Mnogi su pre prilike da okrenu prvu stranicu nove knjige Miljenka Jergovića verovali da se u njoj pisac uhvatio naših balkanskih stradanja u devedesetim. Jer naslov „Rat“ bio je sigurno navođenje čitalaca ka tome. Ali i pre nego što su vam u knjižari izdali fiskalni račun i vi letimično na putu ka kući okrenuli strane, otkrili ste da u knjizi nema ratova na Balkanu, niti geografski određenih ratnih patnji. Ova knjiga je posveta svakom ranjenom gradu, svakom opkoljenom gradu. A svaki opkoljeni i ranjeni grad ima isti „opis i rukopis“. Ovde su ljudi okruženi patnjom, bolom, smrću a neke priče imaju esnafske naslove: staklar, grobar… o zanatlijama koje je zahvatio rat, ali naravno i o mnogim drugim jer ovo su priče o sudbinama ljudi bez obzira na zaposlenje ili nezaposlenje.
Svaka nova knjiga je sada i tradicionalno novi razgovor sa Jergovićem u kome se osvrnemo i na prilike „u miru“.
***
Ove godine je četrdeset godina od Olimpijade u Sarajevu. Iako je 1984. imala orvelovsku asocijaciju, kod nas je ta godina bila vesela i optimistična, niko se ne seća suđenja šestorici u Beogradu, nestašica, ipak je ta 1984. Vučko i OI u Sarajevu, veselica… Kako ti gledaš danas na olimpijsku 1984, a kako si je gledao onda, živeći u njoj, u 1984, kao Sarajlija?
U ono vrijeme sam bio izvan sebe od očaja, jer sam za nekoliko mjeseci morao u vojsku. Tako da tu čuvenu sarajevsku olimpijadu nisam pošteno ni doživio. Danas
kada o svemu tome mislim, čini mi se to i nemogućim, i nevjerojatnim. Bili smo tako blizu nekom normalnom i običnom europskom svijetu, i njihovom normalnom i običnom životu. Iako je, moram ti to reći, za mene sudbonosnija i važnija jedna druga olimpijada. Ona koja će se održati u ljeto 1992. Ako se sjećaš, naime, za tu se olimpijadu, to jest za te se Olimpijske igre, jer olimpijada je, ako ćemo mak na konac, samo vrijeme između dviju igara, kandidirao i Beograd.
Još mi je u aprilu 1992, dok su prve granate padale na moju baštu na Sepetarevcu, na um pala misao šta bi se dogodilo da je Olimpijske igre 1992. dobio Beograd, a ne Barcelona. Šta bi u tom slučaju Slobodan Milošević uradio: svejedno bi zemlju vodio u rat, ili bi se bavio organizacijom Olimpijskih igara u Beogradu? Meni se nekako čini da bi u tom slučaju rat bio ostavljen za kasnije. A kasnije više nisu bile povoljne prilike za rat, pa rata vjerojatno ne bi ni bilo.
Ne vjerujem ni u kakvu historijsku nužnost, ni u kakva sudbinska moranja, a pogotovo ne vjerujem da su naše ratove izazvale neke mračne sile na Zapadu ili Istoku. Ništa od toga, gospodo moja i drugovi! Isto tako, ostavite se priča i o Tuđmanu, i o Aliji, i o ustašama, i o mudžahedinima. Nikakva sila na svijetu i u Jugoslaviji nije bila u stanju pokrenuti rat, bez dobre volje Slobodana Miloševića i grupe ratobornih generala. A nakon što se stvar zakotrljala, mogli su se kao kooperativni učesnici pojaviti i svi ostali. E, šta bi od svega toga bilo da je Beograd dobio Olimpijske igre 1992, to mene zanima, Rosiću! Odgovor, nažalost, nećemo saznati.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 27. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 650Nedeljnik 650
Tagovi
