski muslimani od miljenika režima postaju njegove žrtve. Podržava ih Amerika, kao i Hrvate. Posle pada komunizma 1989. godine, režim se raspada, a i država. U Srbiji izbija građanski rat svakog protiv svih, poput onih u Africi. Zapadnom i centralnom Srbijom vlada neoljotićevska Legija svetog Nikolaja. U Nišu i Leskovcu je komunistička Narodnooslobodilačka armija. Na istoku se bore Legija svetog Nikolaja i vojska Autonomne pokrajine Vlaške. Na jugozapadu, Islamska armija proteruje Srbe iz Priboja, Prijepolja i Nove Varoši. U Vršcu i Beloj Crkvi izbijaju pobune protiv rumunske vlasti. Vojvodina se otcepila u Demokratsko Vojvodstvo Srpsko, koje je zaratilo sa Hrvatskom oko Baranje i delova Srema. Beograd je pod kontrolom međunarodnih mirovnih snaga, centar špijunaže, trgovine drogom i belim robljem, nešto poput Prištine u našoj stvarnosti, uz šarm Sajgona šezdesetih.

Naravno, pažljivi čitalac će naći mnoštvo mana u ovim scenarijima. Na primer, sporno je to da bi postojala albanska partizanska vojska bez podrške jugoslovenskih partizana. Imena vođa bi možda bila sasvim drugačija. A možda i ne? Ako ima pouke u ovim maštarijama, ona se sastoji u tome da se istorija prelama na najrazličitije načine, delovanjem velikih istorijskih sila, ali i velikih i malih ljudi. To važi i za tvoja dela, poštovani čitaoče.