Šta je porodica?
Porodica je otvoreni sistem sastavljen od delova koji su u neprekidnoj interakciji, definisan implicitnim i eksplicitnim granicama i pravilima ponašanja. Svaka porodica prolazi kroz svoje životne cikluse i razvojne faze, ali je istovremeno i deo istorijske vertikale koju karakteriše transgeneracijski prenos obrazaca funkcionisanja. Stres koji pogađa jedan njen deo, zahtev je za adaptacijom čitavog sistema. Način na koji porodica odgovara (ili ne odgovara) na stres, polazna je tačka za razumevanje njene dinamike funkcionisanja, ali i izolovanih simptomatskih ponašanja njenih članova.
Da bismo bolje razumeli pojedinačni problem, moramo stalno razmišljati o kontekstu u kom se on javlja.
Kako komuniciramo?
Ljudi komuniciraju na više nivoa od prosto verbalnog, pa tako poruke koje šaljemo jedni drugima mogu biti i često jesu višeznačne. Digitalna komunikacija podrazumeva izgovorene ili napisane jednoznačne poruke, dok analoška podrazumeva sve aspekte verbalne i neverbalne komunikacije. Kako se svaka komunikacija sastoji iz sadržaja i relacije, način obraćanja, govor tela, intonacija i gestikulacija su makar podjednako važni kao i sadržaj informacije koja nam se upućuje. Uvažavajući sve pomenute aspekte komuniciranja, otvaramo prostor za alternativno shvatanje prirode odnosa i poruka koje se upućuju.
Šta je sistemsko porodična terapija?
Sistemska porodična terapija je psihoterapijski pravac koji sagledava porodicu kao živi sistem u konstantnoj promeni, a individualne ponašajne obrasce u velikoj meri kao proizvod sistema kome pripada. Povezanost između psihičkog stanja pojedinca i stanja u porodici, njenih odnosa, bliskosti i lojalnosti, datira još od samih početaka porodične terapije četrdesetih godina prošlog veka. I mada je od svojih početaka doživela značajne modifikacije, osnovno usmerenje na međuzavisnost članova ostaje aktuelno i danas.
Nastala kao spoj uticaja sa više strana (socijalna psihijatrija, socijalni rad, porodična edukacija i seksualna terapija), porodična terapija je bila generički naziv za heterogenu grupu pristupa koja u fokus stavlja vezu između intrapsihičkog (unutrašnji procesi i ponašanje pojedinca) i interpersonalnog (relacije-odnos između ljudi u kontekstu u kome žive). Teorijski se nastavlja na psihoanalitičku misao koja naglašava značaj ranih porodičnih relacija za formiranje ličnosti, teoriju učenja, opštu teoriju sistema i kibernetiku koje su iznedrile neke od najznačajnijih koncepata i intervencija u savremenoj praksi.
Ono što bismo mogli da označimo kao „radikalni zaokret“ u odnosu na većinu dotadašnjih pristupa lečenju usmerenih na pojedinca, jeste uzimanje cele porodice kao jedinice izučavanja i tretmana i prevashodnu zainteresovanost za interpersonalno. Spajanje socijalnog i razvojnog konteksta jedna je od ključnih prednosti ove misli koja omogućava psihosocijalni pristup. Iako je okvir razmišljanja uvek sistem, ovaj pravac se od samog početka primenjuje kako u radu sa porodicama kao klijentima, tako i u radu sa pojedincima.
Ponašanje članova porodice razume se kao proizvod sistema koji funkcioniše po principu cirkularne uzročnosti: svako ponašanje, uključujući i simptomatsko, sagledava se u kontekstu njegove veze sa celokupnim sistemom. Ponašanje jednog člana izaziva određeno ponašanje ostalih, koje povratno utiče na nosioca simptoma, izazivajući novo ponašanje. Njegov smisao i značaj ne može se razumeti bez pridavanja pažnje okviru u kom se dešava.
Primarni terapijski cilj je promena sistema transakcija u cilju otklanjanja psiholoških ili psihijatrijskih problema. Transakcija, za razliku od interakcije, podrazumeva i relaciju u istorijskom kontekstu. Transgeneracijsko nasleđe tako dodatno dobija na značaju kao tema, pa je uobičajeno da se na seansama bavimo i istraživanjem prošlosti porodice kroz generacije. Međutim, iako se bavi prošlošću i uvažava njen značaj, ovaj pravac je u najvećoj meri usmeren na ovde i sada. Pitanje zašto je problem nastao, menja se istraživanjem pitanja – kako je nastao, kako se održava, usložnjava i čemu služi?
Kako izgleda terapija?
Svaka seansa traje sat vremena, a terapijski kontekst i ciljevi se definišu na samom početku terapije. Metafore, lične refleksije, paradoksalne intervencije, humor i kolaborativni, pre nego hijerarhijski pristup deo su sistemsko porodičnog terapijskog rada. Zavisno od ličnog stila terapeuta, intervencije mogu biti više ili manje direktne. Interpersonalna konstrukcija koja se događa na seansi, a u okviru koje terapeut i klijent zajedno dolaze do alternativnih načina opisa događaja, povezivanja ponašanja i događaja, omogućava klijentu da lakše stupi u kontakt sa sopstvenim resursima i tako izazove novine u odnosu na prošlo iskustvo. Na taj način, zajedničkim radom se dolazi do nove dimenzije u poimanju sebe i svojih problema, ali i izvora alternativnog delanja i doživljavanja.
Anksioznost, depresija, psihosomatske smetnje, emocionalne teškoće, poremećaji u odnosima ili ponašanju, dobar su razlog da se osnažite na razgovor sa stručnjakom. Na kraju, pravac koji odaberete, daleko je manje bitan od ostvarenog odnosa sa psihoterapeutom.
Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa autorkom ovog teksta, Teodora Didić, porodična savetnica i sistemsko-porodična psihoterapeutkinja na edukaciji, dostupna je na DokTok platformi svakim radnim danom u periodu od 11h do 13h, a konsultaciju možete zakazati putem linka.
Preuzmite DokTok aplikaciju sa #GooglePlay ili #AppStore i zakažite svoju prvu video konsultaciju već danas!
Tagovi
