Braću Bajić sam prvi put video u stvarnosti na dan koji nikada neću zaboraviti. Mi regruti opštine Savski venac došli smo po vojne knjižice i raspored. I tada sam saznao da idem u mesto za koje sam tada prvi put čuo, i to u brdsko-planinsku pešadiju. Kada sam došao kući i rekao roditeljima koji sam rod dobio, otac je rekao: „Eto ti tvoj pank.“ Mislio je da su mi namestili.
Ali pank me nije ispratio u armiju, već Braća Bajić koji su nama regrutima u opštini Savski venac poželeli srećan boravak u armiji i otpevali nam nekoliko pesama. To sam ispričao Andriji Bajiću pre početka intervjua. Braća Bajić su imali milionske tiraže, rasprodate turneje, ali i nesvakidašnju karijeru koja nije bila „selo veselo“ i bez trzavica kako se nama budućim vojnicima činilo tog dana osamdeset i neke.
Prodali ste više od milion ploča. Bijelo dugme je prodavalo takođe ogroman broj ploča i Goran Bregović je vozio „jaguar“, a vi ste išli na posao. Niste nikada dali otkaz, ostali ste zaposleni i odlazili ste svaki dan na posao iako ste bili slavni i spadali u muzičare koji prodaju najviše ploča u Jugoslaviji.
Nikada nisam nosio skupocena odela, kupovao skupe automobile. Vozio sam „bubu“, ali nikada nisam imao „mercedes“. Gledao sam da osnujem porodicu i da porodica normalno živi. Krenuo sam od nule, pravio sam kuću, imao sam troje dece. Radio sam u „Borcu“ trideset i sedam godina kao mašinski tehničar. Tu mesečnu platu bih zaradio za dve večeri nastupa, ali zašto bih potcenjivao kolege? Ja sam sedeo s mojim radnicima i pržili smo krmenadle u mašinskom odeljenju. Ono što su bili oni, bio sam i ja, i to ceo život.
Niste nikada poželeli da napustite firme?
U jednom periodu kada smo postali popularni, bio sam u dilemi i predlagao sam bratu Tomi da napustimo poslove i dobijemo status estradnih umetnika. Poslednjih godina sam predsednik udruženja. Predlagao sam da ostavimo poslove, da se bavimo samo muzikom i da uplaćujemo za penzioni fond. Tako bismo bili slobodni da više putujemo i zaradimo. Ali Toma je rekao: „Nemoj, bolje mi da radimo, imaćemo našu penziju, a ovo što god zaradimo od muzike je dobrodošlo.“ I bili smo zadovoljni. Nastupali smo u celoj Jugoslaviji, po svetu, čak dvadeset i sedam puta smo bili na turnejama u Americi.
Kako su vas gledale kolege sa posla? Da li ste imali povlastice u smislu „Jao, ponedeljak, al’ me mrzi da idem na posao, daj da javim da imam grip“?
Družio sam se i bio dobar sa metalostrugarma, bravarima u firmi, i oni su bili zadovoljni što su sa mnom dobro. Vratim se u četiri sata ujutru sa koncerta u Slavoniji, Bosni, a u šest sati dođem na posao. Imali smo magacin alata i zelene zavese, ja se zavučem tu, onda radnici navuku zavesu, da odspavam u magacinu. To je bio „Borac“, industrija precizne mehanike. Toma je radio kao šalterski službenik u „Putniku“, međunarodni železnički saobraćaj. On nije mogao ni pet minuta da izađe ranije.
Jednom smo krenuli na koncert u Gradišku kod Slavonskog Broda, i pukla nam je šoferšajbna. Javili smo iz motela da ćemo kasniti. Došli smo u ponoć u Gradišku i svi su nas čekali. Od osam sati do ponoći. Pa ja ne bih čekao da je ko zna ko.
Da su i Braća Bajić?
Ha-ha-ha, ma ni njih. Ali i mi smo uzvraćali. Sećam se, pred koncert u Babinoj Gredi, dolazi dečko od sedamnaest-osamnaest godina, pita da l’ bismo mogli da damo autogram njegovoj baki koja je bolesna. Mi završimo koncert i odemo s njim da vidimo baku. Ona je ležala u krevetu i kada nas je videla, pridigla se i sela na ivicu kreveta, držala me je za ruku. To je za nju bila neka vrsta šoka. Posle toga, tri-četiri godine, i to svaki put uoči Nove godine, dođe njena ćerka, koja je živela u Beogradu, i donese dve jabuke, koje je poslala baka – jednu za mene, drugu za Tomu. Slala nam je dve jabuke svake godine dok nije umrla.
Pevali ste puno u Hrvatskoj, ko je dolazio na koncerte? Srbi? Ili su i Hrvati dolazili?
Nismo mi pevali ni rodoljubive ni nacionalističke pesme. Mi smo pevali narodne pesme. Svi su dolazili. I Srbi i Hrvati. I uvek smo imali i jednih i drugih. I u inostranstvu. Pre neki dan neki čovek je na Jutjubu komentarisao našu pesmu „Ko li mi se po Kordunu šeta“. Napisao je: „Ja sam domoljub, gospodine Bajiću, po Kordunu se šetaju Hrvati. Samo da vam skrenem pažnju, da znate.“ Odgovorio sam da pesma nije pisana za ovo ružno ratno vreme već za ljude koji su živeli u inostranstvu i patili za krajem. Meni kao Srbinu ne smeta niko.
Kako je izgledalo kada ste tih prvih puta išli u Ameriku?
Sima Birač, bio je sa Banije rodom, vozi me bjuikom u Čikago. Kaže: „Andrija, hoćeš da pričaš sa Savetom (njegova žena)?“ Ja se čudim šta to priča, kako da razgovaram kada smo u kolima i nigde telefona. Kad pored menjača, gajtan, telefon i on okrene brojeve: „Saveta, evo ti Andrije, pričaj s njim.“ Završim razgovor i pitam se kada će to da dođe u moju Srbiju, Jugoslaviju. Da ja mogu iz auta da pričam.
Posle Amerike su krenule neprijatnosti po vas?
Da, posle našeg prvog gostovanja u Americi. Zapravo, krenulo je posle prvog gostovanja u Benkovcu. Bila je proslava 200 godina rođenja – ili smrti – Simeona Končarevića koji je bio vladika. Angažovali su nas. Nastupili smo, vratili se u Beograd, i onda nas je neko u crkvenom listu „Zvonce“ napao zato što smo pevali u porti crkve. To nije u redu. Onda su nas dokačile Večernje novosti, na drugoj strani, političkoj, naslov „Kad kanarinci grakću“ i tekst u kome su pisali zašto Braća Bajić nisu ranije rekli ko su i šta su nego sad to rade kada su se obogatili.
I tada je krenulo protiv nas. Da smo nacionalisti. Četnici. To je 1966. Mi nikada nismo bili ni u jednoj partiji niti smo se bavili politikom. Ubrzo i „7 dana“, dodatak Večernjih novosti, nas napada, naslov teksta „Ugled za šaku dolara“. Preko cele strane nas napadaju kao i Cuneta i Tozovca šta pevamo i kome u Americi. Posle te turneje u Americi zvali su me u Savezni MUP i pitali s kim smo se sreli. Mi nismo ništa loše uradili. Bio je to ružan period za nas. Uzeli su nam pasoše na nekoliko meseci i zabranili da javno nastupamo u svim domovima kulture u Jugoslaviji. Imam i danas službeni dopis gde se Braći Bajić zabranjuje nastup u svim domovima kulture.
Pet godina kasnije zakazali smo nastup u Boru za radnike. Vratili su nam uveliko pasoše, dolazimo da pevamo, kad evo direktora bioskopske sale: „Žao nam je, Braća Bajić ne mogu da pevaju.“ Propala nam je bila turneja po Slavoniji. Nećemo četnike. Dobili smo pesmu „Oj Moravo, zelena dolamo“ da je pevamo na beogradskom popularnom festivalu Sabor. Pobednik je mogao de živi dve godine od te pesme. I već smo snimili pesmu kad odustaju od nas, i pesmu daju Miroslavu Iliću koji će ubrzo postati velika zvezda. Nije tu bio ništa Miroslav kriv, nije on nama ništa uradio, nego oni koji su hteli da se dodvore režimu. Onda me je jednog dana nazvao inspektor u Saveznom MUP-u. Rekao je da su imali prijavu protiv nas, ali da nisu ništa našli. Bio je običaj da se tada uzme pasoš dok traje istraga, a onda su utvrdili da su prijave bile neosnovane. Kažem mu: „Šta ćemo s karijerom? Mi smo sad glavni četnici u Jugoslaviji.“ A inspektor: „Možete ići po novinama i sve ispričati, ali ispašće da se pravdate. Naš narod je takav da svako čudo za tri dana, moj savet je da idete i pravite koncerte. Narod vas voli.“ I bilo je tako.
Da li ste imali probleme na poslu?
Doživeo sam da me kolega s posla pita: „Je li bre, šta si radio sa četnicima u Americi?“ Nije bilo problema, ali bilo je kao u šali da se podbodem.
Nisu dokazali da ste sretali četnike u Americi ali evo imamo dokaz da ste sreli indijanskog poglavicu.
Mislim da se poglavica zvao Džimi Skaj. Nas svet napada da smo vršili etničko čišćenje, ali ima dokaza da je i neko drugi vršio etnička čišćenja i strpao sve Indijance u rezervate. I mi smo tokom turneje u Kanadi bili u jednom takvom rezervatu. Džimi nije bio tu, išao je da traži krave koje su se izgubile. Kada se vratio, zatekao nas je kako se presvlačimo u narodne nošnje da bismo se slikali sa njim. Bio je na početku rezervisan. Mislio je, koji su sad ovo…
„Koji su sad ovo Indijanci?“
Da, ha-ha-ha! Odlično! Onda je poglavica video Tominu frulu i pitao šta je to. Toma je znao dobro engleski i objasnio mu da je to instrument. I kad mu je moj brat malo zasvirao, on se potpuno promenio, postao je ljubazan, raspitivao se za nošnju. Onda nam je dao svoju indijansku kapu, a od nas uzeo šajkaču i tako smo se slikali. To je bio lep momenat. Poklonili smo mu šajkaču. Doveo je porodicu da nam je predstavi. Upoznavali smo se, svako sa svakim, Toma im ponavlja „I am Tom“.
Vi ste došli u Beograd. Ali ne zbog muzičke karijere?
Došao sam na zanat. Nama je otac poginuo 1941.
Bio je oficir jugoslovenske vojske?
Ne, bio je redovan vojnik, takozvani trećepozivac. Bili su zarobljeni negde prema bugarskoj granici, pa su ih razoružali i pustili da idu kući. Išli su njih petnaest u grupi, moj otac je bio četni blagajnik. Kad su došli u selo na Maljenu, seli su u kafanu, a komandir je mom ocu poklonio kofer sa oficirskim odelom i konja. Sutradan je moj otac ubijen. Ubio ga je Žunja iz Divaca, bio je s njima u grupi. Mislio je da moj otac, kao četni blagajnik, nosi u tom koferu pare. Mama je odgajila nas sedmoro tokom strašnih godina rata, najstarije dete je imalo šesnaest godina, a najmlađe tri meseca.
Došao sam u Beograd da učim zanat. Voleo sam da budem radio-mehaničar, ali nije bilo mesta u toj školi, pa sam se upisao u školu precizne mehanike. Napisao sam molbu da sam dete palog borca. Primili su me u školu i internat. Švercovao sam se tramvajem od Cvetkove pijace do Pošte. Onda je došao moj brat Toma. Svirali smo frulice, učlanili se u poštansko društvo, postali i članovi društva „Gradimir“ i tu smo upoznali mnoge ljude. Tu su dolazili muzički urednici sa radija.
Kad spominjete muzičke urednike sa radija, kako ste doživeli rokenrol kada se on pojavio u svetu a i na našem radiju?
Kao na svaki novi talas, gledate malo sa podozrenjem. Mada, meni nije smetalo. Ali ipak sam ja u duši nosio taj zvuk narodne muzike. Nisam mogao da pevam rokenrol niti me je to vuklo. Želeo sam da pevam kako zvuči naše selo. Kad dođemo na naš koncert u nekom selu i vidiš samo glave jednu do druge, mi pevamo, a oni to gutaju i srećni su što smo došli. Šta će mi onda nešto drugo?
Kako ste gledali na Bitlse, bili ste i dalje mladi kada su se oni pojavili?
Bili su popularni, i nisam bio protiv tog novog zvuka naravno, ali nisam mogao da pevam ništa od toga. Nisam ni slušao to. Nije se desilo nikada da pustim Bitlse, samo ako ide na radiju. Nije mi se to tražilo.
Negde početkom raspada Jugoslavije snimili ste „Evropsku demokratsku pesmu“.
Možda sada izgleda da nije u redu što smo to tada pevali, ali tada, dok smo je snimali, počeo je taj nesrećni rat. Toma i ja smo proputovali Jugoslaviju uzduž i popreko i svuda smo bili dobrodošli i prihvaćeni. Uvek pune sale i dočekivani smo s pićem, jelom, svime. Ta Jugoslavija je bila naša država u kojoj smo rođeni i odrastali i obojici je bilo krivo što se naša zemlja rastura. Voleli smo Jugoslaviju i nismo imali razloga da mrzimo nekoga ko nije Srbin. Imali smo puno prijatelja. Koliko smo samo dobijali pisama iz cele Jugoslavije. Jedan čovek iz sela u Bosni nam je pisao: „Kupio sam vašu ploču, ali nemam na čemu da je slušam. Pa ako možete da mi pošaljete gramofon.“
Da se vratim na tu pesmu. Stipe Mesić je rekao: „Ja sam poslednji predsednik.“ Za Tuđmana znamo ko je i šta je bio. Sloba Milošević je imao ludosti koje nije trebalo da uradi, da ne izginu toliki ljudi. Politika je napravila to da jedan ogroman broj ljudi ostane bez kuća, imanja, roditelja, dece… Napravljen je jedan užas. U to vreme je Radio Beograd 202 pravio koncerte „Poselo na Kalemegdanu“. Pun košarkaški stadion, uživo se prenosilo, zvali su nas da učestvujemo. Predložio sam Tomi da uradimo nešto drugačije. Toma je imao jak osećaj da napravi pravu temu, da iskoristi nešto što je aktuelno i da napiše šaljiv tekst, i napravili smo pesmu gde su i Tuđman, Kučan, Mesić, Ante Marković… Svi su tu.
Ali nema Miloševića, njega ste poštedeli?
Ima ga kasnije. Divljale su cene i inflacija pa je Toma dodao u pesmu: „Slobodane, Slobo, ja to ne bi probo.“
Kad je izašla pesma bez Slobe, ispalo je kao da ste bili njegovi. Kao njegov muzički PR? Napadao se Ante Marković u pesmi: „Jer je naše kante ispraznio Marković Ante“, a kasnije su se svi sećali sa najvećom idilom perioda Ante Markovića.
Nismo sigurno bili propaganda Miloševića. Kada smo i njega pomenuli u toj pesmi, bila je proslava Radio Beograda, snimala se emisija u Lajkovcu. Pozvali su nas jer smo prvi pevali „Ide Mile lajkovačkom prugom“. Dogovorili smo se sve kad nas pozove Sloba Radošević, organizator u Radio Beogradu, i pita: „Šta ste to pevali na Kalemegdanu? Neka frka je u radiju, nešto ste pevali protiv Slobe. Rekli su da vas skinemo.“
Mi smo Antu Markovića uzeli u pesmi kao odgovorno državno lice. Prodavao se benzin u kantama. Po 10 maraka sam plaćao litar na petlji na Mostaru, da bih išao da pevam besplatno u Domu staraca u Obrenovcu.
Vi ste prvi otpevali, zapravo vratili u život pesmu „Ide Mile Lajkovačkom prugom“.
Da, na nagovor Živana Saramandića. Lajkovac je železničko mesto. Zvao sam Tomu da pitam da l’ se seća te pesme. Toma je to znao. Imao je skupljenih 12.000 pesama.
Šta je Toma poklonio SANU?
Poklonio je reči koje je sakupljao. Karakteristične reči za lokalitet. Zapisivao je. Oko 2.500 reči je skupio i poklonio SANU.
Imali ste i neke šaljivo-erotske pesme.
Nismo mi to pevali. Ali smo dali jednu pesmu „Trofrtaljka“. Bile su u modi suknje tri četvrtine, u selu se kaže frtalj. Uradili smo pesmu Mici Ostojić, ona ju je snimila i dobila zauvek nadimak „Mica Trofrtaljka“. Bila je kafanska pevačica, pevala je u kafanama na Ibarskoj magistrali. Voleli su je šoferi.
Imali smo pesmu o mini-suknjama ali nismo pevali erotske pesme. Imali smo pesmu „Pozajmica“ i tu su nas napali. Tad je izglasan zakon da ne smete nikome reći da vam je ukrao auto, nego pozajmio. A kako pozajmio? Ako sam ti pozajmio, onda mi ga vrati. I tu je bilo „Rogo, rogo, rogozi, sedi pa vozi“. Šezdeset i druge godine je bio konkurs za pesmu o pruzi Beograd–Bar. Pod parolom „Voz kreće sedamdeset treće“. Uradili smo lepu pesmu koja počinje iz Beograda pa nas sačekuje zdravica crnogorska. Pevamo „Oj lijepa Crna Goro, doći će ti pruga skoro“. Početak je bio: „Pola veka Srbadija čeka, da voz pođe, na more da dođe.“ To je smetalo tadašnjim vlastima. Šta kao čeka Srbadija? Zašto Srbadija? Čak je i onaj inspektor pitao šta znači Srbadija. Ja mu kažem – to je reč Dositeja Obradovića.
Ali narod nas je voleo. Roditelji vole da se njihova deca slažu međusobno a nas dvojicu su videli kao simbol te sloge.
Voleli su nas u inostranstvu jer smo im bili neki simbol rodnog kraja iz koga su davno otišli. Sećam se telefonskog razgovora sa Draganom, našim čovekom koji živi u Sidneju. Bio sam u vikendici, a komšija ima kokoške i petlove. Pričam a Dragan me pita: „Je l’ se to čuje petao? Nisam ga čuo trideset godina.“
Ima valjda u Australiji petlova, a ne samo ajkula, koala, kengura…
Ima, ali nema u Sidneju.
Evo čiste simbolike. Dok ovo pričamo, vidim kroz prozor zglobni dupli gradski autobus sa harmonikom koji su, kada se pojavio, prozvali „Braća Bajić“.
Da, ali nisu samo taj dupli autobus nazvali po nama. Ovu zgradu Genexa su isto zvali „Braća Bajić“. I u Vranju ima dva solitera, jedan je viši, drugi niži i zovu ih po nama. Policijske ulične patrole su takođe zvali „Braća Bajić“ jer su išla dvojica u smeni. Pre deset godina vraćam se iz Velike Plane, zaustavlja me policajac i traži dokumenta. I počinje da se smeje. Kaže: „Setio sam se kad sam bio mali, pa kad pogrešim, ćale kaže: ‘Kad ti lupim šamar, ima da ti uši pevaju ko braća Bajić.'“
