„Šta je, bre, šta se šunjate. Dođite ovamo na piće…“: Dan kada je jugoslovenska košarka (p)ostala naša, 25 godina je prošlo od čuvenog finala u Atini…

Aleksandar Đorđević sipa u koš Litvanije, da šutne nogom i to bi ušlo. Nije to sreća, nema tu ovakvih i onakvih okolnosti. „Čovek zna“, objasniće mnogo godina kasnije jedan drugi čovek koji zna. Željko Obradović. I prisećaće se toga dana, tih upaljača koji doleću sa tribina, zakucavanja Danilovića, one posprdne grčke pesme o Paspalju koja je iznedrila himnu tog prvenstva, prisećaće se toga godinama oni koji znaju.

Ta je pobeda bila u našim očima, na našim usnama, na VHS kasetama i zavučena u naše nesređene budžake nostalgije. Ali oni su je osećali u stomaku. Kao pravdu. Kao kraj puta bez kraja. Kao katarzu, reći će Paspalj četvrt veka kasnije.

„U jednom neslavnom državnom periodu, ta naša zlatna medalja, ali i sve ono što je usledilo, bili su svojevrsni okidač osećanja. Ne samo lep i značajan momenat, već nešto poput olakšanja, katarze, da smo posle svega, sa početka devedesetih prošlog veka, tih teških vremena, ipak, živi. Da ima i nešto lepo.“

I tačno 25 godina kasnije to je osećanje za kojim vapimo – to da smo i dalje živi, to da ima nešto lepo, to da i kada je loše na kraju uvek pobedimo mi, a ne Švabe.

Mi, u plavim dresovima, mi odvaljeni od kanjona Morače i mi ušuškani u neko vojvođansko klasje, i svi mi između u plavim dresovima, što smo dok gledamo snimke iz Atine veći od Marčuljonisa kada se Sabonisu popne na ramena.

Pre 25 godina, kada se na postolju pevalo o duhu naših dedova, mesto za trećeplasiranog bilo je prazno. Reprezentacija Hrvatske je sišla sa pobedničkog postolja i već je otrcana fraza da ih je stiglo prokletstvo jer ništa od tada osvojili nisu. Možda je otrcana, ali hajde ubedite nas, ili njih da nije i istinita.

Još jedan od onih koji znaju – a on zna najbolje i zna najduže – Duda Ivković, u intervjuu za Nedeljnik objasnio je tu situaciju.

„Čuli smo u svlačionici Stojka Vrankovića kako kaže: ‘Sad je momenat da napustimo postolje.’ Bili su u svlačionici pored nas. Ali ne bi to Stojko rekao bez političke direktive.

Meni je to bilo smešno. Sama ta Atina 1995. i čuveni balkon, o tome sam mnogo puta govorio, uspostavili smo to u vrlo teškim uslovima.

Završava se utakmica, mi smo u hotelu ‘Karavel’. Napravljena je tako napeta atmosfera koju je formirao Košarkaški savez Grčke. Dva puta smo ih pobedili. Posle utakmice dolazi mi žena, gotovo prebijena u publici, posle sveg tog proglašenja. Ostanemo mi prisebni i naravno, te noći nema spavanja.

Ostali smo Kića, Željko, Vesko Barović i još neko društvo, sedimo kod tog šanka u ‘Karavelu’, već takoreći sviće. I vidimo hrvatsku ekipu kako gotovo na prstima idu, valjda su imali rani avion. Kažem ja: ‘Šta je, bre, purgeri, dođite ovamo na piće, šta se šunjate…’ Niko se nije javio“, ispričao je Duda Ivković.

Kažu da je sve ostalo istorija.

U sadašnjosti ipak, na svaku godišnjicu katarzičnog finala iz Atine, mi rastemo i viši smo od Marčuljonisa kada se popne Sabonisu na ramena i kada zajedno stanu na prste čitave hrvatske reprezentacije koja se šunja ka aerodromu.

Viši smo jer se setimo da umemo da pobedimo i kada baš ništa ne ide.

I dok 25 godina svakog 2. jula iznova rastemo, mit o dugačkim Srbima prestaje da bude mit.