„Šta je starije, muzika ili depresija?“

U to vreme već smo pričali o upisu na fakultet i tome šta će ko biti kad poraste, ali sve bismo to menjali, sve snove i nadanja i savete naših profesora i ambicije roditelja, za radno mesto prodavca diskova, kaseta, knjiga i igara.

U gradu je postojala samo jedna prava radnja, rahmetli IPS, ako ne računamo lika koji je u parku, nadomak visećeg mosta, valjao CD-ove iz nekakvog koferčeta. Džeparac je dozvoljavao jedan disk mesečno – mada originalni! – ali nas to nije sprečavalo da svaka dva dana odlazimo i gledamo šta ima novo i prelistavamo romane.

Oni drčniji su uspevali ponešto i da otuđe ispod jakne, kasnije su verglali onu da nije greh ukrasti hleb, lek i knjigu, a mi smo sanjali da smo tu, svakog dana. Puštaš na razglasu muziku koju hoćeš, ulaziš u rasprave o tome koji je najbolji album Radiohead i da li su bolji Supergrass ili Manicsi, frkćeš na likove što ti traže Kristinu Agileru. I naravno, snimaš svoje miks-kasete i poklanjaš ih ljudima po zasluzi.

Jasno je, dakle, da smo maštali da budemo Rob.

„High Fidelity“, roman Nika Hornbija i „High Fidelity“, film sa Džonom Kjuzakom koji se pojavio u proleće 2000. godine, bio je naša Biblija, naš Mobi Dik, naš Lovac u žitu, naš Vrli novi svet.

Hornbi je pisao kao da ti je najbolji ortak i ložio se na iste stvari kao i ti. „Stadionska groznica“ i „High Fidelity“, mnogo više od lektire i onoga što su nam govorili da treba da se čita u tim godinama oblikovali su naše svetonazore i širili vidike („Nisam najpametniji tip na svetu, ali sigurno nisam ni najgluplji. Pročitao sam te knjige kao što su Nepodnošljiva lakoća postojanja i Ljubav u doba kolere, i mislim da sam ih razumeo. O curama su, zar ne? Šalim se. Ali moram da kažem da je moja omiljena knjiga svih vremena autobiografija Džonija Keša po imenu Keš, koju je napisao Džoni Keš.“)

Najzad je tu bio neko ko nas je razumeo. Naše promašene veze i udvaranja, naše strasti i gluposti, naše ljubomore i skrivene strahove, našu ranu i neutaživu patnju za ženskim grudima („Bile su naše i želeli smo ih nazad“).

Zbog „High Fidelity“ smo pravili top-liste, vodili bizarne razgovore o svemu i ničemu, zaljubljivali se u devojke koje su slušale istu muziku i čitale iste knjige („Ono što je stvarno važno je šta voliš, a ne kakav si. Knjige, ploče, filmovi – te stvari su važne. Nazovi me površnim ali to je je..na istina, i po tim merilima sam večeras imao verovatno najbolji dejt u životu.“)

Igrao je i pre („Say Anything…“!) i posle („Serendipity“?) Kjuzak u raznim filmovima, ponegde je bio dobar, ali zauvek će ostati Rob (u knjizi Fleming, u filmu Gordon) iz prodavnice „Championship Vinyl“. Eno ga, i dalje sa Dikom i Barijem priča o albumima koje bi poneo na pusto ostrvo.

U knjizi i filmu postoji i onaj vanvremenski, savršeni citat koji ćemo rabiti sve dok ne prestane da bude Hornbijev i Kjuzakov i postane vlasništvo čovečanstva: „Šta je starije, muzika ili depresija? Ljudi brinu što im se deca igraju s oružjem ili što gledaju nasilne snimke, i misle da će ih obuzeti neka kultura nasilja. Niko ne brine što deca slušaju na hiljade, doslovno na hiljade pesama o slomljenim srcima, odbijanju, bolu, mizeriji i gubitku. Jesam li slušao pop muziku zato što sam bio tužan? Ili sam bio tužan jer sam slušao pop muziku?“

Rob u romanu ima godina koliko ja sada, sličan broj „najvažnijih i najbolnijih raskida“ i taman toliko grešaka da shvata da je vreme za preispitivanje; no ovoj generaciji „High Fidelity“ mogao bi da znači nešto skroz drugo. Da, izašla je već prva epizoda nove serije, rađene takođe po literarnom predlošku, u produkciji Hulu.

Nisam odgledao premijeru novog „High Fidelity“, niti imam nameru. Učitajte mi, daleko bilo, mizoginiju i nazovite me staromodnim ali to je je..na istina: ne razumem potrebu producenata da u novoj verziji Rob bude žena, makar zbog toga što novi Rob treba, valjda, da odigra i scenu u kojoj Kjuzak, lud od ljubomore, postavlja pitanje Lori o njenom novom dečku: „Je li bolji od mene? Je li vam seks bolji? Je li mu veći? Je li bolji?“

Rebootovanje „muških“ uloga sa ženskim glumcima, što je postalo trend, jeftino je, neinventivno i povrh svega ne čini mnogo za žene. Kao što je Amanda Hes napisala u Njujork tajmsu (jul 2018, poklon uz Nedeljnik), takvo oživljavanje filmova i serija zahteva od žena da prežive muške priče umesto da imaju svoje. („Poruka Holivudu: Kada se žene žale da ne dobijaju iste uloge kao i muškarci, one ne misle bukvalno“, opomenula je, uzalud, Amanda Hes.)

Ako su roman i knjiga imali problem sa muškošću – bilo uopšte ili po uzusima današnjice – onda ih je bolje ostaviti tamo, na uživanje ili na sramotu nama koji ćemo „High Fidelity“ staviti makar u „top 5 romantičnih komedija“. A onda ćemo, na samom kraju, po Robovim pravilima, devojci koju volimo napraviti miks koji će joj, zar nisu čudo i tuga i muzika, sve to što mislimo reći mnogo bolje od nas.