Koračam tamnim hodnicima Pozorišne akademije. Jesen 1979. Sve dublje. Još uvek čujem glasove kolega koji uče uloge ponavljajući tekst. Ne mogu. Meni treba tišina. Idem dublje u tamu. „Konačno“, pomislih s olakšanjem: „Tišina“
„Oh“, rekoh i ugledah osmeh pa šiljati nos, plave oči, pa lice kojem sve pripada. Vižljasti mladić dugog lica. Prepoznala sam ga: Žarko, iz nove glumačke klase.
Ja: „Oh, izvini. Ja tražim tišinu.“
Žarko: „Jesi li je našla?“
Ja: „Mislila sam da jesam.“
Žarko: „Izvini.“ (Naklonio se)
Ja: „O ne, nisam tako mislila. Izvini…“
Žarko: (ozbiljnim tonom) „Zašto tražiš tišinu?“
Ja: „Ona mi najlepše govori. Iznutra…“
Žarko: (nasmešio se) „Prelepo. To ću zauvek zapamtiti.“
Oboje se nasmešismo.
Naklonio se blago, stavivši levu ruku preko stomaka. Kao oficir/džentlmen. Nasmejala sam se i naklonila blago kao što bi to Nina iz Čehovljevog „Galeba“ uradila. Te produžismo. Na različite strane. Svako svojom tišinom. Ni koraci nam se nisu čuli.
Posle sam primetila da su, u to vreme, svi osim nas dvoje učili svoje uloge ponavljajući/učeći tekst naglas. Tako mi se bar činilo. Ja nikada nisam učila tekst. Ni Žarko nije. Oboje smo ronili u svet lika… uloge… koje smo doživljavali kao živo biće kojem mi treba da damo mogućnost da se iskaže. Postajali smo glas njihove duše. Ta poniranja u svet drugog bića sa kojim se sjedinjujemo bila su čarolija. Čak i kada je duša bila puna bola. Osetiti njihov bol, rađalo je osećanje ljubavi prema čoveku. Svakom biću koje pati. A mi, i on i ja u to vreme, bezbrižni, puni radoznalosti i radosti, odrastali smo svakim tim doživljenim bolom. Sazrevali. Doticali ljudske duge osećanja.
Specijalno komemorativno izdanje Nedeljnika na svim kioscima od četvrtka, 23. novembra
Pretplata na digitalno izdanje na sajtu nedeljnik.rs
Tagovi
