Šta hoće taj gospodin Plenum: Noć na blokadi jednog beogradskog fakulteta

Ulica Jove Ilića je te noći bila mirnija nego inače. Mokar asfalt činio ju je svetlijom nego što je zapravo bila, a jedino što se moglo čuti bilo je jurcanje automobila iz pravca bulevara. Trotoar koji ispod zamandaljenih prozorčića kafeterije i trafike vodi ka faksu izgledao je sablasno.

Taj me je utisak pratio duž cele te rute, sve dok se na stepenicama pod prigušenim svetlom ulaza u fakultet nije ukazala ekipica pušača koja je cupkajući u mestu uspevala da odoli zimi. Konačno, nešto uobičajeno. Kada se žar približio filteru, duvandžije su se povukle nazad u toplo. U svet koji ovih dana funkcioniše po nekim sopstvenim pravilima. Mlađi kolega sa fakulteta i ja umuvali smo se u taj svet odmah za njima.

„Momci, indeks?“, upitao nas je dežurni student, kome je u vanrednim okolnostima koje su na snazi već gotovo dve nedelje, zapao zadatak da legitimiše pridošlice. Onima sa indeksom je ulaz dozvoljen, onima bez indeksa nije.

„Moramo tako. Makar dok vam ne upamtimo lica“, dodao je onda oslovljavajući nas obojicu po imenu. Jedva da smo mu i odgovorili, a već nas je struja užurbanih studenata povukla niz hodnik, gde je svakog trenutka trebalo da počne zasedanje studentskog plenuma.

Amfiteatar je već bio pristojno popunjen, doduše, reći će nam oni najredovniji, manje nego u prvim danima, ali svakako više nego što je to slučaj na mnogim redovnim predavanjima. Na projektoru je spremno čekalo šest tačaka dnevnog reda o kojima je trebalo raspravljati. Kada je otkucalo 18.00, predsedavajući je seo za katedru i približio se mikrofonu.

„Možemo li?“, upitao je i označio početak plenuma. Vrata amfiteatra su se zatvorila, a nad Fakultetom političkih nauka nadvila se 12. noć studentskih blokada.

Saramago je nakon izbijanja pandemije slepila junake svoje priče smestio u karantin i tamo razvijao najmračnije strane njihovog karaktera. Ako je portugalski nobelovac želeo da nam kroz alegorijski prikaz jednog odbačenog mikrodruštva pokaže kako svet (ne bi trebalo da) izgleda, mikrodruštva blokiranih fakulteta bila bi suprotan primer.

Činjenica da prostorije fakulteta po kojima inače špartaju ozbiljni ljudi u odelima, među kojima će mnogi krojiti (ili već kroje) sudbinu našeg društva, sada služe desetinama studenata kao mesto stanovanja prilagođeno svim stanarskim potrebama – stvara samo privid anarhije. Iza tog distopijskog ambijenta zapravo se krije organizacija kakve na faksu ni u redovnim okolnostima često nije bilo. Jer u redovnim okolnostima – a ko prati medije zna da je FPN nadaleko čuven po tome – organizacija počiva na igrama moći. U ovim vanrednim – na solidarnosti.

Niko tu nije slep, kao što je to slučaj u Saramagovom delu. Naprotiv.

Studentski plenum formiran je već prve večeri i trenutno ima najveći autoritet u odlučivanju dokle god traju blokade. Ko god je student FPN-a, i zadesi se u 18.00 u amfiteatru fakulteta, ima pravo glasa, pravo da iznese neke predloge i pravo na reč i repliku. Pre početka redovnog dela „sednice“, zastupnici FPN-a u plenumu Rektorata – u kojem učestvuju svi fakulteti sa po troje predstavnika – podnose izveštaj sa prethodnog sastanka, a pošto se izglasaju odluke koje se tiču čitavog Univerziteta, oni napuštaju plenum i odlaze na veliko zasedanje u Rektorat, dok okupljeni u amfiteatru nastavljaju da većaju o stvarima koje se odnose konkretno na fakultet.

Jedna od tačaka na dnevnom redu te večeri bila je izmena broja predstavnika u velikom „svefakultetskom“ skupu u Rektoratu.

„Bolje je da nas bude više. Treba da budemo što više zastupljeni“, neko se javio za reč.

„To bi onda značilo da mi nemamo poverenje jedni u druge. Uostalom nije ni cilj da plenum Rektorata izgleda kao skupština stranke u kojoj ćemo svi sedeti, dizati ruke i jednoglasno glasati za sve“, odgovorio je nego sa drugog kraja amfiteatra, nakon čega se rasplamsala rasprava koja je ukupno trajala više od dva sata. Bilo je iznenađujuće čuti kako se u tom predstavničkom telu odvija daleko civilizovanija i argumentovanija diskusija nego u nekim mnogo važnijim predstavničkim telima u zemlji.

Studentkinja koja je na blokadama od prvog dana, i koja je upućena u prilike na fakultetu, objašnjava da je to česta slika, i da se na plenumu mogu čuti različita mišljenja, ali da su studenti jedinstveni i da se odluke poštuju.

„Niko od nas ranije nije učestvovao u nečemu sličnom. Pokušali smo da uspostavimo neki vid direktne demokratije, i zasada to, iako možda povremeno izgleda neozbiljno, funkcioniše kako treba“, kaže ona i dodaje da je u početku bilo nesuglasica sa redovnim studentskim parlamentom.

„U početku su zagovarali da se vratimo studijama što pre, međutim, otkako smo stupili u blokadu, sve se odlučuje na plenumu“, dodaje zatim.

Kaže i da konačno imaju nešto konkretniju podršku uprave fakulteta i profesora, što smatraju pozitivnim.

„Širi dekanski kolegijum je izneo svoj stav, rekli su da su uz nas. Rektor je rekao da će biti tu za razgovor. Što se profesora tiče, mnogi nas podržavaju. Često nas neko do njih poseti, popričaju sa nama, nešto čak i donesu“, objašnjava dalje.

Osim ovog improvizovanog zakonodavnog tela (a utisak je studenata da nikada nijedno drugo neimprovizovano telo nije bolje zastupalo njihove interese), studenti su organizovali i nekoliko izvršnih.

Za svaki segment života na fakultetu, zadužena je posebna radna grupa. Dečko koji nam je na ulazu tražio indeks, deo je grupe za obezbeđenje koja dežura u tri smene.

Radna grupa za medije zadužena je za komunikaciju, a istovremeno svoje veštine – jer, jelte, na FPN-u postoji smer Novinarstvo i komunikologija – koriste i tako što pomažu drugim fakultetima obučavajući ih za javne nastupe.

Fakulteti se međusobno dopunjuju, sarađuju, razgovaraju. Nude drugima ono što imaju, a zauzvrat dobijaju ono što im fali i veruju da jedino tako mogu istrajati.

Koliko god da su studenti ovih dana bili zreliji od mnogih matoraca, život u blokiranom fakultetu ne vrti se samo oko ozbiljnih stvari. Kako i da bude drugačije, kada se na jednom mestu svakodnevno okuplja gomila ljudi u svojim ranim dvadesetim godinama. Beskrajne sate u blokadama studenti ispunjavaju najrazličitijim formalnim i neformalnim aktivnostima, za šta je zadužena posebna radna grupa.

Kada se uđe na fakultet, prvo što zapadne za oko jeste veliki plakat zalepljen na stub, a na njemu šareni natpis: „Latino dani“. Sreda je bila rezervisana za ubrzani kurs španskog, četvrtak za društvene igre i trivijalno veče, u petak se organizovala art-radionica i degustacija hrane, a u subotu plesna radionica.

Najvažnija kulturna institucija fakulteta, pored biblioteke koja i dalje radi, jeste bioskop u slušaonici 5. Tamo se svake večeri vrte filmovi, osim kada Crvena zvezda i Partizan igraju neko evropsko takmičenje. Tada se bioskop pretvori u tribinu (severnu ili južnu, u zavisnosti od repertoara), samo bez prostakluka, vulgarnosti i nasilja. Dobro, povremeno se pokrene i neka navijačka pesma, ali se vodi računa da se ne maltretiraju komšije. Susedna šestica je redakcija radne grupe za komunikaciju sa javnošću koja se, po obavljenom poslu, pretvara u diskoteku gde se pušta muzika i pevaju karaoke.

Hodnik ispred slušaonice 1 vrši funkciju trpezarije i dnevnog boravka. Kada je trpezarija, onda se po stolovima postavlja hrana koju uglavnom spreme i donesu brižni građani, komšije ili roditelji. Jedna žena se tokom noći pojavila sa dva puna pijačna cegera hrane. Bilo je tu i pečene ribe za one koji poste.

Dok je jedna studentkinja vadila zamotanu hranu iz cegera, prisetila se da neko skokne do komšijskog Fakulteta organizacionih nauka i upita ih kako stoje sa hranom i treba li im nešto. Još jedan nezapamćeni prizor u mračnoj Ulici Jove Ilića, neko bi se našalio, s obzirom na „netrpeljivost“ dva faksa koju najbolje ilustruje stara fora FON-ovaca da je FPN skraćenica za „Fakultet pored našeg“.

„Zasad smo dobri, hvala vam. Juče smo čak pripomogli farmaceutima jer smo imali viška hrane ovde. Vidite i vi da li nekome fali, pa odnesite tamo“, rekoše nam na ulazu u FON, ali su ipak došli po palačinke i domaći džem, još jedno remek-delo fine gospođe sa cegerima.

Hrana se uglavnom drži u amfiteatru, dok se za kvarljivu robu, umesto frižidera, koristi spoljna strana simsa od prozora. Poslednja klupa u amfiju puna je grickalica, sokova, hrane u konzervi, voća, slatkiša, medicinske opreme i lekova, mada nije uvek bilo svega u izobilju.

Kada se po obavljenoj večeri kartonski tanjiri i plastične čaše uredno skupe u velike crne kese, hodnik kod „keca“ postane dnevna soba. Umesto kiflica, tada se po stolovima raštrkaju figurice za društvene igre, uno i one obične karte, zbirke ukrštenica i osmosmerki, kao i pokoje novine, među kojima će se verovatno naći i ove koje držite u rukama. Jedino se tabla za šah nikada ne sklanja, nad njom se uvek nađu dve glave koje će zamišljeno zuriti u figure smišljajući naredne poteze.

„Dvojka“ i „trojka“ se nalaze na spratu, i služe kao spavaonice. Nekoliko dušeka, nešto više prostirki za teretanu i spojeni stolovi su sve što ove dve spavaće sobe mogu da ponude. Tamo se ne zalazi osim ako neko želi da prilegne i odmori se od večito živih prostorija fakulteta.

U podrumu su toaleti u kojima su se neki toliko odomaćili da kraj lavaboa ostavljaju svoje četkice, paste za zube i druga sredstva za higijenu, na koju se mnogo polaže ne samo individualno već i pri održavanju fakulteta. Smeća nema nigde, podovi se redovno čiste, prostorije luftiraju, a i taj nesrećni studentski toalet nije ništa prljaviji nego u redovnim okolnostima.

Prekoputa, takođe dole u podrumu, nalazi se „Politikolog“ gde je nastala i većina transparenata koja se može videti po protestima i blokadama na kojima se nađu FPN-ovci. Tamo je atmosfera nešto intimnija, tu se uglavnom igraju igre poput „mafije“, „fote“ ili „istina i izazov“ koje zahtevaju nešto ličniji pristup od igara poput „ne ljuti se čoveče“. Neka još ličnija upoznavanja, kruže legende, dešavaju se u starom delu grade, mada vaš reporter nema konkretnija saznanja o ovom fenomenu.

Ono što je, međutim, sasvim izvesno jeste da, koliko god to neverovatno zvučalo, na fakultetu nema alkohola. Ili ga makar nema unutar i u neposrednoj okolini zgrade. Koliko god zabavne i razigrane noći na fakultetu umeju da budu – što je i prirodno, jer na kraju krajeva, u blokadama učestvuju studenti – niko ne zaboravlja zbog čega je zapravo tu.

Institucija blokade se poštuje, kažu studenti, i apsolutno ništa se ne sme nametnuti kao veći prioritet od borbe za ispunjenje zahteva. Nema te cene stana na koju će pasti student spreman da nedeljama spava na hladnom podu slušaonice. Pa makar se kvadrati u cegerima delili po fakultetima poput kiflica sa sirom.

Protesti i nezadovoljstvo nisu retkost u ovoj zemlji, štaviše, poslednjih godina kao da su postali redovno stanje, a iskustvo pokazuje da se gotovo svaki protestni talas završio isto – razočaranjem i bez rezultata. Približavaju se praznici, na šta osim ukrasa na prozorima fakulteta, ukazuju i poruke studenata da ih čak ni to neće omesti u namerama da izguraju svoje do kraja. Mada zvanično i dalje nije odlučeno kako će, ukoliko zahtevi zaista u potpunosti ne budu usvojeni, blokade pregurati prvu polovinu januara i ispitni rok koji dolazi odmah posle, mnogi su već izrazili spremnost da dežuraju i tokom praznika.

„U početku su svi bili u panici, kako ćemo se organizovati, šta ako se raspadnemo za pet dana. Mi smo bili u fazonu da nećemo, samo polako, i evo sada već ulazimo u 12. dan, a sve i dalje funkcioniše“, objašnjava mi ista ona koleginica koja je dobro upoznata sa dešavanjima na faksu u doba blokada.

„Ljudi i dalje dolaze. Tu su. Ne čini mi se da entuzijazam opada“, kaže ona i zaključuje: „Verujem da ćemo istrajati u ovome.“

Nad beogradskim fakultetima osvanulo je novo jutro. Za studente, međutim, dan počinje tek u 11.52 kada će po običaju ponovo izaći na ulicu, prisetiti se onih koji više nisu tu i pokazati svima da koliko god mračna i sablasna ulica u kojoj živimo bila, svetlo uvek može da se upali. Makar ono jedno, prigušeno.